Vesti
Drugi pišu

Sonja je ispunila kosovski zavet

Kada sam sretala Sonju u domu kulture, gde se stalno nešto događalo, komentarisale smo slike umetnika, pozorišne predstave, promocije knjiga, filmove. Ona je bila uvek prisutna kao intelektualka i kao Sonja Živojinova. Ali nisu oni nikada bili, niti su ličili na one parove koji će se naći na naslovnoj strani skupog časopisa, u kome na desetak strana razgovaraju s njima i slikaju ih u različitom ambijentu. Oni su uvek bili – mi, napisala je za Politiku Radmila Todić-Vulićević.
Sonja je ispunila kosovski zavet
dr Sonja Rakočević (Foto arhiva Kim)

Nismo ušli radosni u ovu godinu. Možda i na nekom dočeku ranijih novih godina nismo bili najveseliji, ali smo glumili radost, pa smo delili lepe želje i čestitke.

Ovu godinu dočekali smo umorni, zabrinuti, izmrcvareni. Sve reči su postale fraze. Uostalom, malo je bilo reči, više kopi-pejst poruka. Jedina misao zapravo jeste – da se preživi ova pošast!

A onda nas je na božićno jutro preplavila neverica, pa onda tuga. Napustila nas je doktorka Sonja – Sonja Živojinova. Da li na početku ili na kraju svakog telefonskog razgovora ili poruke, uvek je bila neverica, zbunjenost i tuga do bola.

Pisala sam Živojinu početkom decembra. Pitala sam kako su. Upravo zbog Sonjinog posla i njene posvećenosti, bili su mi briga. Nije se oglašavao. Pitala sam ga da li je bio za Svetog Nikolu u Prištini – nije mi odgovorio. Nisam ni slutila da su u velikoj borbi.

Mi nekadašnji žitelji Prištine žalili smo kardiologa Miška Borzanovića, koji nam je lečio roditelje još dok smo bili kod kuće, a nalazio nam se susretljivo i kada je trebalo na Dedinju. Žalili smo i hirurga Baneta Dakovića, koji nam je i u Prištini, ali i u Beogradu, bio „naš hirurg”. Pa ode i naš Bogdan Dejanović, reumatolog, tako ozbiljan, stamen, posvećen ljudskom zdravlju na Institutu za reumatologiju u Beogradu, ali i tu, s narodom u Lapljem Selu, svakog meseca. U maloj ambulanti pregledao je i one srčane bolesnike koji su njega čekali, određivao koagulantnu šemu onima koji su hteli da ih on leči – svima je bio dostupan.

Poslednjih dana decembra stigao je odgovor od Živojina: „Sonja sutra ide za Mitrovicu.” Svakih nekoliko dana pisao je: „Biće dobro.” I verovala sam da će biti dobro.

Uskovitlale se emocije, naviru sećanja. U domu zdravlja pedijatrija je izdvojena. Zabrana ulaska besposlenima ovde nije bila formalna. Sve je imalo besprekoran red. Pitam doktorku Sonju koja porodica ima bolesno dete kojoj bi trebala pomoć. Odgovor dobijam sutradan, jer je ona s glavnom sestrom pregledala zdravstvenu dokumentaciju. Predlog je romska devojčica kojoj su zbog tumora amputirali oči, dečak koji se rodio sa atrofiranim mozgom i još jedno dete koje vegetira. Od mnogo bolesne – izdvojila je po savesti i etici ove nad čijom se sudbinom diže kosa na glavi. Žitelji Gračanice znali su da taj i taj ima neko bolesno dete. A ona je brinula o njima. U njenom spisku bila je i gluvonema mlada žena koja svoje već veliko dete nosi na rukama i kako se oni u domu zdravlja snalaze da joj obezbede pelene...

O ovome nikada više nismo pričale. Odrađen je posao i nema priče o tome. Nema razgovora ni o boravku u Italiji. Nisam izbrojala decu i roditelje koji su, nakon operacije na srcu u Italiji, došli da se susretnu s doktorom koji je došao iz te zemlje. A srela sam ih u porti manastira Gračanica s doktorkom Sonjom. Sve je bilo obično, jednostavno, bez intervjua, kamera. Gotovo se ne bih setila toga da moja majka nije poznavala staricu, jedinu Srpkinju koja je ostala u selu Plešina kraj Uroševca. Sonja i Živojin išli su da je obiđu i obraduju s doktorkom Irinom, monahinjom. I svojom malom devojčicom Simonidom. I ko zna gde su još obilazili usamljene i zaboravljene Srbe.

Živojin je moj heroj, govorila sam tada – kada sam počela da se vraćam... Ja sam otišla, a on je ostao, oženio se i deca mu se ovde rađaju i odrastaju. Ostao je da čuva moj zavičaj.

Kada sam sretala Sonju u domu kulture, gde se stalno nešto događalo, komentarisale smo slike umetnika, pozorišne predstave, promocije knjiga, filmove. Ona je bila uvek prisutna kao intelektualka i kao Sonja Živojinova. Ali nisu oni nikada bili, niti su ličili na one parove koji će se naći na naslovnoj strani skupog časopisa, u kome na desetak strana razgovaraju s njima i slikaju ih u različitom ambijentu. Oni su uvek bili – mi. Sonja je bila tipična kosovska žena, koja je senka svoga domaćina, ali i stub kuće. Uvek je bila tu i čekala ga sa svih opasnih mesta na kojima se našao, s rizičnih putovanja i ko zna iz kakvih situacija. Oni su znali. Oni nisu imali strah. Sonja je kao svaka kosovska žena mesila pogače za brojne goste koji su im dolazili u kuću. To nije nikada teret. To je uvek radost – imati goste. Kosovska mudra žena zna da je ona vrat svome mužu. Krhka Sonja bila je i snaga svome čoveku razbarušenog duha.

Pitali su neki otkud sahrana u porti manastira. Očigledno je da im nije jasan duh opstanka ovog naroda. Oni ne shvataju da narod ovde živi sa crkvom, a crkva deli stradanje naroda. Nedeljom se na liturgiji okupi puno naroda i dece. Deca odrastaju, pričešćujući se, prve korake prave upravo u porti manastirskoj. Dimitrije i Simonida su šara u tom prekrasnom miljeu vidovdanske dece koja se nađu u onom beskrajnom kolu oko Gračanice ili u Svetim arhangelima. Da li bi narod na Kosovu i Metohiji opstao da nije bilo manastira i da se nisu rađala deca? To bi bio odgovor onima koji se cenjkaju našom suštinom.

Profesorica Marija mi je poslala poruku: „Kada ste mi javili za Sonju, prva misao mi je bila: ’Ispunila je svoj kosovski zavet.’”

„Sonja je bila moj najveći dar, tihi i neodstupni pratilac. Bog dao, Bog uzeo! Žrtva je osnova sveta i ljubavi. Zajedno smo pomerali granice slobode, a to znači da smo živeli jako intenzivno. Ona se deci Kosova prinela na žrtvu! Odlazak u ovim prilikama bio je samo stvar trenutka. Dvadeset godina, dostupna 24 sata u, moglo bi se reći, ratnim uslovima. Ne tuguj i ne žalosti me, ona je svoj kosovski zavet ispunila. Hvala na ovolikoj ljubavi. Hristos se rodi!”

Tvrda je duša Živojinova.

 

autor: Radmila Todić-Vulićević



Ostale vesti

Spomen ploča koja deli žrtve na Kosovu: Tri tačke za ’ostale’
Dragiša i Zorica Petrović iz Gračanice kod Prištine su 1. maja 1999. godine zauvek izgubili sina Nikolu (17) i ćerku Mariju (15), kada je NATO tokom bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) pogodio autobus Niš Ekspresa koji je prelazio preko mosta u mestu Lužane kod Podujeva. Podujevo se nalazi na oko 40 kilometara od Prištine.
  • 08.05.2021
„Čestitka” Aljbina Кurtija
Šta je u podeljenim i odvojenim nacionalnim, verskim i ideološkim svetovima svih ovih decenija na Кosovu i Metohiji imalo trunku iskrenosti? Gde se mogla čuti jednostavna ljudska prirodna i preko potrebna poruka da se obratiš drugima? Кako se, makar, jednog jedinog dana mogla osetiti želja da je neko nekome poželeo: sreću, mir, blagostanje – pa čak i ljubav?
  • 04.05.2021
Svetlost, strah i poricanje
Na odeždama svetitelja sada piše OVК (Oslobodilačka vojska Кosova), a na vrhu stene, nekoliko metara iznad isposnice, postavljena je nova zastava Republike Albanije
  • 03.05.2021
EU: Non pejper ne odražava stavove EU i nije dostavljen Lajčaku ili Borelju
Nakon što su Nemačka i Francuska demantovale da stoje iza non-pejpera o rešavanju kosovskog pitanja koji je u ponedeljak uveče objavila Koha, od istog se distancirala i Evropska unija.
  • 28.04.2021
Preminuo Milija Popović
U beogradskoj bolnici „Dr Dragiša Mišović“, od posledica virusa kovid-19 preminuo je Milija Popović, ugledni građanin Gračanice, napisao je novinar i publicista Đorđe Jevtić.  
  • 21.03.2021
„Pandemija negativno uticala na položaj žena“
Predsednica Udruženja žena „Ruka ruci“ Nevenka Rikalo je pozivajući se na policijske i izvore organizacija koje se bave pravima žena, rekla  da je tokom pandemije koronavirusa na Kosovu povećan broj nasilja u porodici u odnosu na period pre koronavirusa.
  • 15.02.2021