Vesti
Drugi pišu

Metak za Bigza

Zadrhtao je i krenuo prema nama, a onda ga je nešto naglo zaustavilo. Leži s modrom prostrelnom ranom u mirisima staklene sirotinjske kuhinje. Udarilo ga je ispod kičme, polomilo rebra.
Metak za Bigza
Nikola i njegov ranjeni pas Bigz (Foto Živojin Rakočević)

„Naši su, naši. Ne boj se!”, kaže momak i krije suzu. Tresu mu se noge, drži mu jednu ruku na ramenu, a drugom neprirodno i široko gestikulira. I jedan i drugi zajedno drhte kao da je to jedini događaj na svetu i kao da ničeg nema izvan tog dodira koji ponavlja: „Ja tebe razumem!” Njih dvojica su pas Bigz i mladić Nikola koji žive u getu u gradiću Obilić na Kosovu i Metohiji. Nikola ima pet pasa i povremeno jednog druga. Završio je školu u Beogradu, posao nema – majka radi. Od ostatka sveta deli ga ograda kroz koju je prekjuče prošao pas sa ulice i počeo da napada Bigza. Nikola ih je razdvajao, a vlasnik psa u porodičnoj šetnji psovao je Nikoli srpsku majku i s povoca pustio još jednog psa. U gužvi koja je nastala, vlasnik pasa, gospodin Dedinca, Albanac, izvadio je pištolj i upucao Bigza. Streljao je životinju u prisustvu svoje troje dece i na Nikoline oči, a potom nastavio šetnju prema reci Sitnici. Iza njega su ostale krvave mrlje na ulici. Dedinca, inače, živi na Zapadu, u Obiliću je na odmoru, kod rođaka.

„Mahao je onim pištoljem na kraju uperio ga u psa. Opalio. Video sam da mu se zaglavio pištolj. Sve vreme sam mu govorio da povuče kera na lanac. Kao da je na mene pucao. Ceo život držim pse”, priča Nikola, uzrujan i rasejan. Ne veruje nikome, gleda kroz nas, ima poverenja samo u pse i ovaj izolovani komad zemlje sa zaleđenim životom gde se, evo dvadeset godina, zadržava pet srpskih porodica. Našao je Albanca veterinara koji je operisao Bigza. Kosovska policija uhapsila je Dedincu, došao je neki aktivista za zaštitu životinja i sve je utonulo u tišinu.

Nikolina majka Nataša Tišma u rukama drži fasciklu s fotografijama na kojima se vidi njen isprebijani sin Nikola. Za te teške povrede, nanesene u nekom ranijem napadu, niko nije odgovarao. „Mi živimo pod presijom, i to svakodnevnom. Da li će se iz te presije izroditi neki novi problem, to niko ne zna. Borimo se s tim koliko možemo, ali ne znam koliko ćemo moći.”

Kakav je to svet, gde su granice njegovog trpljenja, da li su osećanja otupela usled izolacije i fatalne nesigurnosti? Ranjeni Bigz mobilisao je njihove emocije i podsetio ih na sopstveni udes.

„Ovde sam otkad sam se rodio. Dvadeset godina samo problemi. Ima deset godina kako se ovde doselila porodica Omerović iz Mazgita. Nikolu su pre nekoliko meseci napali i nagrdili. Falsifikovali su papire, uselili se u stan, moju ćerku su napali. Verovatno su tu po nekom zadatku”, kaže Nenad Radanović Forda. On zna sve u Obiliću, zna stotine pesama, zna da svira harmoniku i satima da peva. Čovek koji sve ove godine veruje u svoj grad, u one koji su otišli, u bivše živote i nestale kafane. Ovo parče grada sa dve zgrade i zelenim kontejnerima, dovučenim za stanovanje posle pogroma 17. marta 2004. godine njegova su svest o gradu i jedini prostor otvoren za sve, jer ako ima grada on mora biti otvoren. „Pritisak je toliki da više ne smemo da reagujemo, ali meni je ovde najbolje i tu sam svoj na svome. Ponekad mislim da smo oguglali na sve. Tu smo kao neko ostrvo za sve ljude koji dođu sa strane. Znaju da smo ovde, ostave kola tu, traže da im se pomogne da nešto završe u opštini.”

Na ovom ostrvu okruženom visokim drvećem uprkos svemu živi jedan mrtvi grad. Termoelektrana u Obiliću i poslovi povezani sa njom razvili su ovaj gradić. Stvoren je mali svet različitih ljudi i on se poslednjim delićima i snagama drži upravo u ovom savršenom getu, prezrenom i odbačenom od većine. Konačno razbijanje grada započelo je, u godinama pre NATO bombardovanja, otmicama i ubistvima radnika koji su obezbeđivali rudu za termoelektrane. Među mnogima otet je i Žarko Spasić. Danas u savršenom getu Obilića stoji njegov žuti automobil „zastava 750”, „fića”. Kada je spaljena ova zgrada u Pogromu 2004. razbijena su stakla na ruševini. Sada stoji kao spomenik svom nestalom vlasniku koji će, možda, jednog dana doći da je vidi. Do tada u nju ulaze psi i životinje koji ovde traže zaštitu i sigurnost. „Žarkova žuta fića” je spomenik Obiliću jer na kući brutalno pobijene porodice Stolić nema nikakvog znaka, nema nikoga ko radi u Termoelektrani Obilić, izgleda da sve što je obnavljano posle pogroma više ne pripada Srbima. Kada smo obilazili spaljene kuće i zgrade ispred doma Todorovića, na periferiji gradića, autor ovog teksta fotografisao je obešenu svinju. Njihala se blago na vetru. Prekjuče smo fotografisali ranjenog psa Bigza. Drhtao je i prenosio svoju jezu i strahove na nas koji smo ga žalili. Ako ga neko ne otruje Bigz će preživeti i ostati sa Nikolom da čuva ovo ostrvo, a svetovi u kojima su životinje neprijatelji imaju malo izgleda da prežive. Izgleda da i za njih ovaj prividni mir, u kojem žive posvađani svetovi, predstavlja samo strah i drhtanje.

 

Tekst je prvi put objavljen u Politici.



Ostale vesti

RSE: Elektrosever još nije ispunio obaveze iz licence za Kosovo
Srpska kompanija Elektrosever, koja je dobila licencu za distribuciju električne enrgije u opštinama na severu Kosova, još nije ispunila kriterijume za poslovanje koji proizilaze iz Mape puta za implementaciju energetskih sporazuma. Oni su dogovoreni u okviru dijaloga Kosova i Srbije 21. juna, podseća Radio Slobodna Evropa.
  • 14.09.2022
Disklejmerom ću te, disklejmerom ćeš me
I "disklejmer" i "Srpski blok" i "Prajd" i pripiti predsednik, polazak u školu i mreža prostitucije, sve je ovog prvog septembra bilo tu. Nije se desilo baš ništa što su provladini dnevni listovi (znači skoro svi koji postoje) najavljivali u poslednjih skoro mesec dana, ali to njih ne opterećuje preterano. Naprotiv, to je jedan uigrani proces koji, neverovatno, uvek upali. Daćemo mu radni naziv "Ne pitajte me za obijanje trafika dok gori Hilandar", odnosno, nema dovoljno velikog problema, a da novine ne mogu da izmisle neki još gori.
  • 05.09.2022
Parče neba na zemlji
Na ovom mestu se sve pomešalo: izbeglištvo, sećanja i strahovi od zaborava, ali se sačuvala nada da ništa nije izgubljeno dok god se pamte male svetinje ukopane u zemlju.
  • 30.08.2022
Izbeglice iz Avganistana zaglavljene na Kosovu
Evakuisani iz Avganistana, prema tvrdnjama SAD, trebalo je da budu samo privremeno smešteni na Kosovu. Godinu dana kasnije i dalje su tamo. Neki od njih kažu da se osećaju kao da su u zatvoru.
  • 30.08.2022
Sporazum Srbije i Kosova: Šta to u praksi znači?
Nakon deset dana diplomatske ofanzive, Srbija i Kosovo postigli su dogovor o slobodi kretanja u delu koji se tiče ličnih karata. Kada će stupiti na snagu i šta će to u praksi značiti?
  • 29.08.2022
Vranje – déjà vu
Već viđeno, da nastavim u duhu filmskih referenci, tako bih mogao da okarakterišem sve ono što mi se događa od trenutka kada sam 15. juna kročio u Vranje.
  • 25.08.2022