Vesti
Društvo

MMXX: Godina opasnog življenja

Ohrabrujuća vest je, svakako, početak vakcinacije, u kojoj se nazire tračak nade za suzbijanje pandemije, kao i vraćanje životu kakav smo do nedavno živeli. Uskoro, nadam se. Međutim, ostaje upitno da li je moguće pronaći efikasan lek koji ćemo primeniti na društveno-političke nuspojave kojim bi se, nakon višedecencijskih potresa, ispcrpljeno društvo napokon oporavilo, piše za RTV Kim, sumirajući proteklu godinu, izvršni direktor NVO Aktiv Miodrag Milićević.
MMXX: Godina opasnog življenja
Ilustracija (Foto istock)

Ništa nije nagoveštavalo godinu kakva se gotovo ne pamti. Deluje kao ružan san u kome se fikcija pretvorila u stvarnost, a briga za lično i porodično zdravlje u drugi plan je potisnula želje i nadanja sa kojima smo ušli u godinu za nama. Čestitanje novogodišnjih i božićnih praznika, kao nikada ranije, nije imalo šire značenje u društvenom smislu, ali i na ličnom planu, u, ispostaviće se, ništa manje turbulentnoj godini u odnosu na sve prethodne, ali ipak specifičnijoj po pandemiji koja se prelila i na tekuću 2021.

Godinu za nama su, uprkos svim nadama i skrivenom optimizmu, obeležili mnogobrojni, uglavnom negativni događaji, poput političkih turbulencija bez presedana, transatlantskih pukotina, lažnih vesti i teorija zavere, izneverenih obećanja, pritisaka na pojedine medije, nastavak loše prakse i selektivna primena zakona, ugroženost prava nevećinskih zajednica, simulacija nastavljenog dijaloga… Ali, pre svega, ogromne posledice koronavirusa od kojih su neke već sada jasno vidljive. Pamtićemo je i po nadljudskim naporima zdravstvenih radnika, ali i po solidarnosti i pojačanom društvenom aktivizmu, ne bi li se ublažile posledice prouzrokovane pandemijom.

Osim toga, godinu za nama obeležile su i optužnice protiv pojednih političkih i predstavnika Udruženja ratnih veterana OVK koje će svoj epilog dobiti u vremenu koje je pred nama. Ništa novo se nije desilo po pitanju višegodišnjih trendova tihe migracije stanovništva srpske i ostalih zajednica, što zaokružuje širu sliku društveno-političkih prilika tokom 2020. godine.

Odogovor na naizgled retoričko pitanje iz podnaslova ovog teksta je, zapravo, jedna od neostvarenih želja, a koji bi mnogi od nas, bez obzira na (sve) razlike, voleli da saznaju u skorijoj budućnosti.

Gotovo sve navedeno je podjednako važno, ali ću ovom prilikom izdvojiti dva, po meni, važna segmenta koji će nas izvesno pratiti i u narednoj deceniji.

Pandemija nepoštovanja zakona

Bez imalo dvoumljenja, jasno je da ćemo posledice vanrednog stanja i pandemije koronavirusa tek osećati. Ipak, očekivalo se da će ubrzana digitalna transformacija pozitvnije uticati na razmenu informacija između nosilaca vlasti i građana. Međutim, to se naprosto nije dogodilo. Vanredne okolnosti, u kojima se nalazimo još od marta prošle godine, nisu značajnije uticale na vladu i vladine insitucije da promeni dugogodišnju selektivnu primenu zakona, kao i lošu praksu u komunikaciji prema nevećinskim zajednicama na Kosovu.

Problemi koji su dugo ignorisani, tokom prošle godine su postali izraženiji više nego ikada, pa je (krajnje) vreme da se kao društvo ozbiljnije pozabavimo time.

Ovim, zapravo, želim da po ko zna koji put ukažem na dugogodišnje probleme u komunikaciji centralnih vlasti prema srpskoj zajednici na Kosovu, o čemu se mnogo zna, ali ništa ili vrlo malo toga čini kako bi se da se takvo stanje promenilo.

Naime, već godinama unazad, mnogi od nas ukazuju na više nego očiglednu praksu diskriminacije centralnih insitutucija prema nevećinskim zajednicama na Kosovu. U prvom redu na nedoslednu primenu Zakona o upotrebi jezika, čime je onemogućen pristup informacijama od javnog značaja. Takođe, upadljivo odsustvo političke volje da se višegodisnja loša praksa zameni politikom poštovanja zakona, kojima su jasno definisana prava nevećinskih zajednica i time, napokon, u praksi demonstrira sposobnost dvosmerne komunikacije sa jednim delom građana. Na Kosovu se tokom pandemije, na žalost, dogodilo upravo suprotno tome.

Srpskoj i pojedinim nevećinskim zajednicama, uskraćem je blagovremeni pristup informacijama od javnog značaja u vreme kada su one bile najpotrebnije. Ovaj prostor je postao odlična podloga za širenje dezinformacija ili pak prozivoljnih tumačenja istih što, složiće se mnogi, može biti percipirano kao potencijalna opasnost po javno zdravlje onog dela građana kojima je to pravo očigledno bilo uskraćeno.

Šta se, zapravo, dogodilo u komunikaciji prema srpskoj zajednici usled čega su usledile brojne javne rekacije civilnog društva i medija? Krenimo redom:

- Proglašenje pandemije i usvajanja prvih mera tokom polovinom marta meseca objavljeno je isključivo na albanskom jeziku;

- Nakon toga su usledile brojne odluke, uputstva, konferencije za štampu. Međutim, uprkos brojnim reakcijama od strane nevladinih organizacija i medija, sa takvom praksom je i dalje nastavljeno;

- Vlada, Ministarstvo zdravlja, MUP, Nacionalni institut za javno zdravlje, Agencija za upravljanje granicama, mobilni operateri i mnogi drugi, naprosto ignorišu postojanje zakonskih odredbi i gotovo većinu odluka objavljuju isključivo na albanskom, ali ne i na srpskom, kao drugom službenom jeziku;

- Stoga informacije od javnog značaja, po već ustaljenoj praksi, do srpske zajednice stižu sa znatnim zakašnjenjem ili alternativnim, nezvaničnim kanalima komunikacije;

- Među njima su uputsva i odluke vlade, kojima se ograničava sloboda kretanja i propisuju mere karantina, kao i pravila i procedure za ulazak na i izlazak sa Kosova;

- Usvojen je i predlog „15 mera“ radi suzbijanja ekonomskih posledica u vidu kratkoročne ekonomske pomoći namenjene privredi i stanovništvu, ali i niz drugih mera namenjenih građanima, bez razlike u odnosu na njihovu etničku pripadnost.

Brojni apeli, dopisi i saopštenja nevladinih organizacija i medija uspevaju da alarmiraju širu javnost. Međutim, po ko zna koji put, izostaje institucionalni odgovor pa su, samim tim, rezultati većine pokrenutih incijativa vrlo skromni.
Usled toga, odsustvo informacija dostupnih na srpskom kao drugom službenom jeziku, stavlja srpsku zajednicu u podređeni položaj, a odsustvo reakcije, čak i njenih političkih predstavnika, čini osećaj opšte nebrige za ovakvo stanje nepodnošljivim. Stoga često nejasne i oprečne informacije u vezi sa različitim epidemiološkim merama, poput one o zabrani kretanja, direktno pogađaju pojedince iz redova srpske zajednice koji su u više navrata kažnjavani zbog kršenja propisa u čiji sadržaj nisu imali uvid, ali ni neposredno saznjanje o istim.

Pitam se kako bi sve to izgledalo da nije bilo proaktivnog stava koji su zauzeli mnogi mediji i organizacije civilnog društva, pokazujući tako visok stepen društvene odgovornosti, kao i sposobnost brzog prilagođavanja vanrednim okolnostima? Tako su, makar privremeno, nadomestili odsustvo informacija na srpskom jeziku. Uprkos tome, problemi se godinama umnožavaju, a sistem nekažnjivosti zbog nepoštovanja i selektivne primene zakona preti da postane standardni obrazac u zvaničnoj komunikaciji prema srpskoj zajednici na Kosovu. Često se zapitam da li su nam zakoni onda uopšte neophodni i još koliko dugo ćemo glasno komentarisati nepostojanje političke volje pri implementiciji zakona koje su nosioci vlasti izglasali u parlamentu?

Nema sumnje da se do trajnog rešenja ovog problema može doći jedino kontinuiranim pritiscima civilnog društva, medija i međunarodne zajednice na institucije sistema. Ali, to će biti moguće tek kada iz javnog prostora izbacimo formulaciju „nepostojanje političke volje“ i tako stvorimo preduslove za uspostavaljanje sistema u kome se poštovanje prava nevećinskih zajednica neće smarati privilegijom, već zakonskom obavezom.

Normalizacija kao nedostižni cilj

U međuvremenu, svake godine licitiramo sa važnošću postizanja sveobuhvatnog sporazuma između Prištine i Beograda. Tako i u novu godinu ulazimo nadajući se da će dijalog konačno ostvariti vidniji pomak, ali i uz bojazan da će, ukoliko sporazum bude postignut, njegova rešenja biti polovična, te da će posledice ponajviše trpeti sami građani. Stoga je ulazak u treću dekadu 21. veka možda pravo vreme za rekapitulaciju ovog procesa, najpre zbog činjenice da su se navršile dve decenije od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, punih devet od početka tehničkih pregovora, sedam od potpisivanja Briselskog sporazuma, ali i svih pet od „jasno“ dogovorenih principa uspostavljanja ZSO.

Rezultati višegodišnjih pregovora su tek polovični, a ukoliko bih u jednoj rečenici morao da ih opišem, rekao bih da deluju poput lavirinta u kome su se čak i njegovi glavni akteri izgubili. Sa druge strane, možda im je baš to i bila namera. Umesto nastojanja da do dugoročnog sporazuma dođe, izgleda da svakom novom rundom pregovora dobijamo još jedan sloj nesporazuma koji dodatno komplikuje već ionako (previše) složene pregovore.

Zapravo, deluje kao da se sve vreme nalazimo u začaranom krugu isprepletenih interesa međunarodne zajednice, kosovske i srpske strane, usled čega je, nakon svih ovih godina, ostala nedoumica o tome šta je zapravo krajnji cilj ovih pregovora i kako uopšte do njega doći. Interesi su svakako različiti, a stavovi Beograda i Prištine često nepomirljivi. Nakon devetogodišnje agonije ništa novo, reklo bi se, ali svakako razočaravajuće.

Podsećanja radi, svedočili smo disonantnim tonovima sa obe strane, a na momente i zapaljivoj retorici na ivici incidenata, kao i nepoštovanju postignutih sporazuma. Koketiralo se i sa idejom koja je bila protivna principima Briselskog sporazuma, uvedenim, pa ukinutim taksama od 100%. Na posletku, nakon gotovo dvogodišnjeg zastoja, svedočimo i obnovljenom procesu dijaloga. Osim toga, ovom spisku treba dodati odsustvo transparentnosti samog procesa i sada već naširoko korišćenu „konsturktivnu dvosmislenost“ u tumačenju dogovorenog. Sve to je postalo sinonim za dijalog i deo samo nekih od najčešće korišćenih narativa koji se vezuju za ovaj proces. A moglo je (i moralo) biti drugačije.

Ipak, treba biti iskren i konstatovati da je Briselski dijalog očigledno doprineo vraćanju suprotstavljenih strana za pregovarčki sto. Doprineo je i delimičnom smirivanju međuetničkih tenzija, ali i otvorio prostor da se kroz proces dijaloga dođe do potencijalno održivih rešenja. Ujedno, razotkrio je i mnoge slabosti poput selektivne implementacije dogovorenog, kao i odsustvo političke volje i hrabrosti vodećih političkih aktera da do dugoočekivanog sporazuma uopšte dođe. Posmatrano sa strane, deluje kao da sve vreme traže prepreke umesto načina da se pronađe rešenje.

U međuvremenu, interes međunarodne zajednice, bez mnogo dilema, jeste postizanje stabilnog i dugoročno održivog sporazuma kojim bi se ovo pitanje konačno sklonilo sa dnevnog reda, a čime bi se otvorio prostor za ekonomski napredak, proširila međusobna saradnja i delovalo izglednije po pitanju EU integracija, bez mnogo sličnosti, ali po modelu Prespanskog sporazuma, kojim bi dugogodišnji spor bio rešen uz obostranu saglasnost.

U slučaju Srbije, eventualni sporazum bi omogućio zatvaranje Poglavlja 35 i otvorio dalji put ka članstvu u EU, dok bi Kosovo u tom slučaju bilo nagrađeno viznom liberalizacijom.

Ipak, imajući u vidu da je pregovarački proces u zastoju, te da Srbija tokom 2020. nije otvorila nijedno poglavlje, ali i da Kosovo sporo napreduje u procesu unutrašnjih reformi, postavlja se pitanje da li je štap efikasan, a šargarepa dovoljno primamljiva?

U iščekivanju da do nekog (stvarnog i osetnijeg) napretka u procesu dijaloga dođe, zbog nezadovoljstva opštim stanjem u društvu i odsustva jasne perspektive, nastavlja se tiha migracija stanovništva. Društvo u kome postoji visok stepen nepoverenja u izabrane političke predstavnike, uz rastući trend odlaska mladih i stručnih kadrova, u kome je dve decenije nakon okončanja konflikta etnička distanca nedopustivo visoka, na žalost, nema svetlu perspektivu. Višegodišnji apeli civilnog društva nisu imali mnogo odjeka jer ih oni, koji su to morali, nisu čuli. Ni u Beogradu, ni u Prištini, ali niti u međunarodnim krugovima.

Kako stvari stoje, mi se, zapravo, sve vreme bavimo posledicama, ali ne i pravim uzrokom ovakvog stanja. Neizvesno je do kada, ali i vrlo jasno, da je godina za nama, bez imalo dileme, još jedna godina propuštenih prilika.

Godina nade u novu realnost

Jasno je da se ne možemo pohvalitii značajnijim rezultatima u protekloj godini. Ipak, umereni opimizam nije na odmet, a realnost nam je itekako potrebna - i to u svim sferama života. Kao što neko nedavno reče, želeo bih da nam nova godina donese globalno razvedravanje i da napokon skinemo maske. Poželeo bih da u novoj godini vesti, poput one o donaciji testova, umesto negativno, bude percipirane kao pozitivne.

Iznad svega, želeo bih da u ovoj godini nedostatak političke volje bude zamenjen punom političkom odogovrnošću, pri čemu će interes građana biti iznad stranačkog. Red je i da, napokon, saznamo nešto više o konkretnim koracima za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, međuetničkom dijalogu unutar Kosova, ali i o efikasnim mehanizmima za zaustavljanje migracionih trendova. E, to bi bila nova realnost. Šta, nerealno je? Moguće, ali ne dopuštam da mi uskraćuju još i pravo na želje u tekućoj godini. Zdravi bili!



Ostale vesti

Počela dezinfekcija poplavljenih mesta
Opština Gračanica počela je danas sa dezinfekcijom nedavno poplavljenih mesta u cilju prevencije i suzbijanja eventualne pojave zaraznih bolesti.
  • 21.01.2021
Hoti: Ove godine završetak investiranja na Brezovici

Odlazeći kosovski premijer Avdulah Hoti izjavio je da tokom 2021. godine očekuje završetak investiranja u centar Brezovica prema Vašingtonskom sporazumu, čime bi postao centar za turističku rekreaciju, prenosi RTS.

  • 20.01.2021
Predata prva tužba protiv NATO zbog osiromašenog uranijuma
U Višem sudu u Beogradu podneta je prva tužba protiv NATO u ime oficira, vojnika, policajaca i ratnih rezervista obolelih od kancera, a koji su boravili na Kosovu tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, prenosi Tanjug. 
  • 20.01.2021
Za izlazak sa Kosova na Merdaru čeka se oko 5 minuta
Zadržavanja vozila na prelazu Merdare iz pravca Kosova nisu duža od 3 do 5 minuta.
  • 20.01.2021
Humanitarni bazar za Dariju i Natašu 25. januara u Zvečanu
Humanitarni bazar s ciljem prikupljanja sredstava za lečenje Darije Antović iz Zvečana i Nataše Stojanović iz sela Bosce u opštini Kosovska Kamenica, biće organizovan 25. januara u Zvečanu.
  • 20.01.2021
Ćorac: Posledice po ekosistem Ibra od izlivanja jalovine
Izlivanje velike količine otrova iz Trepče u Ibar će svakako dovesti do posledica, međutim, još uvek se ne zna kolika je tačna količina tog otrova, kaže za RTV Kim profesor Aleksandar Ćorac.
  • 19.01.2021