Vesti
Drugi pišu

Ukrajina budi balkanske traume

Mnogi Srbi bi ruskom toljagom preko ukrajinskih leđa da vrate američkim kaubojima za kasetne bombe i osiromašeni uranijum i za poniženje zvano – Kosovo. I navijači suprotne strane imaju svoje traume.
Ukrajina budi balkanske traume
Zgrada zapaljenog MUP-a Srbije u Beogradu pogođena krstarećim projektilima NATO-a 3. aprila 1999. (Foto EPA/STRINGER)

Ljudi bi bili dužni da prvo razmotre činjenice. I to, po mogućnosti, ne samo one koje idu u prilog njihovim predodžbama. Teoretski. Otkako je ruska vojska napala Ukrajinu, izgleda da to više ne važi.

Imam sreću da su stotine mojih virtuelnih prijatelja poreklom iz desetak zemalja. Žive od Finske do Australije, od Argentine do Rusije, govore po nekoliko jezika. Pa ipak, imam utisak da je dobar broj njih, bez obzira da li osuđivali vojno nasilje ili pokazivali razumevanje za geopolitičke strahove Kremlja, postao deo tog rata. Žure sa zaključcima, govore kao hipnotisani, zagledani u sopstvene duševne rane.

Čiji je tenk?

Najbolji primer je tenk koji je 25. februara u Kijevu pregazio putnički automobil. Snimak je objavila ugledna mreža Projekat za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji (OCCRP). Reč je o verodostojnom konzorcijumu istraživačkih centara, medija i novinara. Snimak je postao viralan. Jedan od dokaza za varvarstvo ruskog agresora, pomislili su mnogi.

Urednik OCCRP-a Ilija Lozovski je istog dana naveče objavio na Tviteru da je izbrisao snimak jer nije bilo u pitanju rusko oklopno vozilo već je automobil pregazio ukrajinski tenk koji je u tom trenutku izgubio kontrolu.

Da li je time snimak bio manje strašan? Ne. Da li se time dokazuje bilo kakva „viša“ istina u tom besmislenom ratu? Ne.

Ali će jedni posle saznanja da u tenku nije bio Rus već Ukrajinac osetiti olakšanje, možda čak i likovanje, a drugi – razočaranje. Mislim da je principijelno važnije šta rade hiljade drugih tenkova. Ali samo ovaj je viralan.

Uostalom, uzalud je bilo pošteno priznavanje medijske brzopletosti. Taj tenk na Balkanu kod mnogih više nije bio ni ruski ni ukrajinski, već tenk JNA (čitaj srpski) koji u Osijeku 1991. gazi fiću. Doduše, većina nema pojma o tome da je i tada u tenku za komandama sedeo Hrvat koji je služio vojni rok.

Bol devedesetih

Dolazim do teme ovog teksta: Šta neke od nas tera da u poplavi slika iz još jednog rata koji ljudima donosi istinsku patnju razvijemo ostrašćeni, navijački stav? Koji je daleko od empatije za sve unesrećene i daleko od solidarnosti sa svima koji stradaju?

Stvar je na Balkanu jednostavna. Kada se iznad nekog evropskog grada začuju sirene, a onda i eksplozije, većina ljudi se vrati u sopstveno užasnuto biće, napadnuto devedesetih. Obnovi se nikada valjano zaceljena trauma i sav iracionalan sklop neizrečenih psovki i kletvi izroni iz privremeno zapretenih odaja duše.

Mi se ne identifikujemo prvenstveno sa njihovom sadašnjom patnjom, već sa sopstvenom, ondašnjom, koja ne ume da prođe. Sažaljevajući njih, sažaljevamo sebe. Bodreći njih, dovikujemo i svojim bivšim neprijateljima – e, ovaj put nećete!

Nije bitno što mnogi mrežni pljuvači nisu bili ni rođeni devedesetih. Transgeneracijska trauma nedovršenih država i podeljenih društava pobrinula se za to da i mladi, osokoljeni iskustvom igrica, ali bez ratnog iskustva, razvežu jezik sedeći na sigurnom.

Rublje na Oktoberfestu

Kada se pročitaju komentari ispod tekstova koji, recimo, analiziraju nemačku politiku prema Ukrajini, moglo bi se pomisliti da je ovaj rat aktivirao sve ekstremne rusofilne Srbe sveta. Banalno je navoditi bisere iz njihovog vokabulara kao što su „Četvrti Rajh“, želja da opet vide naoružane Ruse u Berlinu i sve ostale putinofilske fantazije.

Ima i duhovitih komentara, mada retko. Zoki iz Salcburga, ljubitelj narodnjačkog treša, kaže: „Priča se da će na Oktoberfestu ove godine pivo koštati četiri rublje.“ Dobro, čovek bi pod minhenskom šatrom rado video Indiru Radić, a ona tamo može dospeti samo ako se ruskim bajonetima prvo rastera bavarski treš.

Inače, visoki nivo adrenalina u pravilu onemogućava svaku duhovitost i prostor unutar društvenih mreža pretvara u asocijalnu, polupismenu pljuvačinu. Ne bih rekao da mnogo ko od ovih ljudi govori ruski, da čita bilo šta i na maternjem jeziku, a kamoli Dostojevskog u originalu.

Njihova ljubav prema Rusiji je ljubav klinca kojem su razbili nos, a on već 23 godine odbija da odraste i zacenjen u ćošku misli: „Videćete vi kada dođe moj stariji brat, džudista.“ Njihova rusofilija je anglofobija, antiamerikanizam i germanofobija. Špikovana antiislamskim i antikatoličkim začinima. I za svaku od ovih kategorija pronalazi se neuralgična istorijska tačka. Nemci 1914. ili 1941, Amerikanci i Englezi 1999.

Ipak, kako ondašnje američke krstareće rakete nad Beogradom te ljude ne podsećaju na današnje ruske rakete iznad Kijeva? Ili kako razaranje naftnih skladišta u Ukrajini ne podseća na otrovni plamen iz novosadske i pančevačke rafinerije?

Zluradi ološ

Izgleda da je jača sledeća misaona akrobatika: Rusija je neprijatelj NATO-a. NATO je nas bombardovao. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Doda li se ruski veto na prijem Kosova u UN, slika je kompletna.

Sa Srbima koji vole da navijaju u ukrajinskom slučaju stvar je jednostavna: Oni bi ruskom toljagom preko ukrajinskih leđa da vrate milo za drago američkim kaubojima za kasetne bombe i osiromašeni uranijum i za poniženje zvano – Kosovo.

Trauma žrtve bombardovanja je samo deo ove priče, drugi je šovinistička megalomanija, donekle potisnuta protokom vremena, koronom i svakodnevnicom, ali očito još uvek žilava. Povampirila se sada u delu društva i brižljivo odnegovana iluzija o sopstvenoj bezgrešnosti i pravednosti devedesetih. Zlurado likovanje nad ukrajinskom nesrećom – a ima i takvih – svrstava najekstremnije u običan ološ, koji u sebi nema ničega civilizovanog ili hrišćanskog. A internet ološu daje na značaju.

Ukrajinska deca

Ne teši me činjenica da moji prijatelji iz Sarajeva, Podgorice, Berlina, u iznenada otkrivenoj ljubavi prema Ukrajini, neretko pokazuju rusofobiju, kao derivat srbomrziteljstva. Njima je ukrajinski otadžbinski patriotizam dobar alibi za ponovno izlivanje sopstvenih posttraumatskih duševnih bujica u kojima se jasno raspoznaje Ukrajina kao povod, a sopstvena trauma i njeno pravo da živi i mrzi kao cilj.

Jemen je predaleko, jemenska deca nisu plavooka. Donbas je na pogrešnoj strani. Samo ukrajinska deca su naša deca. Tako je nesreća Ukrajine na Balkanu produžetak sopstvene nesreće drugim sredstvima.

Kako to deluje na obične ljude? Javio mi se sin iz Nemačke na karnevalski ponedeljak. U Kelnu su stotine hiljada ljudi demonstrirale za mir. Moj sin je na demonstracijama upoznao dve devojke, Ruskinje koje žive u Kelnu. Plakale su i ponavljale da ih svi mrze. Sestra jedne od njih je uhapšena u Moskvi jer je izašla na ulicu da se pobuni protiv rata.

To je tako – uvek se stide pogrešni. I uvek se na njima prelama globalni, medijski indukovani prezir.

Huligansko navijanje i desni pacifizam

U reakcijama na medijske sadržaje ima svega i svačega: Simpatično Ukrajinsko pravoslavlje protiv velikodržavnog ruskog. Najlepše mi je kada ovakve postove ispisuju muslimani ili katolici. Ili obrnuto: vaseljensko rusko pravoslavlje protiv otpadničkog, ukrajinskog.

Najluđu stvar sam pročitao na dan kada je Putin pokrenuo tenkove. Čovek koji živi u Beogradu, inače je negde iz Ćopićevih krajeva, i insistira na narodskom hrišćanstvu, poslao mi je mejl koji počinje svečanim tonom: „Raduj se Nebeski Jerusalime, Sveti Kijev je ponovo naš. Ima tu još nekoliko panpravoslavnih fantazija o ustoličenju novog ruskog cara u carigradskoj Agiji Sofiji, a ova “propoved” mi je na kraju zazvučala potpuno montipajtonovski: “Raduj se Vatikanu, uskoro ćeš opet biti pravoslavan”.

Postoje čak i pokušaji da se desničarenje, rojalizam i pravoslavna solidarnost izraze na ravnopravan način. Šetajući Čukaričkom padinom, video sam da na jednom muralu iznad spojenih zastava Ukrajine i Rusije stoji: „Slava Ukrajini! Slava Rusiji!“ Četnici-pacifisti, rekao bih.

Agresivnost i totalitarne tendencije Putinovog Kremlja uglavnom ostaju van vidokruga virtuelnih rusofila. Oni vide američke avione na nebu iznad Beograda.

Novi virtuelni balkanski prijatelji Ukrajine u ruskoj invaziji vide srpske cevi na Trebeviću ili pretvaranje Vukovara u ruševine. Ipak, i oni uglavnom ostaju dužni odgovor, da li bi u realnom svetu ratovali protiv Rusa do poslednjeg Ukrajinca i kako da potisnu Putina iz Ukrajine bez Trećeg svetskog rata.

Čovekoljublje koje zavisi od toga koje ćirilične oznake stoje na tenku jeste uvek i samo prostačko samoljublje.

 

Tekst je prvi put objavljen na portalu Dojče vele.



Ostale vesti

Sakib Ademović dok spava u Prizrenu, sanja o Bosni
Sakib Ademović već 28 godina živi nedaleko od Prizrena na jugozapadu Kosova, a stalno sanja Gornje Vrsinje kod Vlasenice u Bosni i Hercegovini (BiH), odakle je rodom.
  • 11.05.2022
Kako razumeti globalni Indeks medijskih sloboda
Najnoviji indeks medijskih sloboda Reportera bez granica treba čitati na novi način i u kontekstu nove metodologije.
  • 07.05.2022
Nemačka gura pregovore Srbije i Kosova
Prvi veliki balkanski zadatak novog nemačkog kancelara je obavljen: u Berlin su došli i Vučić i Kurti, političari u čijim je rukama rešenje trenutno najvećeg političkog problema na Balkanu - odnosa Srbije i Kosova.
  • 05.05.2022
Novinari optužuju Vladu Kosova za ’’nedostatak saradnje’’
Protekla 2021. godina nije bila laka za novinarsku profesiju, ocenjuju iz Udruženja novinara Kosova, te dodaju da je sličan trend nastavljen i u prva četiri meseca 2022. godine.
  • 03.05.2022
’’Nemam para ni da se lečim’’: Sa nadničarima u Prizrenu za 1. maj
Sedat Damka iz Prizrena već osamnaest godina radi svakojake poslove na dnevnicu, kojom izdržava svoju petočlanu porodicu.
  • 01.05.2022
Srbija, Rusija i politika: Da li je Putin promenio stav o Kosovu
Paralela predsednika Rusije, u kome je separatističke regione u Ukrajini uporedio sa Kosovom, za neke je označila najavu razlaza sa Srbijom i put ka priznanju nezavisnosti.
  • 29.04.2022