Vesti
Drugi pišu

Svetlost, strah i poricanje

Na odeždama svetitelja sada piše OVК (Oslobodilačka vojska Кosova), a na vrhu stene, nekoliko metara iznad isposnice, postavljena je nova zastava Republike Albanije
Svetlost, strah i poricanje
Albanska zastava postavljena nad pećinom i manastirom (Foto Živojin Rakočević)

Na litici na ulazu u malu oslikanu pećinu, visoko u brdima Šar-planine iznad Prizrena, velika, svetla šaka blagosilja nad provalijom. Freska „Isus vaskrsava Lazara”, kao da je juče nastala, visi nad ponorom. Okolo okomite stene, huk Кoriške reke, sneg pri vrhovima Šare i pogled na Metohiju. U tu pećinu je u trinaestom veku pobegao od tadašnje svetske vreve, od roditelja, od sestre i od ljudi pustinjak Petar Кoriški.

„Na jednu visoku stenu se prope, prihvatajući se prstima, i tako kao na stub sa mukom uzašav, obrete visoko na ovoj steni jednu pešteru (pećinu), kao od Boga spremljenu, i veoma Bogu zahvalivši uzveseli se zbog nje”, piše o ovom neobičnom čoveku i mestu, početkom četrnaestog veka, Teodosije Hilandarac. O pećini, ličnosti i podvigu odbeglog pustinjaka nastao je duboki, dramatični – a mnogi tvrde – i najbolji književni tekst srpskog srednjeg veka.

Stigli smo na ulaz u tu malu Petrovu pećinu upravo na Lazarevu subotu, uoči Vaskrsa ove godine. Siniša Živić se krsti i ljubi podnožje freske. Sveti Petar Кoriški je njegov svetac zaštitnik. Na taj dan je 18. juna 1999. teško ranjen na svom radnom mestu u Prištini. Preživeo je, to mu je drugi rođendan.

Unutra u hramu-pećini, ispod svetlih fresaka snažnih boja, neko je pre samo nekoliko sati kopao i prevrtao kamenje. Na tom mestu je ispod nogu Svetoga Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikoga i svetih ratnika, počivao pustinjak iz Кoriše sve dok nije, u nesigurnim vremenima – verovatno 1763. godine – prenesen u drugu pećinu u Crnu Rijeku, manastir kod Ribarića u Ibarskom Кolašinu. Na odeždama svetitelja sada piše OVК (Oslobodilačka vojska Кosova), a na vrhu stene, nekoliko metara iznad isposnice, postavljena je nova zastava Republike Albanije.

Sveti Petar je ovde pokušavao da se odrekne svega što ga je vezivalo za svet i zemaljske slabosti. Tu je jeo „izdanke divljega bilja i gorki bukovi žir”, tu mu se javljao glas umrle sestre: „Tebe jedino umesto roditelja imađah i s tobom, sve napustivši, pođoh, a ti me samu ostavio jesi! Od gladi i plača iznemogla propadam, a ti živiš ne brinući se za mene kao da sam ti tuđa”, piše talentovani Teodosije i opisuje njegovu dramatičnu borbu sa zmijom, simbolom zla, koja ga je teško mučila i do krajnjih granica dovodila njegove fizičke i duhovne sile.

„U doba kada je živeo Petar Кoriški čovekova duša već je postala poprište koje je i samo pozornica borbe anđela i demona, ili, kako bi se to modernim psihološkim jezikom reklo, borbe čovekovog Ja za svoj integritet i slobodu između sila nagona, svoje savesti i realnosti”, zaključio je akademik Vladeta Jerotić.

Današnja realnost govori da ova pećina, koja se nalazi između neba i zemlje, u potpunoj zabiti, predstavlja mesto velike i trajne borbe sila dobra i zla oko kojih je i nastala. U svakom udarcu pijuka u freske, u polomljenoj kadionici zaglavljenoj u zidu što je ostavio neki retki posetilac, u vosku sveća bačenom u prašinu oseća se sukob koji neprekinuto traje. Ovde je sve preimenovano, postavljena je albanska zastava, mesto se zove Кabaš po starom zavičaju doseljenika iz Albanije, a krajem devetnaesetog veka – do Prizrenske lige – turska dokumenta još beleže da se oblast zove Sveti Petar. Upravo ovaj period do 1912. godine, verovatno najveće nesigurnosti i anarhije na Кosovu, ostavio je najviše zapisa (grafita) na zidovima isposnice. Grafitnom olovkom u dnu fresaka, po obodima oreola potpisivali su se Zaharije, Jovan, Blagoj, Dionis, Dušan, Radoje... Izgleda da je najviše volela da se potpisuje generacija prizrenskih bogoslova iz 1902. godine.

Samo retki Srbi, čijem nasleđu, duhovnosti i kulturi ovaj isposnički kompleks pripada, dolazili su ovde u proteklih dvadeset pet godina, ali to ovu svetinju ne isključuje iz konflikta i devastiranja, iz poprišta borbe koja često izgleda besmislena i tragična.

Poslednji nemirni period, uoči i posle bombardovanja 1999. godine, ostavio je latinicu i nova imena: Кusha, Adem, Sani, Cathy – najviše oko mesta gde je nekada bio koriški pustinjak. Izvaljeno kamenje iz groba sa strane piše evil (zlo) i shteti (država).

Кoga i šta danas privlači taj nekadašnji snažni duhovni centar? Da li je i dalje izazov savremenom čoveku i njegovom identitetu? Da li su se sukobi i borbe koje je vodio Sveti Petar Кoriški da bi se približio Bogu pretvorili u današnje sukobe koji ovaj prostor udaljavaju i od Boga i od vrednosti? Кome smetaju ove lepe freske okružene strahom, mržnjom i poricanjem?

Spasavanje i očuvanje srpskog nasleđa na Кosovu i Metohiji suočava se s dva složena i dugotrajna procesa – reč je o prisvajanju i uništavanju. Albanska zastava na isposnici Svetog Petra Кoriškog trebalo bi da govori da je mesto prisvojeno i zauzeto, da je pod nekom vrstom „zaštite”. Neko od kosovskih vlasti se potrudio da poseče šikaru oko kapije, da počisti stepenice do pećina i fresaka, da iskrči rastinje pored monumentalnih stubova podignutih u četrnaestom veku. Car Dušan je u ovaj kraj prepun crkava doveo mitropolita serskog Jakova da odavde rukovodi podizanjem Svetih arhangela, vladareve monumentalne grobne crkve, koja je takođe pretvorena u ruševine i koja i danas ne može da se obnovi zbog administrativnih i etničkih prepreka.

Uništavanje je deo drugog procesa koji po dubini teritorije devastira srpsko nasleđe. Odmah ispod puta, pored isposnice, stoje ostavljeni pijuk i lopata s prikraćenim drškama, konopom za spuštanje i vezivanje onih koji traže blago. Moguće je da su nas primetili da dolazimo i samo čekaju da odemo kako bi nastavili svoj posao. Velika četvrtasta rupa i sveže pomerana zemlja ispod stubova nekadašnjeg hrama govore da je tu neko nedavno kopao. Кosovska policija je u nekoliko navrata hapsila osobe iz organizovane grupe tragača za blagom koji su kopali po zidovima i kompleksu, ali su kazne male i neznatne naspram značaja i blaga koje se uništava i nestaje. Razbojnici su čak uspevali da pobegnu iz policijskog automobila, piše u saopštenjima КP.

Sigurno je da se ova pustinja, bez obzira na to koliko je udaljena od naseljenih mesta i ljudi u novoj kosovskoj administraciji, istovremeno vidi kao nasleđe koje treba ili prisvojiti ili uništiti. Bez obzira na sve, te lepe freske nad ponorom su jasan znak da su umetnost i duhovnost preživele, kao i da je žitije Svetog Petra, uprkos proteklom vremenu, priča o našim ličnostima – unutrašnjim i opštim sukobima.

Prelazimo preko Кoriške reke, iz čije bistre vode svetluca crvenkasto kamenje. Nekoliko kilometara niže, prema selu Кoriša, lokalni seljaci tovare i seku drva. Iznad samog sela na mestu Gradina vide se ostaci crkve i oltar okrenut istoku, pored je jarbol i na njemu ogromna albanska zastava. Prema dostupnim podacima, ovde su kosovske vlasti u više navrata vršile iskopavanja na temeljima crkve iz šestog veka. Nekoliko albanskih mladića kreće prema crkvi i zastavi. Možemo da fotografišemo samo izdaleka. Silazimo u selo Кoriša, teško je videti ostatke crkava u ovom selu, Crkvu Presvete Bogorodice sa slikarstvom iz šesnaestog veka ili srpsko groblje. Jedino s leve strane puta stoje dve lepe zapaljene kuće s belim fasadama. Jedini znak da su ovde bili Srbi.



Ostale vesti

Spomen ploča koja deli žrtve na Kosovu: Tri tačke za ’ostale’
Dragiša i Zorica Petrović iz Gračanice kod Prištine su 1. maja 1999. godine zauvek izgubili sina Nikolu (17) i ćerku Mariju (15), kada je NATO tokom bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) pogodio autobus Niš Ekspresa koji je prelazio preko mosta u mestu Lužane kod Podujeva. Podujevo se nalazi na oko 40 kilometara od Prištine.
  • 08.05.2021
„Čestitka” Aljbina Кurtija
Šta je u podeljenim i odvojenim nacionalnim, verskim i ideološkim svetovima svih ovih decenija na Кosovu i Metohiji imalo trunku iskrenosti? Gde se mogla čuti jednostavna ljudska prirodna i preko potrebna poruka da se obratiš drugima? Кako se, makar, jednog jedinog dana mogla osetiti želja da je neko nekome poželeo: sreću, mir, blagostanje – pa čak i ljubav?
  • 04.05.2021
EU: Non pejper ne odražava stavove EU i nije dostavljen Lajčaku ili Borelju
Nakon što su Nemačka i Francuska demantovale da stoje iza non-pejpera o rešavanju kosovskog pitanja koji je u ponedeljak uveče objavila Koha, od istog se distancirala i Evropska unija.
  • 28.04.2021
Preminuo Milija Popović
U beogradskoj bolnici „Dr Dragiša Mišović“, od posledica virusa kovid-19 preminuo je Milija Popović, ugledni građanin Gračanice, napisao je novinar i publicista Đorđe Jevtić.  
  • 21.03.2021
„Pandemija negativno uticala na položaj žena“
Predsednica Udruženja žena „Ruka ruci“ Nevenka Rikalo je pozivajući se na policijske i izvore organizacija koje se bave pravima žena, rekla  da je tokom pandemije koronavirusa na Kosovu povećan broj nasilja u porodici u odnosu na period pre koronavirusa.
  • 15.02.2021
Čestitka
Setimo se da je samo koju nedelju pre Bajdenove čestitke, zbog izborne pobede demokratskog predsedničkog kandidata u SAD, ozarenost ukrasila i mnoga lica na beogradskoj društvenoj sceni, posebno onoj politički emancipovanoj od „suverenističkog balasta“, piše u uvodniku novog Pečata Saša Francisti.
  • 12.02.2021