Potreba je da se spomenik ne percipira samo kao artefakt, predmet, čuvari spomenika ne moraju da budu samo institucije, već i pojedinci, a efikasan model zaštite trebalo bi da se zasniva na aktivnom pamćenju.
U kontekstu ovih tačaka, autorka u monografiji istražuje očuvanja crkve u Prizrenu u periodu od 1947. godine do savremenog doba.
"Zašto od 1947, odnosno od 1948? Godine 1947. je formirana i organizovana služba zaštite u tadašnjoj Jugoslaviji, zvanično, a 1948. je Bogorodica Ljeviška proglašena spomenikom kulture. Dakle, pratim institucionalnu zaštitu, ali i individualne napore za očuvanje", kaže Pavličić-Šarić.
Objašnjava i da je Bogorodica Ljeviška svedok burne istorije.
Podseća da je nastala u 14. veku, kao Milutinova zadužbina, na temeljima dve prethodne crkve, te da je u turskom periodu bila džamija. Namena joj je vraćena u 20. veku, ali, sa druge strane, nikada nije bila sasvim aktivna crkva, službe su se održavale tokom celog 20. veka dva puta godišnje.
"Zatim, nova ratna i poratna previranja su uticala na njena različita tumačenja i doživljaje i lokalne zajednice i uopšte javnosti na KiM i šire i onda mi je bilo zanimljivo može li se ta njena slojevitost nekako razumeti kao njeno bogatstvo, a ne kao predmet nekog razdora u savremenom dobu i na koji način mi to možemo razumeti, na koji način možemo interpretirati i očuvati njeno jedinstvo kroz te sve slojeve", pojasnila je.
"Ova knjiga donosi jedan novi metodološki pristup istraživanju jednog spomenika", kazala je istoričarka umetnosti, prof. dr Branka Gugolj.
Metod istraživanja autorke je podrazumevao istraživanje literature, arhivske građe odnosno dokumentacije Republičkog zavoda, Pokrajinskog zavoda, Okružnog zavoda u Prizrenu, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, Galeriji fresaka i brojnih drugih institucija.
"Takođe, kroz izradu različitih intervjua i to intervjua sa osobama koje sam prepoznavala kao baštinike. Dakle, koji su u tom periodu od 1947. do danas na neki način bili uključeni u očuvanje ovog spomenika, bili oni čuvari, poverenici, kustosi, ili kao što je to slučaj sa Mladenom Mirićem koji je živeo u kućici do Bogorodici Ljeviške, a bio je profesionalno jako posvećen ovoj crkvi. Dakle, jasam ih prepoznavala i pronalazila sagorovnike za ove teme budući da se o njima nije moglo ništa naći u literaturi, ali na svu sreću o nekim od njih jeste u arhivskoj dokumentaciji", objašnjava Jelena Pavličić-Šarić.
"Zapravo, direktnim intervjuima sa tim ljudima došlo se do potvrde nekih stvari koje možda nisu mogle sasvim da se zaključe iz arhivske građe koju koleginica citira", dodala je Gugolj.
"Autorka se posvetila analizi baštinjenja tog složenog nasleđa s ciljem da utvrdi standard celovite heritološke interpretacije kulturnog nasleđa. Ubedljivosti ponuđenog modela integralne interpretacije doprinosi jasno polazište u istraživanju po kome se nasleđe posmatra kao živa baština jer drugačije osim u savremenosti ni jedno njeno značenje ne može biti sačuvano od zaborava", ocenjuje u recenziji prof. dr Dragan Bulatović.
Sinoć je u Kosovskoj Mitrovici Bulatović istakao i da moramo da priznamo da spomenik ne postoji ako nije za svakog čoveka, koji nije istoričar, koji nije naučnik.
"Naravno da će svi vernici kad se kaže Ljeviška odmah reći ’da, Bogorodica, to je ona naša spasiteljka, prizrenska’. Pogotovu Prizrenci to nikad nisu zaboravili i to je legitimna empatija. I to je ono što traje kroz vreme, ne to kamenje, ne te freske koje 2-3 veka niko nije video", kazao je.
"Kroz razvoj nauke, na spomenik se gledalo kao na spomenik prošlosti, kao dokument prošlosti, a zapravo, kako smo se bližili kraju 20. veka i ono što nam je postmoderna donela, jeste osvešćavanje toga da spomenik jeste i svedok savremenih zbivanja i da zapravo ono za šta se zalaže savremena muzeologija i heritologija kao nauka o nasleđu jeste da je baština u stvari jedna celina smisaono objedinjenih iskustava prošlosti i sadašnjosti", objašnjava Pavličić-Šarić.
"Baština nikako nije samo jedan materijalni predmet, artefakt, koji o nečemu svedoči, već sve upravo to o čemu svedoči i sve to treba čuvati. I materijalni spomenik, ali i sva saznanja o spomeniku, sve baštinike, sva iskustva tih baštinika koji su stvarali tu relaciju prema spomeniku. To je ono što fundira samu baštinu. Efikasan model zaštite bi trebalo zapravo da bude obavezan tim pojmom baštine, a ne pravnom legislativom i trebalo bi da se zalaže za aktivno pamćenje, a to podrazumeva stvaranje novih svedočanstava i novih baštinika i prepoznavanjem i negovanjem tih baštinika. A oni ne moraju uvek da budu deo institucija, već su oni pojedinci i njih treba čuvati", zaključila je ona.