Ubistvo Aleksandra Simovića: Svedoka otmice ima, kidnaperi i ubice na slobodi

"Moj sin Aleksandar, kao prevodilac u Centru za mir i toleranciju u Prištini, susretao se sa stravičnim prizorima", rekao je za UNS Stevan Simović, otac ubijenog prevodioca i novinara Aleksandra Simovića.

Podeli ovaj članak sa:
  • Roditelji ubijenog Simovića (Foto Jelena L. Petković UNS)

"Video je unakažena tela 14 Srba žetelaca u selu Staro Gracko, nedaleko od Lipljana. Bio je svedok kada su pronašli obezglavljenu baku Ljubicu Vujović. Telo joj je bilo u kadi, a glava je bila pored. Bio je svedok zverskih zločina. Pretpostavljam da su ga zato uklonili".

To suznih očiju, tiho, govori za Udruženje novinara Srbije Stevan Simović, otac ubijenog Aleksandra Simovića Sime, prevodioca u Centru za mir i toleranciju i novinara švajcarskog Medija ekšen internešenal, čiji je šef bio Tim Koleman.

Pakao

Tog 21. avgusta 1999. godine, Aleksandra Simovića i njegovog prijatelja Albanca oteli su ljudi u crnim uniformama sa crvenim oznakama na rukama i odveli u nepoznatom pravcu. Aleksandrov prijatelj je nakon toga pušten. U dokumentima Jedinice za nestala lica UNMIK-a piše: “Kada je Aleksandar zarobljen, jedan Albanac je bio sa njim. Taj Albanac je oslobođen narednog dana. Aleksandar je od tada nestao bez traga”.

“To je bila subota i od tog dana za mene i našu porodicu nastaje pakao. Još 30 dana sam ostao u Prištini, išao od nemila do nedraga ne bih li ga našao. Njegov nestanak sam odmah prijavio svima: KFOR-u, UNMIK-u, Crkvenom narodnom odboru, Crvenom krstu… Išao sam u komandu UNMIK policije, tražio pratioca da idem kod Agima Čekua, koji je generalski čin dobio za vreme SFRJ, da ga molim, ako treba da kleknem na kolena da ga oslobode. Jedan dobronamerni Albanac me je posavetovao da ne idem kod Čekua sam, a kada sam visokom oficiru UNMIK-a zatražio pomoć, odgovorio mi je – mi ne sarađujemo sa teroristima”, podvlači Aleksandrov otac.

(Ne)poznati svedoci

U dokumentima UNMIK-a nalaze se i detalji o otmici, uključujući i ime svedoka (V. S.) koji je opisao poslednji susret sa Aleksandrom Simovićem, dan pre otmice - 20. avgusta 1999. u džez klubu “Ćafa” (Qafa). Spominje se i žena koja je tada Simovića upozorila da bude oprezan, nakon što je za susednim stolom prepoznala trojicu pripadnika OVK “jer ih je ranije srela u Tetovu, u Makedoniji.”

U “obaveštajnim porukama” stoji - "kidnapovan je 21. avgusta 1999. godine u kafiću Pikaso (Picasso) u Prištini. Tu je bio sa prijateljem Albancem. Uveče su dva nepoznata Albanca došla u kafić i odvela Simu i njegovog prijatelja. Kasnije je ovaj Albanac vraćen, ali Sima nije. Nema informacija o Albancu koji je bio sa Simom, ali ga vlasnik kafića poznaje (u dokumentu je zatim navedeno ime vlasnika kafića)".

Jedinica za nestala lica UNMIK-a, 22. februara 2000, tražila je od regionalnih istražnih jedinica policije UNMIK-a, Centralne jedinice za krivičnu istragu (CJKJ), granične policije, Međunarodnog Komiteta Crvenog krsta (MKCK) i KFOR-a informacije u vezi sa Aleksandrom Simovićem. U memorandumu pisma dat je sažet opis incidenta koji se dogodio veče pre nestanka:

“U periodu između 23:00 i 23:59 dana 20. 8. 1999. godine, Simović je bio u prištinskom baru Ćafa sa grupom stranih novinara i stranih i lokalnih radnika u NVO, od kojih je jedan bio i V.S. Simović je sa bivšom koleginicom govorio o nacionalizmu i ratu na srpskom jeziku, a ona mu je preporučila da bude oprezan. Ona je otišla do stola za kojim su sedeli članovi OVK i vratila se do Simovića, ponavljajući mu da treba da bude oprezan. Grupa u kojoj je bio Simović je ubrzo otišla, a žena je izgledala nervozno...“

“Ne mogu tačno da vam kažem da li je kidnapovan u kafiću Pikaso. Ali znam da niko nije hteo da mrdne prstom da dođe do istine. Često sam posle toga zvao vlasnika kafića, Agrona Dušija zvanog Titi i uvek se javljala njegova majka, čini mi se Srpkinja udata za Albanca. Uporno je ponavljala - ne smemo ništa da kažemo, ne smemo ništa da kažemo i spustila slušalicu. Detalje koje spominjete saznao sam od Aleksandrovog kolege koji je radio sa njim u toj švajcarskoj firmi. Međutim, naš Aleksandar nije umro, on je živ! Jer, reči velikog državnika Gabrijela Miraboa kažu: onog ko časno umre pamtiće stotinama godina, a onog ko nečasno živi zaboraviće i sopstvena deca. Aleksandar se ne može zaboraviti, on živi sa nama. Nadam se da ćemo se skoro zagrliti u nekom drugom svetu”, ističe Stevan Simović.

Grobnica za dušu

Tragičnu vest roditelji su primili poslednjeg dana oktobra, kada je u njihovu kuću u Beogradu došao UNMIK policajac. Posmrtni ostaci nađeni su u Gornjem Obrinju, u opštini Glogovac.

“Saopštava nam vest koja nas je porazila - nađeni su ostaci njegovog leša. Sutradan, 1. novembra dolazi opet i kaže - nema leša, samo nekih sitnih kostiju. Potom smo 15. novembra otišli u Kuršumliju da uzmemo ostatke i dopremili smo ih u Beograd. Sahrana je bila 18. novembra na groblju Lešće. Šta smo sahranili? Sahranili smo sećanje. Stari Grci su imali običaj dostojan poštovanja. Za ljude koji su stradali u požarima ili poplavama, gradili su prazne grobnice, takozvane kenotafe, jer kažu telo je zemlja, vazduh i voda, a duša je svetilište i njoj treba podići spomenik. Tako smo i mi našem Aleksandru podigli spomenik”.

Zlo

U izveštaju na četiri stranice policije UNMIK-a, pod brojem TD/738/01, od osmog juna 2001. godine, navode se detalji o otkriću posmrtnih ostataka u šumi u opštini Glogovac: „u međuvremenu je u šumi pronašao ljudske kosti, lobanju i obuću. Patrolna jedinica je došla do tog mesta i pronašla isto. Nakon toga je na lice mesta izašla istražna jedinica i obezbedila ga, obavestila je kontrolu u Prištini i od njih zatražila da obaveste forenzičku jedinicu, kao i istražnog sudiju i regionalni odsek za ubistva (ROU). Iz ROU su zvali i rekli da oni neće raditi na ovom slučaju, a forenzička jedinica nas je obavestila da pada mrak i da će doći ujutro… Snimljeno je nekoliko fotografija lica mesta, slučaj je registrovan i biće predat jedinici koja dolazi iz Prištine.“

“Pretpostavljam da su našem sinu odrubili glavu i da su sahranjene samo neke sitne kosti od lobanje. Ali mi smo porodica koja ne mrzi. U našem biću ne postoji gen mržnje, tako smo vaspitani i tolerantno samo živeli sa svima”.

Oni koji budni sanjaju

Aleksandar Simović još kao učenik u osmogodišnjoj školi učestvovao je na literarnim konkursima. Od dečjeg časopisa „Zmaj“ dobio je prvu nagradu. Pored muzike i igranja šaha, neverovatno je voleo da čita.

“Pročitao je sve klasike, naročito je obožavao Borhesa, naše književnike Branu Šćepanovića, Danila Kiša, Borislava Pekića, francuske klasike. Još ću nešto reći, kada se družio sa Albancima, njegovi drugovi iz škole bi rekli: pa ti si lud, što se družiš sa njim, a on je bio jedna širina, nije gledao na nacionalnost. Govorili su za Edgara Alana Poa, velikog američkog književnika, da je lud, a on bi odgovorio ovako: Još nije rešeno pitanje da nije ludilo najveći stepen inteligencije, jer kaže, ne stvara bolesna misao sve ono što je slavno, ono što je veličanstveno koje nadilazi običan zdrav razum. Pa, kaže, oni koji budni sanjaju znaju mnogo više od onih koji samo u snu sanjaju. Za naše ljude koji su bili na nivou proseka svaki čovek koji je odskakao je proglašen ludim iz čiste zavisti ljubomore, pitam ja vas da li neko ko je lud bi mogao da napiše ove stihove?”

Ostalo je samo nekoliko trenutaka

Neposredno pre kidnapovanja, Aleksandar Simović je ispisao ove rečenice sa naslovom "Poslednji minuti na smrt osuđenog":

"Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izdužen nego obično. Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih po slovu zakona ljudskog; čekaju da im svojom smrću učinim živote vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji trenutak, dug koliko sunčev odbljesak na ivici giljotine?... Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji sam navikao. Muči me još samo jedno pitanje. Hoće li mi se oči ponovo otvoriti, ako ih sada sklopim, i hoću li se sa poslednjim zrakom svetlosti što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu koja je preblizu gubilištu? Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?"

Posthumno, Književno društvo Kosova i Metohije objavilo je dve knjige Aleksandra Simovića.

“Posle sklapanja Kumanovskog sporazuma, kada je Slobodan Milošević čestitao građanima mir, za Srbe, Rome i čestite Albance u Prištini je nastao život nedostojan čoveka. Aleksandar je bio zaposlen u pošti, a studirao elektrotehniku u Prištini. Posle dolaska međunarodnih trupa na Kosovo, prvo se zaposlio u Centru za mir i toleranciju, koji su formirale ondašnje vlasti u Beogradu. Pošto nisu plaćali, prešao je u švajcarsku agenciju Medija ekšen internešanal. Tamo je bio ljutiti protivnik političkog obrasca koji su oni nametali, došao je u sukob sa šefom i dan pred otmicu je otpušten sa posla”.

To je ratni zločin

Bivši šef Aleksandra Simovića Tim Koleman, koji danas živi u Velikoj Britaniji, nije se odazvao pozivu Udruženja novinara Srbije da govori o Simoviću.

Savetodavna komisija za ljudska prava UNMIK-a, detaljno analizirajući šta je ta misija uradila da istraži zločine kidnapovanja i ubistva Aleksandra Simovića u mišljenju 2015. godine navodi da "UNMIK treba da javno prizna, uključujući i putem medija, odgovornost, i da sprovede efikasnu istragu u vezi sa otmicom i ubistvom Aleksandra Simovića".

Komsija još savetuje UNMIK da od nadležnih organa na Kosovu traži da se preduzmu svi mogući koraci kako bi se osiguralo da se krivična istraga nastavi.

Ubistvo novinara i prevodioca Aleksandra Simovića Sime, jedini je od 14 slučajeva ubijenih i kidnapovanih novinara i medijskih radnika na Kosovu, koji je EULEKS istraživao kao ratni zločin, saznalo je prošle godine Udruženje novinara Srbije (UNS).

“To je jedan kroz jedan ratni zločin”, istakla je za UNS šefica Euleksa Aleksandra Papadopulu, ali nije imala odgovor na pitanje da li će se ovaj zločin naći pred Specijalnim sudom za ratne zločine OVK u Hagu.

Kidnaperi i ubice do danas nisu pronađeni.

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane