Vesti
Drugi pišu

Nešto je pošlo po zlu

Peter Handke zna da je freska lepa. On čita duh i pristao bi da, svi koji ga napadaju, ćute zajedno s njim u spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj, piše za "Politiku" Živojin Rakočević.
Nešto je pošlo po zlu
Peter Handke pred freskom u Bogorodici Ljeviškoj (Foto Jovana Baljošević)

Kad Peter Handke sa Sofijom sleti na Aerodrom „Adem Jašari” u Prištini i prođe pored ogromnog crnog dvoglavog orla, čeka ga Dejan Baljošević u luksuznom automobilu „Opel agila 1.0”. Pisac zaglavljen u zadnjem delu limuzine, kolenima nabada naslon Sofijinog sedišta. Užasno je nervira, nešto je ozbiljno pošlo po zlu. Da bi smirili njenu neprilagođenost konformizmu odlaze u Orahovac u vilu Baljoševića koju ova porodica rentira za 30 evra mesečno. Za retke neupućene, srpski deo starog dela grada Orahovac nalazi se na Kosovu i doživeo je potpuni procvat uoči i posle NATO bombardovanja, dok je susedno srpsko selo Velika Hoča sa preko deset crkava iz srednjeg veka, odmah po oslobođenju 1999. i konačnom ulasku tenkova, postalo turistička atrakcija. Neuki balkanski seljaci su ovde, okruženi bodljikavom žicom i tenkovskim cevima, počeli proizvoditi vino koje je odmah preteklo marke port noval ili romanee conti. Najbliže poređenje moglo bi da glasi Orahovac je Monako, a Velika Hoča je Sen Trope. Tu Handke pije belo vino iz vinograda koji se ovde neguju od Jelene Anžujske, Sofiju brinu veće količine i, može se reći, nešto je ozbiljno pošlo po zlu.

Ako se sve navedeno ostavi po strani, Sofija voli Jelenu Anžujsku, ona joj je zemljakinja. Poskakuje dok gleda njen portret na gračaničkom zidu. Njen suprug je okrenut leđima i više ga zanimaju slapovi svetlosti na fresci Strašni sud u Gračanici. Traži prema sopstvenoj poetici uspeli trenutak na kompoziciji. Niko ne zna za njihove posete, retke su fotografije, nema novinara i medija. Oni ovde imaju prijatelje, oni traže lica, neku vrstu duha i prepoznavanja. „Stigao je naš Pera“, kažu u Orahovcu.

A onda je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost i albanski deo Kosova je pao u trans kolektivne osude i pisanja protestnih pisama svim poznatim i dostupnim adresama. Pridružili su se različiti regionalni entiteti, kao da im od te osude budućnost zavisi i kao da se okrunilo nešto od svetinje njihovog identiteta i istorije. Akademije, premijeri, ministri, ratni veterani, ucveljene majke, rane što dvadeset godina nikako ne zarastaju i samo se obnavljaju najčešće mržnjom, napali su pisca. Dograbili su, svako prema svojoj moći, poneki kamen da bace na Handkea. Ispaljene su stotine fraza iz vokabulara pokojne Komunističke partije Jugoslavije. Veća količina nesuvislosti, besmislica i nemogućih zahteva odavno se nije našla na jednom mestu. Tako je, bar na trenutak, nobelovac Handke, ako se isključi većina Srba, ponovo vaskrsao nesrećnu Jugoslaviju. Odavno se više nepismenosti, nekreativnosti i gluposti sa različitih strana nije sručilo na glavu jednog pisca.

„Izgledalo je da nametljive pojedinosti prljaju i nagrđuju ljude i okolinu u kojoj se nalaze“, glasi jedna davna Handkeova rečenica. I desilo se upravo tako, svet koji je napao Handkea najviše je govorio o sebi i svojoj fatalnoj mržnji. No, ipak će pažljiviji čitalac uočiti da se jedna osoba, pod očiglednim uticajem literature za plažu i ljubavnih romančića, istakla svojim književnim darom. Reč je o Vljori Čitaku, kosovskoj ambasadorki u Vašingtonu.

„Nešto je ozbiljno pošlo po zlu“, napisala je Čitaku i kandidovala se za Nobelovu nagradu. Bez obzira na otrcanost ove rečenice iza nje se krije strah od dolazećih procesa i bilo kakvih promena. Zamrznuta istina uspostavljena bombama nije održiva, kao što se ni demokratija ne uspostavlja razaranjem i etničkim čišćenjem. Uplašili su se Handkea svedoka, a on nije svedok. Svaki njegov postupak je suprotan svedočenju. On od jedne rečenice pravi svet, sliku, vreme.. Možda on pokušava da svet i druge dovede u poziciju svedočenja. Vljora Čitaku je u panici jer nema zemljake na gračaničkom zidu, iako živi deset kilometara dalje, ona ne može da čita svetlost zbog nacionalne strasti u kojoj drugi ne postoje. Portret koji porodica Handke ima na zidu u Gračanici je njena kazna jednako kao i Nobelova nagrada. A gde su tu ljudi, obični, mali, poniženi nesrećnici?

„Ovde počiva usamljeni Valentin Račing... s najmračnijim posmrtnim ostacima, oplakan od najbližih“, prepisuje zapis sa groblja u Koruškoj 1987. godine. Kada je, dvadeset godina kasnije, stigao na groblje u Retimlju kod Orahovca nije mogao zapisati ništa. Majke u crnim maramama palile su sveće pored jednog jedinog patrljka preostalog od polomljenog drvenog krsta. Neko je pored komada drveta stavio crvenu jabuku. „Ovo je univerzum bola”, rekao je Handke i zaćutao. Nije rekao reč o albanskim ekstremistima koji su uništili ovo groblje. Od tada on ovde dolazi tiho i gleda lica ljudi i freske. Isto tako nečujno, primio je i književnu nagradu „Zlatni krst kneza Lazara“ 2009. koja se dodeljuje u Gračanici.

Juče su se ispred ambasade Švedske, kako je i najavljeno, okupili Albanci da protestuju protiv Handkea. Organizator se nije pojavio, jer skup nije prijavljen policiji. Govornici, od koji su neki imali bele kape sa grbom velike Albanije, sećali su se Miloševića, Rankovića, Draže Mihailovića i, naravno, Handkea. Protest je održan i zvanično odložen, moguće da će ih biti još.

U međuvremenu Handke će birati lica i slike. Pre nekoliko godina ušao je u Atelje Doma kulture „Gračanica” na podu su ležale desetine grafika. Odmah je prepoznao najbolju. Raspeće „Bez naziva“, slikarke Milene Cvetković. Otišlo je sa njim iz duboke tišine i univerzuma bola.

Handkea ne možete ni nagraditi, ni napadati jer „onaj ko mi protivreči, (taj je) moj anđeo zaštitnik”, kaže pisac, decenijama pre ove Nobelove nagrade. On se retko može prevariti, on oseća dok stoji ispred Bogorodičine freske sa kotaricom u Prizrenu da su je palili 2004, da je vekovima bila ispod maltera dok je crkva bila džamija. Iznad svega, on zna da je freska lepa. On čita duh i pristao bi da, svi koji ga napadaju, ćute zajedno s njim u spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj.



Ostale vesti

Kosovski mediji ponovo o Karačevu i srpskoj žandarmeriji
Od sinoć mediji u Prištini prenose informacije o navodnom ulasku srpske žandarmerije u Karačevo, a danas se ovoj temi priključio i kosovski premijer Avdulah Hoti, kojeg je Aljbin Kurti ranije optužio da je planirao specijalnu policijsku akciju u Karačevu i Zubinom Potoku, a što on tada nije odobrio. Istovremeno, Kosovska policija saopštava da srpske specijalce nije tamo zatekla.
  • 08.08.2020
Lečenje korone u srpskim sredinama: Bolnice uglavnom ćute, a i građani
Novinari koji izveštaju iz srpskih sredina na Kosovu sve teže dolaze do informacija o stanju u zdravstvu, u vreme pandemije.
  • 07.08.2020
Pol Polanski stradanje srpskog naroda na Kosovu pretočio u knjige
"Na Kosovo sam došao u junu 1999. zajedno sa NATO trupama. I kao Amerikanac koji se o Kosovu informisao iz američkih medija, bio sam proalbanski orijentisan. Kao i većina nas koji smo bili tamo. Nedugo potom, doživeo sam da mi američki vojnici prilaze sa suzama u očima govoreći: "Podržali smo pogrešnu stranu!" Mogao sam to čuti skoro svakodnevno...", priča Pol Polanski za "Novosti".
  • 02.08.2020
Milioni evra za odbranu Tačija i Veseljija
Institucije u Prištini izdvojile su milione evra za pomoć bivšim vođama Oslobodilačke vojske Kosova kojima će se eventualno suditi u Hagu, ali zvaničnici ne iznose detalje kako se novac troši. Do sada, Hašima Tačija u Hagu zastupali su Pjer Ričard Prosper i Džefri Najs.
  • 25.07.2020
Kosovo: Užurbana preraspodela moći
„Aurea prima sata est aetas, kuae vindice nullo, sponte sua, sine lege fidem rectumkue colebat“. Bez zakona i sudija, govorio je Ovidije, tokom zlatnog doba „prevladala je spontana ispravnost u srcu“. Sada čak ni zakoni i sudije možda nisu dovoljni, navodi u autorskom tekstu Andrea Kapusela, nekadašnji šef Ekonomske jedinice u Međunarodnoj civilnoj kancelariji na Kosovu.
  • 07.07.2020
Radost i tuga Vidovdana
Bilo je mnogo stradanja, seoba i bekstava, mnogo muka i nevolja, ali naš narod se vraćao. Vraćao se spaljenim domovima i hramovima, mnogo puta ih obnavljao i započinjao iznova svoj život, piše za Politiku Živojin Rakočević.
  • 29.06.2020