Vesti
Drugi pišu

Peca Popović: Dobrota nije privilegija jednog naroda

„Sve najlepše dolazi sa Kosova - najlepše pesme, najlepše boje, najlepši ukusi i najčasniji ljudi“, ovim rečima se pre nekoliko dana mitrovičkoj publici obratio jedan od najvećih muzičkih novinara na jugoslovenskim prostorima, Petar Peca Popović citirajući svog prijatelja, istoričara, profesora i diplomatu, Dušana Batakovića, kojem je obećao da će zajedno sa njim doći na Kosovo.
Peca Popović: Dobrota nije privilegija jednog naroda
Peca Popović (Foto Radio Kontakt Plus)

Peca je ispunio dato obećanje. Došao je, ali bez prijatelja kojeg je, nažalost, izgubio pre pet godina. Nije mogao da sakrije emocije. Pustio je suzu u jednom od njegovih emotivnih zavičaja. Podelio je sa nama osećanja koja niko ne može da mu oduzme i uspomene kojih ne može da se odrekne. Istovremeno nam je preneo i veoma bitne poruke. Društvo mu je pravio njegov saradnik i prijatelj dr Mihajlo Pantić, zahvaljujući kojem su Pecine knjige ugledale svetlost dana.

Peca ovih dana obilazi sva važna mesta u njegovom životu, širom Srbije, regiona, ali i dijaspore. U svakom gradu, kaže, sreće važne i divne ljude, ali ujedno koristi priliku da ih podseti na neimare koji su svojim duhovima, znanjem, vizijom, velikodušnošću i svojim primerom, zidali upravo te gradove, čime je i sam svedočio. Peca pripada onim generacijama koje su gradove zidali muzikom. A zidali su ih zanesenošću – da umetnošću mogu da učestvuju u menjanju svesti tih gradova, u menjanju ambijenta tih sredina, ali i te jedne, sada već bivše države – Jugoslavije. Među te neimare, svrstao je i našeg Petra Peru Rakića, naslovivši ga pionirom rokenrol muzike na Kosovu.

„Ako ne možemo da se zovemo braćom, hajde da se zovemo dobrim i dragim komšijama“

Peca nam otkriva da je, putujući po raznim gradovima bivše Jugoslavije, uvideo da svuda postoji dobrota koju niko ne može da izbriše i da postoji to ljudsko razumevanje koje nikad i nigde niko „neće moći da nam ukrade“.

U svakom od tih gradova isto ponavlja: „Vi sad živite u novonastalim državama. Ako ne možemo da se zovemo braćom, hajde da se zovemo dobrim i dragim komšijama. Makar dok sam živ moram da verujem da će naša deca i naši unuci odrastati u boljem svetu. Niko nije zaslužio da odrasta u strahu i da se boji za svoj i život svoje porodice“.

I nas je zamolio da ostanemo svoji, da mislimo svojom glavom, da se ne odričemo prošlosti, ali i da gledamo hrabro u budućnost, jer, kako kaže, sve što radimo, radimo u ime nekakve dragosti i ljubavi koju smo dobili negde od nekoga. Zato on ne može u njegovim godinama da umre kao neprijatelj bilo čiji, jer tu dobrotu nije dobio samo na prostorima Jugoslavije. Putovao je Peca svuda po svetu i to još od rane mladosti.

O dobroti

Ovaj hipik je, te davne 1969. godine, za samo četiri dana stigao od Beograda u londonski Hajd park na veliki besplatni koncert Rolingstonsa, sa svega četiri dolara u džepu. Sa pasošem gde mu niko nije tražio vizu. U automobilu gde se drukčije krste i drukčije klanjaju svojim bogovima. Spavao je po ulicama, trgovima. Nije znao gde će jesti ni ko ga je hranio.

„Ali to kad jedanput dobijete, toga ne možete da se odreknete. Morate da uzvratite“, priča Peca čvrsto ubeđen da dobrote ima, ma gde da se nađemo.

„Nije dobrota privilegija jednog naroda, već je to ljudska tekovina. Bog kad je delio dobrotu, rasporedio je svuda i ne smemo da je se odreknemo u ime nekog zla.“

A Peca je na još jednom svom primeru spoznao ljudsku dobrotu. Otkrio nam je da je predsednik Udruženja pacijenata sa srčanom slabošću Srbije. Da ima 15 stentova, osam bajpasova, isto toliko infarkta, devet intervencija, četiri operacije, te implantabilni kardioverter defibrilator. Za to što je još uvek među nama, pripisuje upravo ljudskoj dobroti.

„Kad stojim bilo gde, u bilo kom gradu, ja stojim u njihovo ime. Stojim u ime tih ljudi za koje često mislimo da su dobro plaćeni i da dobro žive, a niko ne misli u kakvim uslovima oni rade. Niko ne misli o tome da podcenjujemo znanje istaknutih pojedinaca. U ovim uslovima kroz koje je prošlo naše zdravstvo, naša nauka, da se ne lažemo, i naša umetnost u poslednjih 30 godina, kroz iskušenja kroz koja su prošla, pa to je fenomenalan uspeh.“

Sistem ne vrednuje najbolje stvaraoce

Ipak, nerado konstatuje da su, zbog drugačijih pobeda i pobuda, takvi pojedinci skrajnuti.

„Iz male sredine postali su najbolji na svetu. Ne zato što je iza njih stajao sistem, nego porodica, vera, ubeđenje i bandoglavost. Moramo da budemo ponosni na njih.“

Ponosni treba da budemo, ukazuje Peca, i na hiljade mladih koji odlaze sa ovdašnjih prostora, tražeći veće i bolje šanse na negde daleko.

„Mene srce boli zbog toga, pa bi bilo divno kada bi oni to znanje, koje skupljaju u svetu, vratili ovde i svima nama pomogli da ovo bude zemlja o kojoj sanjamo i o kojoj maštamo.“

Ali o tome, ovaj hroničar velikog vremena, ne piše u svojim knjigama... Sa toliko životnog iskustva i pregršt uspomena, sebi nije mogao da dopusti da jedno tako značajno vreme ode u zaborav...

„Proleće u Topčideru“: To više nije svet gde sam rođen i odrastao

U koricama knjige „Proleće u Topčideru“ smetio je prostor u kom je rođen, u kom živi i u kom će, kako kaže, umreti. To je vrsta biografije nekoga ko je prošao kroz detinjstvo u svom dvorištu.

„Znate, ja nisam serijska proizvodnja, ja sam manufaktura koja je rođena u svojoj kući u kojoj danas živim, nisam rođen u porodilištu. Ja pišem o tom delu grada u kome sam video i nebo i travu i put gde sam odrastao.“

Sa setom primećuje da je u svojoj 73. godini doživeo da bude jedini starosedelac u svojoj ulici.

„Mi kad smo igrali fudbal, psovali smo kad naiđe auto. Danas ne možemo da prođemo ulicom od automobila. Moj kraj se menja. Beograd se menja. Menja se Srbija. Sve se menja. To više nije svet gde sam ja rođen i odrastao.“

To potkrepljuje podatkom da je, po njegovom rođenju, u Beogradu živelo 367.00 stanovnika, a sada u tom istom gradu živi šest puta više ljudi, znatno drugačijih.

„Beograd je izašao iz gabarita. Sve je ispalo iz gabarita. Ne možemo da se snađemo. Taj grad kao takav se promenio i traži bolje ljude od mene da ga vide, ali meni niko ne može da uskrati pravo da se sećam ko su bili pioniri tog grada, kakvi su to bili poduhvati, koliko je taj grad tada bacao svetlost daleko. Ja nemam pravo to da zaboravim.“

Upravo o tome je Peca morao da piše, kako bi sve te divne uspomene sačuvao od zaborava.

„Tragovi u beskraju“: Sećanje na najveća imena svetske i domaće muzičke scene

U naslovu “Tragovi u beskraju”, ovaj večiti rokoholičar, čuva rokenrol i sećanje na najveća imena svetske, ali i domaće muzičke scene. Kroz ovo štivo, koje zove i lična antologija otišlih, podseća da ljudi i danas često nisu svesni koliko su jugoslovenski muzičari pomerali granice.

U prvom izdanju piše o 53 muzičke ličnosti koje su na njega ostavile neizbrisiv trag. Tu je smestio 20 domaćih muzičara i sve ih je poznavao, a od 33 stranih, sa četvoricom se nije, kako kaže, pozdravio.

U ovoj knjizi, između ostalih, našao se čuveni Arsen Dedić, koji je 1969. objavio prvi album „Čovjek kao ja“. Tu nam otkriva da je Arsen prvi muzičar na ovom podneblju koji je pevao u prvom licu jednine. Taj primer su, otkriva još, ubrzo počeli da slede svi veliki autori rok muzike poput Dada Topića, Gorana Bregovića, Bore Đorđevića, Balaševića, Džonija Štulića…

„Kroz njihove pesme, kroz njihov stav, kroz njihov bunt, kroz njihov pogled na svet, ja sam pokušao nešto da naučim – da budem bolji čovek nego što originalno jesam“, iskren je Peca.

A onda je došlo drugo, dopunjeno izdanje. Tu je sabrao još 26 muzičara sa prostora bivše Jugoslavije koji su za godinu dana, nažalost, preminuli od posledica korona virusa. Svi do jednog su mu bili prijatelji.

„Užasan gubitak. To ne bi podnele ni mnogo veće i snažnije muzičke sredine i veće i bogatije scene. Ostali smo bez instrumentalista, velikih kompozitora, promotera, pevača i bez velikih vođa.“

“Umetnost ima požarni izlaz za filozofe i ljude koji nemaju razumevanje u svojoj sredini”

Mnogi od njih, smešteni u ovoj knjizi, svoje mesto na muzičkom nebu, našli su zahvaljujući Peci upravo. Imao je taj dar da prepozna talenat u pravom momentu. Svojim autoritetom predstavio ih je tadašnjim diskografskim kućama. Ipak, za njihov uspeh, sebi ne pripisuje zasluge.

“Šta će nekome da bude prepoznat u sedamdesetoj godini? On mora da bude prepoznat onda kada ima nešto važno da kaže o svom vremenu, o svojoj generaciji, o svojoj rodnoj grudi. Kad ima da kaže nešto što nas se tiče, jer to su autori, to su umetnici, to su filozofi. Umetnost ima požarni izlaz za filozofe i ljude koji nemaju odmah razumevanje u svojoj sredini i onda oni traže gde će biti prepoznati. I ako sam u takvim procesima učestvovao, ja sam ponosan.”

Prepoznao je tada ovaj publicista i nekog ko dolazi sa ovih prostora: “Kada sam onog dana otišao iz PGP-a, pre toga sam otišao kod direktora i rekao: ‘Molim vas, objavite ovu ploču, jer smo na njoj radili nekoliko meseci’. On je rekao: ‘To će se prodati u 500 komada’. Ja sam rekao: ‘To će se prodati mnogo više’. To je prvi album Viktorije i prodat je u 85.000 primeraka”, priseća se on.

Sa druge strane, nikada nikome nije davao lažnu nadu i srećan je što nikoga zbog toga ne nosi na savesti.

“Kad me je neko pitao za savet, rekao sam iskreno šta mislim. Zbog toga su mi pretili da će me ubiti, a posle su mi postali najvažniji prijatelji. Neko je slavan što nije potpisao Bitlse. Imate slavnih koji su promašili sve. Ja sam imao sreću da sam tu i tamo nešto pogodio i stvarno imam sreću u životu što nemam nikog na savesti. Nikome nisam obećavao i nudio lažne snove.”

A zahvaljujući onima koji su ostvarili svoje snove, svet je početkom osamdesetih, jugoslovensku muzičku scenu svrstavao u top pet. Ipak, zalužni za to, nikada nisu dobili javno priznanje.

“Nikad nismo imali snage ovde da zvanično kažemo pa ljudi vi ste nešto napravili što retko ko može da napravi. Države vas nikad nisu podržavale. Vi ste radili iz svog podruma, svojih učionica, svojih spavaćih soba, iz svojih snova ste napravili nešto po čemu je ta zemlja bila prepoznata.”

“Neke pesme su me napravile dva metra visokim”

A Peca im se u datom trenutku nesumnjivo odužio. Za sebe kaže da nije rok kritičar, jer je pisao isključivo o onome što mu se u muzici sviđalo. Njegov kriterijum je isključivo kvalitet.

“Neki stihovi i neke pesme su naše marseljeze. Iza nekih pesama se u prošlosti ove zemlje marširalo. Iza nekih pesama se sa ponosom stajalo. Neke pesme su nam značile mnogo. Od 1959. godine, kada sam dobio album Đorđa Marjanovića, pa do danas, ja ne znam aktuelnu istoriju, ja znam moju istoriju po pesmama. Ja znam šta su mi te pesme značile. Ja znam šta su mi poruke iz tih pesama značile. Mene su neke pesme napravile dva metra visokim. I kako da se napravite blesavi? Mi se hvalimo našom istorijom, ali tako lako zaboravljamo divne primere. Ja nemam pravo da ih zaboravim. Kada bih njih zaboravio, ja bih, osim finansijske, bio i emotivna sirotinja, a to ne želim da budem, jer nemam pravo da takve ljude zaboravim”, emotivan je Peca, uz opasku da danas svi rade na slavi, a niko na kvalitetu.

“Čuvar buvlje pijace”: Najbogatiji bi se odrekli bogatstva zarad sjaja u očima publike

U “Čuvaru buvlje pijace” Peca je sačuvao nematerijalno bogatstvo – stvari koje se ne mogu prodati i koje nemaju cenu. To je zbirka kolumni o mestima, ljudima, svakodnevici…

“Jer kako da prodate te dragocene ljude, uspomene, osmehe, primere, ludorije koje ste imali sa njima? Kako da prodate to što su oni podelili sa vama? Da li će se neko obogatiti u toj muzici, to nije važno, a kada stane iza mikrofona, kad vidi oči publike, to se ne može kupiti. Taj sjaj u očima onih koje ste inficirali vašim čudom sa bine, to se ne može kupiti. To ili vi vratite njemu ili ne. Najbogatiji bi se odrekli bogatstva, samo da vide taj sjaj u očima.”

Tako mu je Arsen Dedić jednom prilikom priznao: “Ja pevam samo u malim salama. Hoću da vidim oči moje publike”.

Zdravko Čolić mu je ispričao da je na Marakani video svih 70.000 ljudi ponaosob.

“Tvoj sin je bio 30 metara od bine sa onom plavom devojkom. Ambasadorku Izraela sam video na 100 metara kako se šeta, a iza nje idu njena tri telohtanitelja”, prenosi nam Peca Čoline reči i dodaje: “Bez obzira da li pevate pred jednim čovekom ili pred 70.000, vi uvek hoćete da vidite nekoga kome se obraćate, od koga ćete dobiti energiju, jer smisao muzike je u živom izvođenju, u živoj interpretaciji. Kad vam se to vrati iz publike, kad vas to ohrabri, kad vam kaže da ima smisla, da niste zalutali, da učestvujete u nečemu što nekome znači, što će neko odatle, sa tog mesta zločina, mesta koncerta, mesta čuda, otići ohrabren, poželeti da jednoga dana i on bude takav.”

Nešto vas u životu promeni

A Pecu su promenili i muzika i sport, a i mnogi ljudi iz drugih umetnosti, čak i druge vrste muzike.

“Ja sam prvi potpisao braću Teofilović za ploču. Prvi tekst o Armini Medunjanin sam ja napisao. Čuo sam je samo osam minuta kako peva i napisao sam dve strane teksta. Zašto? Jer vidite da je nešto što je u vašim koskama, što je u vašoj krvi, što je negde zakopano u dubini vašeg mozga, otkriveno na drugi način. Ti glasovi, to je cela naša istorija. To je istorija celog Balkana. To je istorija krvi i meda.”

Otkrio nam je i da je u znak divljenja nosio gitaru Sidu Baretu iz “Pink Flojda”, ali i Džoniju Štuliću.

“Nosio sam kad vidim nekoga da je fenomenalan, ne bi li čudo prešlo na mene. Ja sam Džoniju Štuliću nosio gitaru kad sam ga prvi put čuo. Nisam znao šta da mu kažem. Pa ne mogu drukčije da mu kažem da je tome što prisustvujem fenomenalno, da je to nešto posle čega nisi isti čovek.”

Ni publika u Kosovskoj Mitrovici nije bila ista posle svih reči koje je ovaj erudita izrekao. Makar na trenutak…

“Treća strana ploče”

“Treća strana ploče” još uvek nije ugledala svetlost dana. Znamo da u njoj neće biti tabloidnih priča. To će biti priče o onima bez kojih balkanski rokenrol definitivno ne bi bio ono što jeste…



Ostale vesti

Srbija - Kosovo: Šta sledi posle dogovora u Briselu?
Kako dogovor o tablicama postignut u Briselu ocenjuju Srbi, a kako Albanci? Šta kažu u Beogradu, a šta u Prištini? I šta se može očekivati dalje?
  • 25.11.2022
Berlin traži da Srbija i Kosovo reše spor
Nemačka vlada je pozvala vlasti u Srbiji i na Kosovu da međusobne napetosti reše konstruktivnim dijalogom. "Razočarani smo što dve strane nisu mogle da se dogovore o rešavanju aktuelne krize", rekao je portparol vlade u Berlinu Štefen Hebeštrajt.
  • 23.11.2022
Koha: Donošenje Zakona o saradnji opština Kosova rešenje za problema sa ZSO
Usvajanje novog zakona pod nazivom "Zakon o međuopštinskoj saradnji i koordinaciji", bilo bi rešenje za prevazilaženje višegodišnjeg ćorsokaka oko formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO), piše u nedavno procurelom "non-pejperu" u koji je imao uvid portal prištinskog lista Koha.net.
  • 15.11.2022
Kleving: Kosovo mora da iznese predlog za srpsku manjinu
Nemački stručnjak za Balkan Konrad Kleving u intervjuu za Dojče vele ocenjuje koje su to prednosti, a koje mane nemačko-francuskog predloga rešenja za Kosovo i Srbiju.
  • 15.11.2022
Nemačko-francuski predlog: najbolja moguća ponuda?
Nemačko-francuski predlog za rešavanje kosovskog problema nije naišao na odobravanje u Beogradu. Da li je to ipak prilika za "kompromis" ili pre svega ponuda da "Srbija prizna realnost"?
  • 10.11.2022
Baka Vaska ostala do kraja uz svetinju u Đakovici
Juče sahranjena Vasiljka Vaska Perić bila je jedna od četiri đakovičke starice koje ni po koju cenu nisu želele da napuste svoj grad i hram.
  • 08.11.2022