Prilagodili smo svoj rad ovim vanrednim okolnostima kao i sva pozorišta u Republici Srbiji. Vanredno stanje uslovilo je u našem slučaju prekid priprema Goldonijevog komada „Ribarske svađe“, u režiji Milana Karadžića, bukvalno u samoj finalizaciji glumačkih proba, igranja na našoj matičnoj sceni u Gračanici, drugim mestima na Kosovu i Metohiji, drugim delovima Srbije, regionu, inostranstvu, kojih je u februaru i do polovine marta bilo u rekordnom broju. Postavili smo linkove sa snimcima predstava iz našeg repertoara, pravimo planove za period za rad nakon prestanka vanrednog stanja i čekamo kako će se sve ovo okončati i kakve će posledice ostaviti na realizaciju naših ranije projektovanih programskih sadržaja i planova. Naši glumci se i lično oglašavaju i volontiraju. Imamo i planove za dalji rad u slučaju da ova situacija potraje. Mi smo barem specijalisti za rad u vanrednim okolnostima, pošto u njima radimo više od 15 godina – kaže u razgovoru za Danas Predrag Radonjić, direktor Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem izmeštenim u Gračanicu.
Pitanja lista Danas poslata su mu u trenutku kad je mimo beogradskih mera borbe protiv korone vlast u Prištini najavila da će na KiM zbog pandemije stariji od 16 godina moći da se kreću samo 90 minuta dnevno. Sa Predragom Radonjićem pričamo o uslovima života i rada južno od reke Ibar, kulturi i medijima u doba korone.
NP Priština on-lajn prikazuje i „taze“ predstave poput „Sirana“, u režiji Nenada Todorovića, koje su tek započele život na sceni. Da li će i kakav trag ovo „pandemično“ prikazivanje snimaka predstava ostaviti na pravi pozorišni život?
– Mislim da ne. Lično, najčešće mi je nedovoljno interesantno da gledam snimke predstava, čak i kada su oni profesionalno producirani za prikazivanje, a ne samo tehnički, kakve mi uglavnom imamo. Iz razgovora sa kolegama i prijateljima stekao sam utisak da je u većini slučajeva tako i kod drugih. Verujem da pravog pozorišta nema bez interakcije glumaca sa publikom, bila ona i malobrojna, pa makar i ako je jedna osoba u pitanju. Glumci NPP su, uostalom, imali već prilike da igraju za četiri bake u porti crkve u Đakovici i za jedinu preostalu srpsku staricu u Uroševcu, baku Smilju Bajčetić po kojoj ime nosi i nagrada koju od proslave 70 godina od osnivanja 2018. svake godine dodeljujemo redovno našem najredovnijem gledaocu.
Koliko u srpskim sredinama na KiM realno postoji mogućnost – kompjuteri i redovno snabdevanje strujom, za praćenje programa preko interneta?
– Iskreno, kao što već sam napomenuo, skeptičan sam prema mogućnosti onlajn gledanja predstava, na način da to ostane pozorišni čin, ali to je u ovoj situaciji realno jedini način održavanja repertoara u životu. Ima u ovom trenutku i na KiM među našom publikom dovoljno i struje, interneta, kompjutera, tableta, telefona i drugih tehničkih sredstava i mogućnosti za gledanje naših predstava. Imamo i solidnu gledanost snimaka naših predstava, koja je mene prijatno iznenadila. Čak su me zvali i neki prijatelji da mi jave da su gledali pojedine predstave, ali i da jedva čekaju ponovni dolazak u pozorište, da ih pogledaju u pravom pozorišnom ambijentu. Mi se svakako moramo dobro pripremiti da na te akumulirane potrebe i odgovorimo kada prođe vanredno stanje.
Da li makar u uslovima pandemije možete da konkurišete TV programima i rijalitijima?
– Rijalitije gledam koliko traje bolni trenutak u „prelistavanju“ kanala kada se pređe preko njih, i to mi je previše. Nejasna mi je i ponuda takvih programa i potreba da se prate. I ne znam šta je sad tu starije, kokoška ili jaje. Proizvod kojeg jedni stvaraju a drugi konzumiraju je svakako neka vrsta duhovnog džank fuda kojeg konzumira pretežno sirotinja, koja je u tom lancu najmanje kriva, čak se može smatrati kompletnom žrtvom, koja se istovremeno i truje i za to još plaća. Postoje predstave koje su snimljene za televizijsko emitovanje, i ponekad je to veoma zanimljivo i uspešno, ali to zahteva i ozbiljniju produkciju. Gledam i sam ponekad snimke starih pozorišnih predstava na RTS-u, makar u delovima, da uočim malo atmosfere, rediteljske postavke i rešenja, glumačkog umeća, scenografije, kostima, muzike… Jedan od naših planova je i da nekoliko predstava snimimo na takav način, čim se za to uspostave mogućnosti, i to je važan zadatak i nevezano za ovu pandemiju. Ali, ponavljam, mislim da pravog pozorišta nema bez neposredno prisutne publike tokom izvođenja predstave. Mnogo više nego, recimo, onlajn nastava, pozorište je zavisno od prisustva publike.
Da li su on-lajn programi prilika da se probije etnička barijera prema albanskoj publici na KiM i da li vi u upravi NP pratite makar na internetu ono što radi scena na albanskom jeziku u Prištini u Vašoj nekada zajedničkoj pozorišnoj kući iz koje ste isterani 1999. godine?
– Ne postoji toliko etnička barijera između nas i albanske i bilo koje druge publike, pogotovo ne između nas i albanskih kolega, ali postoji etnička barijera koju prema nama postavljaju kosovske institucije, kojima pripada i Nacionalni teatar Kosova, kako se sad zove pozorište koje je uzurpiralo našu zgradu, u koju nam ne dozvoljava pristup ni našem fundusu ni arhivi, a pokušava da falsifikuje i uzurpira i našu tradiciju, To se uostalom čini sa i drugom srpskom kulturnom baštinom na KiM. Pitanje je političko i očito je da će se jedino politički i rešavati.
Šta za Vas lično znači ova prinudna izolacija?
– Zvuči provokativno u odnosu na zdravstvene radnike i sve one druge koji imaju radnu obavezu da održavaju funkcionisanje sistema u vanrednim okolnostima, ali jeste svojevrsni predah koji koristim za preispitivanje i svog rada i svog života, druženje sa suprugom i ćerkom, čitanje, gledanje filmova, pomalo i pisanje. Nadam se da će to nečemu vredeti i nešto dobro doneti ne samo za mene nego i za većinu nas koji se nalazimo u sličnoj situaciji.
Kakva je situacija u Gračanici i šta se poštuje – vanredne mere Prištine, vanredno stanje Beograda ili sve to zajedno kao na severu KiM gde imaju dvostruki policijski čas?
– Što se nas kao institucije tiče, poštujemo isključivo vanredno stanje Beograda. U privatnim životima svako ko živi na KiM, naglašenije u sredinama južno od Ibra, prinuđen je da poštuje i vanredne mere koje je uvela Priština. Da, „dvostruki policijski čas“ zvuči i kao dobar naslov neke predstave teatra apsurda.
Šta je pandemija promenila u odnosima zvanične Prištine prema kosovskim Srbima i obrnuto i gde je u svemu tome Beograd, koji je postavio pogranični karantin prema KiM?
– Pokazalo se da se sve što se dogodi, čak i ovakve globalne pošasti koje bi trebalo, a drugde i čine da se mnoge, do juče navodno najprioritetnije stvari stave u drugi plan, kod nas samoubilački banalno politizuju. Videli smo kako je pala Kurtijeva vlada u Prištini. Bez podrške Beograda i svojih institucija Srbi na KiM ne mogu opstati ni u ovom broju u kome su se do sada održali. Većina Srba i članova njihovih porodica vezana je egzistencijalno za rad u srpskim zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim, administrativnim i drugim institucijama. Sa druge strane, kosovske institucije i ljudi koji se nalaze na njihovom čelu nemaju ni ideju, ni želju ni kapacitete da integrišu Srbe kao ravnopravne građane u nekakav kosovski sistem. Naravno da sve što Srbe na KiM podseća, a to se onima južno od Ibra dogodilo ranije nego onima severno, da nisu u istoj situaciji i sa istim mogućnostima kao i oni u drugim delovima Srbije, sa gomilom dodatnih administrativnih i drugih opterećenja na leđima, predstavlja nešto bolno, što se sa gorčinom prihvata kao neminovnost kako bi njihov život funkcionisao. Sad, druga je stvar ako su neke stvari jednostavno neophodne da bi se situacija sa korona virusom držala pod kontrolom, kao što je, čini mi se, slučaj u ovoj situaciji.
Srbi sa severa KiM smatraju da je pandemija virusa korona ogolila suštinu Briselskih sporazuma i predaju Pokrajine Prištini. Kako to izgleda iz perspektive južno od Ibra?
– Ne vidim zapravo ništa novo što i ranije nije ukazivalo na paradokse i groteskne probleme života Srba na KiM od kraja rata, što delimično menja oblike i intenzitet. Od dvostruke registracije istih kola, dvostrukog venčavanja sa istom suprugom, vađenja za dete istovremeno i srpskog „Izvoda iz matične knjige rođenih“ i „Ekstrakta iz civilnog registra građana“, kako na srpskom naslovljavaju dokument iste svrhe kosovske institucije. Primera je mnogo, a ovo poslednje je ispoljavanje problema istog korena u novonastaloj situaciji.
Jelena Tasić