“Logično je da je za Srbe zapravo normalnost života nešto što je osnovno, ali kada govorimo o Srbiji možemo definisati da ima dva cilja. Jedan cilj jeste opstanak Srba na Kosovu, makar i deklarativno, a drugi cilj jeste kako osporiti na međunarodnom planu kosovsku nezavisnost. Nekako deluje da proces normalizacije odnosa ne može, a da ne trpi u jednom od ta dva cilja, jer svakako ako Srbija insistira na konfrotaciji sa vlastima u Prištini, onda vlasti u Prištini se svete kroz srpsku zajednicu na Kosovu, umanjujući prava Srbima, i obrnuto, ukoliko je fokus samo na Srbima, njihovim pravima, onda se očekuje od Srbije da na međunarodnom planu pravi ustupke što se tiče Kosova, tako da ta dva cilja jesu nešto što Beograd tera na balansiranje, ali na kraju krajeva bez Srba na Kosovu nema normalizacije odnosa”, kaže Surlić.
S druge strane, prema njegovim rečima interes kosovskih Albanaca je pre svega puno međunarodno priznanje kosovske nezavisnosti.
U organizaciji Centra za alternativne društvevne akcije Surlić učestvuje u projektu koji treba da sagleda položaj Srba na Kosovu i da da određene preporuke ključnim akterima. Ove nedelje je objavljena i publikacija „Interesi Srba na Kosovu u procesu normalizacije odnosa Prištine i Beograda“. Po mišljenju anketiranih nema opstanka Srba ukoliko ne bude institucija Srbije pre svega u oblasti obrazovanja i zdrastva.
“Znači ogromna većina Srba južno i severno od reke Ibar smatraju da ukoliko obrazovanje i zdravstvo ne budu po sistemu Beograda, da njima više nema perspektive života na Kosovu”, rekao je Surlić.
U poslednje dve godine hiljadu đaka u srpskim sredinama manje
Međutim, u istraživanju je objavljen podatak da je broj učenika u osnovinim i srednjim školama u srpskim sredinama na Kosovu u poslednjoj deceniji opao za oko 40% odnosno sa 25.000 na 15.000 učenika, što govori o „tihom egzodusu“ Srba sa Kosova skoro četvrt veka nakon prestanka oružanih sukoba i dolaska međunarodnih misija.
„Kada pratimo migratorna kretanja vidimo da odlazi uglavnom mlado stanovništvo, najproduktivnije stanoviništvo, između 20 i 50 godina. Ne vide perspektivu za svoju porodicu i žele da ponude bolje uslove života pre svega svojoj deci i to je neki motiv koji ih određuje da trajno napuste Kosovo. To se vidi i kroz brojke učenika u osnovnim i srdnjim školama. Samo u poslednje dve godine taj broj je opao za hiljadu, što je drastično manje u odnosu na period pre 2021.godine”, naveo je Surlić.
Na pitanje zašto mladi odlaze, Surlić kaže da su u istaživanju ispitanici sa severa isticali pitanje bezbednosti, osećaj nesigurnosti, trajnih tenzija kojima nikada nema kraja i koji unose nemir, osećaj trajne neizvesnosti. U centralnom delu je drugačije, zato što ljudi vide perspektivnost.
“Nije toliko prisutan razlog bezbednosti, ali Srbi sa centralnog Kosova smatraju da se ništa bitnije neće promeniti vremenom. Nisu zadovoljni trenutnim statusom. Isto tako treba imati na umu da su se mnogi ljudi povukli iz gradova da bi živeli u manjim sredinama i od Gračanice stvorili neko uslovno rečeno urbano jezgro, ali vremenom vide da naprosto ta sredina ne može da ponudi sve kapacitete na koje su oni navikli pre rata, ili želeli da ih vremenom povrate u životu”, kazao je Surlić i dodao da ništa manje nisu bitni i ekonomski faktori i problem nezaposlenosti koji utiču na iseljavanje Srba.
“Kada vidite da aktivno radi kuhinja za one koji nemaju ni topli obrok da priušte, ili da konstantno imate različite organizacije koje šalju ili organizuju dobrotvornu pomoć pitate se jel moguće da Srbi kao nacija, pa i država Srbija, ne može za 80.000 – 90.000 duša na ’svetoj zemlji’ da obezbedi pristojan život za svoje građane”, upitao se Surlić i naglasiio da bi demografi i državne institucije trebalo da procene situaciju u kom pravcu ide i kako je zaustaviti i da ponude neke odgovore, jer za sada ne postoji nikakva strategija kako zaustaviti taj process”.
Prioritetno zaštiti kulturno nasleđe i legitimisati veze sa Srbijom
Istraživanje pokazuje i to da Zajednica srpskih opština nije prioritetna potreba Srba na Kosovu, te da postoje, po mišljenju anketiranih, važnije pitanja kao što je zaštita kulturnog nasleđa i kako legitimisati veze srpske zajednice sa Srbijom.
„Jedan od razloga je da građani nisu ni svesni šta bi zapravo Zajednica srpskih opština podrazumevala i koje bi bile njene nadležnosti. Međutim, bitan je i psihološki momenat da postoji pravni, politički okvir u kome oni mogu da funkcionišu u okviru kosovskog sistema“, rekao je Surlić.
S druge strane, Priština ne vidi nikakav interes da to primeni ukoliko nema priznanja od strane Srbije. On smatra da će Zajednica srpskih opština sutra bez rešavanja statusnog pitanja biti samo još jedan instrument, neka vrsta „trojanskog konja“, gde će Srbi osporavati kosovske institucije. I zato oni ne vide i dalje da je Zajednica srpskih opština nešto što je u njihovom interesu.
„Hajde da postignemo nešto što je prihvatljivo i za Prištinu i za Srbe na Kosovu i da bude trajno i da se više ne razmišlja hoće li biti, hoće li funkcionisati, da li će na prelazu preći udžbenici ili neće. Isto i sa zdravstvom da li će proći lekovi ili ne. Hajde da se te licence jednom potpišu i da traju i da ljudi imaju izvesnost da li će njihova terapija zaista da se ostvari. Da Srbi opstanu tu i da se integrišu, ali ne integracija koja će značiti asimilaciju, nego integracija koja će značiti da Srbi kao i drugi narodi širom Evrope imaju pravo na svoju autonomiju i posebnost“, rekao je Surlić gostujući u emisiji Slobodno srpski.