Damnjanović: Pozorište je dužno da upozorava

„Dužnost pozorišta i teatra je da ukazuje na društvenu sredinu, okolnosti, na ono što je loše u društvu. Da isprovocira publiku da o tom problemu razmišlja“, poručio je u emisiji „Život i umetnost“ RTV Kim glumac Narodnog pozorišta u Prištini Igor Damnjanović.

Podeli ovaj članak sa:
  • Igor Damnjanović u studiju RTV Kim (Foto Kim)

Glumac Igor Damnjanović rođen je 1973. godine u Prištini. Diplomirao je glumu na Fakultetu umetnosti u rodnom gradu u klasi prof. Svetozara Rapajića. Zaposlen je u Narodnom pozorištu u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici. Ostvario je preko 50 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Dobitnik je tri nagrade na susretima profesionalnih pozorista Srbije „Joakim Vujić” (1997, 1998, 2003). Bio je glumac sezone 2003/04. u Leskovcu. Dobio je nagradu za mladog glumca na „Danima komedije“ u Jagodini 2008. godine. Nagrađen je za epizodnu ulogu na filmskom festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu 2016. godine za ulogu Fadilja u filmu “Igra u tami”. Oženjen je i otac je dvoje dece. U slobodno vreme peva i svira bubnjeve.

U prvoj emisiji iz ciklusa „Život i umetnost“, koji se programu RTV Kim emituje ponedeljkom i petkom od 18:30, Igor Damnjanović je govorio o radu matične kuće, glumi na televiziji i filmu, radu za decu...

Rođeni ste u Prištini. Kako vam danas izgleda taj grad, kada ste zadnji put prošetali njime, onako, za svoju dušu?

Damnjanović: Ne sećam se kada sam poslednji put bio nešto privatno. Priština više nije onaj grad koji sam ja napustio kada smo svi otišli. To je drugačiji grad. Vežu me neke divne uspomene, neke manje lepe koje se svi trudimo da nekako potisnemo. To je grad u kom sam odrastao, u kom sam završio fakultet, radio. Nekako je sve posle išlo svojim tokom, onako kako možda nismo priželjkivali, ali šta da se radi. Šta je - tu je.

Čitav radni vek angažovani ste u NNP-u, na neki način ste dete te kuće. Može li se porediti to pozorište danas sa onim u kojem ste se uposlili, ako imamo u vidu da se repertoar, iz sezone u sezonu, odvija jer "šou mora da ide dalje"?

Damnjanović: „Šou mora da ide dalje“, to je uvek bilo i uvek će biti. Bitna je razlika. Ja sam dete glumice, moja majka, (Ankica Milenković) koja je sada u penziji, je prvakinja Prištinskog pozorišta. Ja sam kao dete počeo da se zanimam za glumu, trčkarao sam tu po sceni i tako zavoleo to. To je izraslo u jedno ozbiljno pozorište, institucionalno i jako, i po festivalima i po nagradama. Sve do pred početak rata je važilo za jedno od uspešnijih u zemlji. Jedna od najvećih zasluga tu pripada Radosavu Stojanoviću, koji je u tom trenutku vodio to pozorište. Ono što smo se mi trudili kasnije, kada se sve ovo izdogađalo od 1999. godine, to je da vratimo bilo šta što se zove institucija, a onda i da je osnažimo, što mislim da smo u velikoj meri sada uspeli. Kod nas rade eminentni reditelji, jako kvalitetni saradnici, radi se repertoar koji je jako ozbiljan, ali, sa druge strane, to pozorište više nema stalnu zgradu, nema stalni repertoar. Prosto se negde dovijamo i igramo tako. To nam je negde i misija, da igramo tamo gde ima našeg naroda, gde imamo publiku.

Šta je najveći uspeh NPP-a nakon rata? O vama i vašoj publici se puno pisalo i pričalo, predstave i glumci su nagrađivani?

Damnjanović: Ponovno pokretanje, jer mi smo bili, maltene, ugašeni do 2005. godine. To je bila skoro završena priča. Nenad Todorović se baš potrudio da to pozorište nekako ponovo pokrene, što i jeste uspeo, sa nas nekoliko. Onda se to širilo dalje i danas imamo jedan ozbiljan ansambl, koji bi sada trebalo da bude potpomognut nekim mladim i talentovanim ljudima sa Akademije iz Kosovske Mitrovice. Tako da idemo dalje. Ali, mislim da je najbitnije da smo se mi, kao institucija, ovde nekako ustalili i da smo čvrsto na svojim nogama. Možda ću tu preterati ako kažem, mi smo, neću reći jedina, ali jedna od malobrojnih institucija kulture Republike Srbije koje stvarno rade na Kosovu.

Neki od komada NPP-a nisu uopšte bili politički korektni. Da li politička korektnost jedne predstave koju ansambl priprema išta menja u odnosu glumca prema poslu?

Damnjanović: Naravno da ne. Znate kako, to je uvek nezahvalno objasniti. Mislim da je dužnost pozorišta i teatra uopšte, ne pričam samo o našem, da ukazuje na društvenu sredinu, društvene okolnosti, na ono što je loše u društvu u bilo kom smeru. Da isprovocira publiku da o tom problemu razmišlja. Tako da politička nekorektnost u teatru ne bi trebalo da postoji, jer to je predstavljanje nečega. Niko ne mora da se složi sa tim, ali to predstavlja umetničke strane nekog problema. Mi možemo da uzmemo i Nušića i bilo koga, evo sada radimo Gogolja. Mi smo takvo podneblje, da je kod nas svaki tekst aktuelan, zato što nam se tako brzo dešavaju svari i u političkom smislu i u životu. Svašta se dešava, tako da retko koji tekst možete da uzmete i da ga ne povežete sa stanjem u kojem se mi nalazimo.

Postoji li pozorište za masu? Ili je ono oduvek bilo namenjeno isključivo onima koji jednostavno imaju potrebu da gledaju svet u "kontrolisanoj igri svetla i mraka" kako to reče Oliver Frljić?

Damnjanović: Mislim da jako mali broj, govorim o Srbiji, Beograđana, na primer, ide u pozorište. To je svega 2-3 odsto. Ali se desi da, eto, Jugoslovensko dramsko napravi akciju sa nekom bankom, da je cena karte 100 dinara i onda hiljade i hiljade ljudi krene u pozorište. Mislim da je taj ekonomski aspekt vrlo bitan. Uvek narodu, kako se to kaže, treba hleba i igara, a sada je to, na žalost, kao u starom Rimu što su bile arene i borbe gladijatora, to je rijaliti program, koji je najjeftinija zabava. Slučaj sa Kosovom je potpuno drugačiji. Ako mi odemo u neku sredinu gde ima 400 Srba, na predstavu dođe 295 njih. Od bake, deke, preko roditelja do unučadi. To je nešto što je divno, što je prelepo, jer to nekako pozorište vraća onom iskonskom, kada se porodično išlo u pozorište, na predstave. Hoću da kažem da, procentualno, imamo mnogo veći broj gledalaca na Kosovu, nego u Beogradu.

Čuči li u svakom glumcu reditelj? Ovo vas pitam zbog komada "Hot lajn" i "Pazi s kime spavaš".

Damnjanović: Naravno, ne samo što se tiče glume. Radio sam i na fakultetu umetnosti u Prištini i bio asistent tamo, tako da sam nekako sagledavao ovaj posao i sa druge strane. To prosto ide samo po sebi, jer mnogi glumci se oprobaju i u pisanju teksta i u režiji. Onda su se, eto, izrodile te predstave. Sada smo radili „Pazi s kime spavaš 2“ kao nastavak i to jako dobro uspeva. Pokušavamo da pokrenemo neku privatnu produkciju, van ovih institucija u kojima radim, da pravimo i da stvaramo.

„Igra u tami“, „Enklava“, „Krugovi“... koji vam je od ovih filmova najdraži?

Damnjanović: „Igra u tami“ naravno. Tu sam imao najveću ulogu, dobio sam i nagradu na festivalu. „Krugovi“ i „Enklava“ su toliko divni filmovi, toliko značajni. Ja nisam toliko glumački učestvovao u njima, ali mislim da to svako treba da pogleda. To su za mene srpski filmovi, gde mi možemo na pravi način da vidimo gde smo i mi pogrešili, da nam ne budu stalno neki drugi krivi. O tome govori „Enklava“, o tome govore i „Krugovi“. Tako da mi je čast da sam bio deo ta dva filma.

Tumačili ste i Albance na filmu? Koliko je teško glumiti van sigurne luke maternjeg jezika?

Damnjanović: To je baš u „Igri u tami“. Ja sam tek kada sam otišao iz Prištine, kada sam dobio ulogu tog Albanca, shvatio da albanski razumem i da imam neki solidan vokabular albanskih reči koje mogu da koristim. I onda mi je negde na drugu stranu bilo i žao. Ja sam 1973. godište, družio sam se sa Albancima, išao u školu sa njima, sa nekima sam i dan danas ostao u kontaktu. Ali mi je, na primer, uvek bilo fascinantno... U redu, oni su živeli u državi Srbiji i svi su znali srpski jezik, ali je malo nas znalo albanski. To onda malo govori i o nama. Zašto je to tako? Da li nas je sistem tako vaspitavao? Znanje drugog jezika je kulturno bogatstvo jednog čoveka.

Pojavljivali ste se u nizu serija, počev od "Porodičnog blaga", preko "Ljubavi i mržnje", "Jesen stiže dunjo moja", "Miris kiše na Balkanu", "Pevaj brate", "Andrija i Anđelka", do "Sumnjivih lica". Imaju li ovovremene domaće serije potencijala da budu za večita vremena poput "Otpisanih", "Vrućeg vetra", "Kamiondžija" ili "Pozorišta u kući"?

Damnjanović: Teško, ne bismo mi stalno reprizirali „Srećne ljude“ i tako dalje, da imamo večne serije. Danas je malo problem u pravljenju serija i igranog programa uopšte, što to ne donosi novac producentima istog momenta kao što donosi rijaliti, neki brzi kviz ili neko glasanje porukama. I onda kada su televizije u obavezi da imaju dramski program, to je tako samo da se ispuni. Ali mislim da će neke, pogotovo serije Dragana Bjelogrlića, biti serije koje će narod gledati i kroz 10, 20, 30, 50 godina, jer su kvalitetne, jer je on čovek koji se bavi time, koji je posvećen tome. A ove ostale serije, mislim da se slabo ljudi trude oko njih.

Znam da jako lepo pevate, ali nećemo dalje o tome... Interesuje me, za kraj, više o delu vaše karijere koji je, kroz "Pozorištance Puž" i "Boška Buhu", posvećen najmlađima... Dakle, odnos Igora Damnjanovića, glumca, prema deci kao publici.

Damnjanović: Postoje tri čoveka od kojih sam ja mnogo naučio o životu i poslu. To su Branko Kockica, Ljubiša Ristić i moj profesor Svetozar Rapajić. To najbolje govori o mom odnosu prema „Pužu“. „Puž“ je, prosto, bajka. Ja sam odrastao uz „Kocku, kocku, kockicu“. Za par nedelja treba da izađe premijera rimejka predstave koju sam tamo prvi put igrao pre 18 godina. To koliko on (Branko Kockica) daje deci i koliko deca mogu da nauče, to je meni jedno veliko iskustvo. Veliko hvala njemu što mi je uopšte obeležio detinjstvo i što i dalje imam čast da sa Brankom radim. Tako je i sa „Buhom“. „Buha“ je drugačija, ona pravi veće predstave, glamuroznije. „Puž“ je jedna mala kutija. To je 3x3 i u tome se dešavaju takve čarolije za decu i to već decenijama unazad. I dečija publika je stvarno zahtevna.

Ko je zahtevniji, deca ili odrasli?

Damnjanović: Deca. Zato što deca nemaju takta. Stariji će odgledati, ispoštovaće komad, iako im se možda ne dopada. Kod dece nema toga, ako im je dosadno oni se vrte, okreću se, jedu, kucaju poruke. Ako im ne držiš pažnju, oni pokazuju da im nije interesantno. Tako da su deca vrlo zahtevna publika.

Emisiju "Život i umetnost" u kojoj gostuje Igor Damnjanović možete pogledati OVDE.

Ostale vesti

  • "Književnost KiM je marginalizovana"

    "Srpska književnost Kosova i Metohije je marginalizovana kada se posmatra sa strane glavnog toka srpske književnosti, koji je negde kanonski i koji je neko merilo za ono što treba da uđe u taj glavni tok, odnosno u taj kanon", rekao je u emisiji “Život i umetnost” RTV Kim pisac i književni kritičar Žarko Milenković.

  • "Zadatak umetnosti je da progovori"

    Rusko ostvarenje "Dovlatov" u kojem glavnu ulogu tumači mladi srpski glumac Milan Marić otvorilo je četvrti po redu "Kosovo i Metohija filmski festival".

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane