Vesti
Drugi pišu

Nešto je pošlo po zlu

Peter Handke zna da je freska lepa. On čita duh i pristao bi da, svi koji ga napadaju, ćute zajedno s njim u spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj, piše za "Politiku" Živojin Rakočević.
Nešto je pošlo po zlu
Peter Handke pred freskom u Bogorodici Ljeviškoj (Foto Jovana Baljošević)

Kad Peter Handke sa Sofijom sleti na Aerodrom „Adem Jašari” u Prištini i prođe pored ogromnog crnog dvoglavog orla, čeka ga Dejan Baljošević u luksuznom automobilu „Opel agila 1.0”. Pisac zaglavljen u zadnjem delu limuzine, kolenima nabada naslon Sofijinog sedišta. Užasno je nervira, nešto je ozbiljno pošlo po zlu. Da bi smirili njenu neprilagođenost konformizmu odlaze u Orahovac u vilu Baljoševića koju ova porodica rentira za 30 evra mesečno. Za retke neupućene, srpski deo starog dela grada Orahovac nalazi se na Kosovu i doživeo je potpuni procvat uoči i posle NATO bombardovanja, dok je susedno srpsko selo Velika Hoča sa preko deset crkava iz srednjeg veka, odmah po oslobođenju 1999. i konačnom ulasku tenkova, postalo turistička atrakcija. Neuki balkanski seljaci su ovde, okruženi bodljikavom žicom i tenkovskim cevima, počeli proizvoditi vino koje je odmah preteklo marke port noval ili romanee conti. Najbliže poređenje moglo bi da glasi Orahovac je Monako, a Velika Hoča je Sen Trope. Tu Handke pije belo vino iz vinograda koji se ovde neguju od Jelene Anžujske, Sofiju brinu veće količine i, može se reći, nešto je ozbiljno pošlo po zlu.

Ako se sve navedeno ostavi po strani, Sofija voli Jelenu Anžujsku, ona joj je zemljakinja. Poskakuje dok gleda njen portret na gračaničkom zidu. Njen suprug je okrenut leđima i više ga zanimaju slapovi svetlosti na fresci Strašni sud u Gračanici. Traži prema sopstvenoj poetici uspeli trenutak na kompoziciji. Niko ne zna za njihove posete, retke su fotografije, nema novinara i medija. Oni ovde imaju prijatelje, oni traže lica, neku vrstu duha i prepoznavanja. „Stigao je naš Pera“, kažu u Orahovcu.

A onda je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost i albanski deo Kosova je pao u trans kolektivne osude i pisanja protestnih pisama svim poznatim i dostupnim adresama. Pridružili su se različiti regionalni entiteti, kao da im od te osude budućnost zavisi i kao da se okrunilo nešto od svetinje njihovog identiteta i istorije. Akademije, premijeri, ministri, ratni veterani, ucveljene majke, rane što dvadeset godina nikako ne zarastaju i samo se obnavljaju najčešće mržnjom, napali su pisca. Dograbili su, svako prema svojoj moći, poneki kamen da bace na Handkea. Ispaljene su stotine fraza iz vokabulara pokojne Komunističke partije Jugoslavije. Veća količina nesuvislosti, besmislica i nemogućih zahteva odavno se nije našla na jednom mestu. Tako je, bar na trenutak, nobelovac Handke, ako se isključi većina Srba, ponovo vaskrsao nesrećnu Jugoslaviju. Odavno se više nepismenosti, nekreativnosti i gluposti sa različitih strana nije sručilo na glavu jednog pisca.

„Izgledalo je da nametljive pojedinosti prljaju i nagrđuju ljude i okolinu u kojoj se nalaze“, glasi jedna davna Handkeova rečenica. I desilo se upravo tako, svet koji je napao Handkea najviše je govorio o sebi i svojoj fatalnoj mržnji. No, ipak će pažljiviji čitalac uočiti da se jedna osoba, pod očiglednim uticajem literature za plažu i ljubavnih romančića, istakla svojim književnim darom. Reč je o Vljori Čitaku, kosovskoj ambasadorki u Vašingtonu.

„Nešto je ozbiljno pošlo po zlu“, napisala je Čitaku i kandidovala se za Nobelovu nagradu. Bez obzira na otrcanost ove rečenice iza nje se krije strah od dolazećih procesa i bilo kakvih promena. Zamrznuta istina uspostavljena bombama nije održiva, kao što se ni demokratija ne uspostavlja razaranjem i etničkim čišćenjem. Uplašili su se Handkea svedoka, a on nije svedok. Svaki njegov postupak je suprotan svedočenju. On od jedne rečenice pravi svet, sliku, vreme.. Možda on pokušava da svet i druge dovede u poziciju svedočenja. Vljora Čitaku je u panici jer nema zemljake na gračaničkom zidu, iako živi deset kilometara dalje, ona ne može da čita svetlost zbog nacionalne strasti u kojoj drugi ne postoje. Portret koji porodica Handke ima na zidu u Gračanici je njena kazna jednako kao i Nobelova nagrada. A gde su tu ljudi, obični, mali, poniženi nesrećnici?

„Ovde počiva usamljeni Valentin Račing... s najmračnijim posmrtnim ostacima, oplakan od najbližih“, prepisuje zapis sa groblja u Koruškoj 1987. godine. Kada je, dvadeset godina kasnije, stigao na groblje u Retimlju kod Orahovca nije mogao zapisati ništa. Majke u crnim maramama palile su sveće pored jednog jedinog patrljka preostalog od polomljenog drvenog krsta. Neko je pored komada drveta stavio crvenu jabuku. „Ovo je univerzum bola”, rekao je Handke i zaćutao. Nije rekao reč o albanskim ekstremistima koji su uništili ovo groblje. Od tada on ovde dolazi tiho i gleda lica ljudi i freske. Isto tako nečujno, primio je i književnu nagradu „Zlatni krst kneza Lazara“ 2009. koja se dodeljuje u Gračanici.

Juče su se ispred ambasade Švedske, kako je i najavljeno, okupili Albanci da protestuju protiv Handkea. Organizator se nije pojavio, jer skup nije prijavljen policiji. Govornici, od koji su neki imali bele kape sa grbom velike Albanije, sećali su se Miloševića, Rankovića, Draže Mihailovića i, naravno, Handkea. Protest je održan i zvanično odložen, moguće da će ih biti još.

U međuvremenu Handke će birati lica i slike. Pre nekoliko godina ušao je u Atelje Doma kulture „Gračanica” na podu su ležale desetine grafika. Odmah je prepoznao najbolju. Raspeće „Bez naziva“, slikarke Milene Cvetković. Otišlo je sa njim iz duboke tišine i univerzuma bola.

Handkea ne možete ni nagraditi, ni napadati jer „onaj ko mi protivreči, (taj je) moj anđeo zaštitnik”, kaže pisac, decenijama pre ove Nobelove nagrade. On se retko može prevariti, on oseća dok stoji ispred Bogorodičine freske sa kotaricom u Prizrenu da su je palili 2004, da je vekovima bila ispod maltera dok je crkva bila džamija. Iznad svega, on zna da je freska lepa. On čita duh i pristao bi da, svi koji ga napadaju, ćute zajedno s njim u spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj.



Ostale vesti

Koga mrzi Isus
Hram Hrista Spasa u Prištini, verovatno najviše napadani savremeni objekat svih verskih zajednica u Evropi, prošao je put od miniranja 1999, preko javnog nužnika, pogrdnih grafita, alpinista koji se veru po njemu, polugolih pevačica koje ovde snimaju spotove, sve do poruke: Isus mrzi Srbe!
  • 14.06.2021
Sirotinja zlatnog grada
Posle bombardovanja 1999. godine rudnici su prestali da rade, mnoga naselja su etnički očišćena, a cela oblast je potonula u apatiju onih koji opstaju na ivici siromaštva.
  • 08.06.2021
Šta se desilo u UNS i zašto nije pomoglo 400 novih članova
Novinar i direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević izabran je u subotu za predsednika Udruženja novinara Srbije (UNS) na Izbornoj skupštini na kojoj je prethodno vođena duga i burna rasprava oko toga da li bi njegovo ime uopšte trebalo da se nađe na glasačkim listićima. Rakočević je osvojio više glasova od svog prethodnika Vladimira Radomirovića, uprkos tome što su glasali i brojni novi članovi Udruženja koji su, prema navodima, u poslednja dva meseca učlanjeni namenski - da bi Radomiroviću osigurali novi mandat.
  • 31.05.2021
Zašto Albanci pokušavaju da prisvoje srpske crkve, a uništavaju ih godinama unazad
Nastojanje većine Albanaca i njihovih istoričara i političara da ospore istoriju Srba i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, srpski istoričari i predstavnici crkve ocenjuju pokušajima revizije istorije i prisvajanja srpskog kulturnog nasleđa radi izgradnje albanske nacije i njenog identiteta.
  • 26.05.2021
Spomen ploča koja deli žrtve na Kosovu: Tri tačke za ’ostale’
Dragiša i Zorica Petrović iz Gračanice kod Prištine su 1. maja 1999. godine zauvek izgubili sina Nikolu (17) i ćerku Mariju (15), kada je NATO tokom bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) pogodio autobus Niš Ekspresa koji je prelazio preko mosta u mestu Lužane kod Podujeva. Podujevo se nalazi na oko 40 kilometara od Prištine.
  • 08.05.2021
„Čestitka” Aljbina Кurtija
Šta je u podeljenim i odvojenim nacionalnim, verskim i ideološkim svetovima svih ovih decenija na Кosovu i Metohiji imalo trunku iskrenosti? Gde se mogla čuti jednostavna ljudska prirodna i preko potrebna poruka da se obratiš drugima? Кako se, makar, jednog jedinog dana mogla osetiti želja da je neko nekome poželeo: sreću, mir, blagostanje – pa čak i ljubav?
  • 04.05.2021