Vesti
Drugi pišu

Koga mrzi Isus

Hram Hrista Spasa u Prištini, verovatno najviše napadani savremeni objekat svih verskih zajednica u Evropi, prošao je put od miniranja 1999, preko javnog nužnika, pogrdnih grafita, alpinista koji se veru po njemu, polugolih pevačica koje ovde snimaju spotove, sve do poruke: Isus mrzi Srbe!
Koga mrzi Isus
Liturgija u hramu Hrista Spasa u Prištini (Foto ERP)

Eksplozija pretnji i velikih reči, kolektivna histerija javnosti i nosilaca vlasti, zajedničke akcije studenata i profesora, mobilizacija nauke i paranaučnih krugova, nadmetanje u podizanju tenzija i traženju termina da se pokaže zlo – zahvatili su proteklih dana Kosovo. U epicentru mržnje i napada našao se Hram Hrista Spasa u Prištini. Tačnije, povod je jedna obična liturgija, služba, kakva se može videti u hiljadama hramova širom sveta. Tiho, bez ikakve pompe i objave, u prohladno jutro došao je vladika Teodosije sa sveštenicima u svoju crkvu. Dočekao ga je jedan vernik koji živi u Prištini, uključujući i desetak ljudi koji vole ovaj grad i vraćaju mu se svakom prilikom.

„Ono što smo imali najbolje od srca prineli smo Bogu”, rekao je episkop Teodosije. Đurđa je spremila kolač, doktori Bilja i Jovica došli su u svoj grad, Rada, sva srećna, jedva hoda, Siniša je čistio ptičji izmet. Niko reč osude ili mržnje nije rekao. Malo je hladno, mladi bogoslov fotografiše i ulazi u kadar, golubovi lete kroz glavna vrata i većina se okreće na zvuk njihovih krila.

Glavni strah prištinskih i kosovskih Srba u proteklih dvadeset godina jeste strah od otvaranja vrata i onog ko na njih ulazi. Na taj zvuk što dolazi sa ulaznih vrata okreću se i u Hramu Hrista Spasa u Prištini, koji je verovatno najviše napadani savremeni objekat svih verskih zajednica u Evropi. On je prošao put od miniranja 1999, preko javnog nužnika, pogrdnih grafita, alpinista koji se veru po njemu, polugolih pevačica koje ovde snimaju spotove sve do poruke: Isus mrzi Srbe! Učinilo se da je i to malo i nedovoljno, pa su ovih dana dopisivali poruke „simbol šovinizma”, „građevina greha”, a na vrhovima talasa mržnje stoje ključne reči: genocid, zlo, Srbi, Milošević, okupacija, zločini, ugrožavanje suživota, nepodnošljivo služenje liturgije, rušenje i izmeštanje zle crkve!

Koga mrzi Isus? Zbog čega je crkva u Prištini bila potrebna Srbima? Otkud ova lavina „dokaza, argumenata, činjenica, svedočenja i potrebe” u kojoj se jedno društvo jednoglasno obračunava s nekom crkvom? Da li je Isus mrzeo Srbe kada su u doba turske okupacije 1830. u zemlju ukopavali svoju sirotinjsku Crkvu Svetog Nikole? Radili su to da ih ondašnje vlasti ne vide i da se mole Isusu. I današnjih dvadeset prištinskih Srba tihi su i nevidljivi do neprepoznavanja. Ta stara crkva – sa nešto dograđivanja – ostala je sve vreme jedini hram i velikog glavnog grada pokrajine. Onda su, sa padom komunizma, potomci onih koji su od Carigrada izmolili crkvu odlučili da mole za Hram Hrista Spasa.

Iako se misli da je ova inicijativa dočekana s radošću, niko nije bio preterano zainteresovan da ispuni ovu želju koja bi mogla da zadovolji preko 40.000 pravoslavnih vernika u Prištini. Prema zapisima Momčila Trajkovića, koji je bio potpredsednik srpske vlade, njegov tadašnji šef Slobodan Milošević kratko ga je upitao: „Šta će vam to?” Inicijativu je preuzela crkva, iz koje se čuo snažni glas episkopa Atanasija, tiha potvrda episkopa i patrijarha Pavla, dok je njegov naslednik, episkop raško-prizrenski Artemije, ulazio – upravo zbog izgradnje Hrama Hrista Spasa – u teške sukobe sa lokalnim vlastima.

U toj zamršenoj lokalnoj istoriji unutrašnjih srpskih odnosa stvar je, nešto ranije, 26. septembra 1990. godine, jednim potpisom rešio tadašnji funkcioner iz izvršnog veća Prištine Hamdi Vranići. Vratio je zemlju crkvi i gradnja je mogla da počne. Da li Isus mrzi gospodina Vranićija, i to još Albanca?

Kako su se odnosi dva naroda pogoršavali i kako su bombe NATO-a 1999. godine „rešile” te složene odnose, a 40.000 Srba nestalo iz Prištine, iza njih su ostale dve crkve i 20 staraca. Srbi su izgubili grad. Ostali su hramovi kao nezgodni svedoci njihovog prisustva i značaja. Strah od povratka proteranih i raseljenih Srba opšte je mesto u javnom životu i administraciji Kosova, a hram u Prištini simbolički govori – vratite se! Njegov veliki zlatni krst je, uprkos mržnji koja ga okružuje, simbol grada. Poseban problem je što, sve ovo vreme, nema nijednog glasa od strane Albanaca koji bi rekao prosto i jednostavno – ostavite tu crkvu na miru, ne zanima me to! Takva vrsta „jedinstva i sigurnosti” govori da nešto duboko nije u redu u albanskom društvu i da je istina možda potpuno drugačija. Na ovoj crkvi lomiće se sudbina odnosa Srba i Albanaca. EU poziva na uzdržanost, ostali uticajni strani centri moći ćute.

„Pomalo je čudno što lideri Kosova više od 22 godine, od 12. juna 1999. godine do danas, nisu učinili ništa da sruše tu zgradu jer tako treba uraditi sa zgradama koje su sagrađene iz srpskog šovinizma sa idejom da ponovo okupiraju Kosovo, centar Prištine, kampus Univerziteta u Prištini izgradnjom zgrade koju su nazvali crkva. Ovaj objekat nema ni naziv crkva u verskoj konotaciji jer nije osveštana”, oglasio se juče i poznati prištinski advokat Tom Gaši. On zna da SPC ima sve dozvole i papire, zna da je sve regularno, ali ne zna da jednom osveštano mesto hrama ne može biti desakralizovano i da će ono uvek biti sveto mesto. Dakle, šta god da se uradi, to će i dalje biti mesto crkve i crkva. Advokat Gaši se zalaže za rušenje, kao da nije imao priliku da vidi rušenje i paljenje crkve u svom komšiluku.

Hram Svetog Nikole spaljen je do temelja 17. marta 2004. godine. Odgovor Srpske pravoslavne crkve bio je obnova. Sveštenika Miroslava Popadića su do pogroma 2004. gađali kamenicama. Skupljao ih je u gomilice pored zida. Kada je hram obnavljan, prištinski Srbi su to kamenje ugradili u nove temelje stare crkve. Da li Isus mrzi one koji su bacali to kamenje?

Mi možemo mrzeti Isusa, možemo na njega bacati kamenje, možemo rušiti i skrnaviti njegove hramove, freske i ikone, paliti knjige posvećene njemu, možemo reći da je samo naš i da nama služi, možemo u njegovo ime počiniti savršene zločine i nepočinstva... Uostalom, sve je to viđeno, ponavlja se i biće ponavljano dok se ne shvati da Isus nikada i nikoga ne mrzi, da zla u njemu nema, da na njegova vrata u Hramu Vaznesenja u centru Prištine ulaze golubovi i ljudi koji drugima zlo ne misle.



Ostale vesti

Metohijska ostrva slobode
Kao što je hram Svetih apostola Petra i Pavla u Istoku oaza sećanja i slobode, tako se po Metohiji, u različitim sredinama, javljaju ljudi što svoje domove i gole živote pretvaraju u simbole i svedoke opstanka.
  • 17.07.2021
RSE: Milan Radoičić slobodan na severu Kosova
Dok je suđenje za ubistvo srpskog političara Olivera Ivanovića u Prištini u toku, Milan Radoičić, koji se dovodi u vezu s tim ubistvom, se od ukidanja naloga za hapšenje u martu nalazi u Severnoj Mitrovici, jednoj od četiri opštine sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova, piše Radio Slobodna Evropa.
  • 16.07.2021
Dragica Gašić: Hrabra i Sama

Dragici Gašić, prvoj Srpkinji koja se u junu vratila u Đakovicu, pre dva dana zabranjen je ulazak u najbližu prehrambenu prodavnicu, čiji je vlasnik Albanac, i onemogućeno da kupi hleb i ostale namirnice. I to samo nekoliko dana pošto je medijima pohvalila baš zaposlene u toj prodavnici i navela da nema problema sa nabavkom namirnica.

  • 12.07.2021
Novi početak suđenja za ubistvo Olivera Ivanovića: Snimak, izgleda, postoji

Razrešenjem slučaja ubistva Olivera Ivanovića bio bi potpomognut ne samo dijalog Beograda i Prištine, već bi mogao biti započet životno važan proces temeljne dekriminalizacije politike na čitavom Zapadnom Balkanu...
Ovako piše Milan Radonjić u novom broju NIN-a.

  • 09.07.2021
Imovina i prihodi poslanika Srpske liste u kosovskoj skupštini
Kosovska agencija za borbu protiv korupcije objavila je izveštaje o imovini visokih javnih zvaničnika na Kosovu za 2020. godinu. U skladu sa zakonodavstvom na Kosovu, ovi zvaničnici u obavezi su da na godišnjem nivou agenciji prijave stanje sopstvene imovine, kao i imovine članova porodice.
  • 01.07.2021
Sirotinja zlatnog grada
Posle bombardovanja 1999. godine rudnici su prestali da rade, mnoga naselja su etnički očišćena, a cela oblast je potonula u apatiju onih koji opstaju na ivici siromaštva.
  • 08.06.2021