Vesti
Drugi pišu

Čestitka

Setimo se da je samo koju nedelju pre Bajdenove čestitke, zbog izborne pobede demokratskog predsedničkog kandidata u SAD, ozarenost ukrasila i mnoga lica na beogradskoj društvenoj sceni, posebno onoj politički emancipovanoj od „suverenističkog balasta“, piše u uvodniku novog Pečata Saša Francisti.
Čestitka
Predsednik SAD Džozef Bajden (Foto IPC)

Kada je nedavno nad odrom doktorke Sonje Rakočević, pedijatra iz Gračanice (jednog od malobrojnih specijalista ovog usmerenja koji su, služeći ne samo svojoj nacionalnoj zajednici, ostali na Kosovu i Metohiji), njen suprug Živojin rekao: „Sonja i ja smo sanjali slobodno Kosovo. Sonja svojim trpljenjem, kako samo kosovski Srbi znaju da trpe…“, pored izražavanja ličnog dubokog bola, on je svojim rečima prizvao i snažan emocionalni odgovor najšire javnosti. Pomenuo je Rakočević tada i Bol koji je zajednički, dubok i postojan, i koji je u doživljenoj empatiji ujedinio grupe brojnije od okupljenih na ovom ispraćaju u porti manastira Sušica kod Gračanice, gde je doktorka sahranjena. Jer – za većinu sunarodnika nesrećnih Rakočevića „san o slobodnom Kosovu“ jeste žižna tačka, putokaz koji poput legendarnog pozdrava o nezaboravljanju Jerusalima, ili Prizrena, biva moćan da duhovno i emocionalno pobudi i probudi najširu zajednicu.

O aktuelnoj snazi te, u našem vremenu nikada stvarno opozvane moći „sna“ o trajnom oslobađanju Kosova, kontinuirano svedoči ovdašnji život – društveni, politički, kulturni. Kao potvrdu ovom uverenju, pomenimo da je koju nedelju po ispraćaju u Gračanici, orijentalista i diplomata Darko Tanasković, u intervjuu za list Odbrana, razjasnio: „Postoji samo jedan, transistorijski zadat, metafizički izbor – vernost Kosovskom zavetu. Životno i praktično, a to znači i politički gledano, u istorijskom vremenu već duže vreme nema i još neko, možda i duže vreme, za problem Kosova (i Metohije) neće biti dobrog rešenja“.

Nije ovaj uvaženi govornik naglasio da se možemo, ili moramo, pasivno prepuštati „snovima o slobodnom Kosovu“, ali je u svom promišljanju „dobrog rešenja“ bio određen (plodotvoran!), potvrdivši da snovi ponekad bivaju životniji od stvarnosti. „Ali šta je razdoblje od nekoliko decenija u ravni istorijskih ’procesa dugog trajanja’? Moramo naučiti da u hodu hitro, mudro i fleksibilno reagujemo na promenljive međunarodne konjunkture i na izazove trenutka, za koje može izgledati da u sebi nose težinu konačnosti i teret nepovratne sudbonosnosti, a neretko su samo sračunato stvoreni prividi u režiji računovođa oročenog mandata“.

Zašto ovde prizivamo navedene nepovezane događaje? Premda i sami vredni svake pažnje, ovi znakoviti primeri upućuju nas na potpunije razumevanje golemih dimenzija jednog skorašnjeg političkog promašaja. Reč je o čestitki predsednika SAD Džozefa Bajdena koju je on uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti Srbije. Zlosrećni, navodno dobrim namerama nadahnuti protokolarni gest, „upadajući“ u opisano raspoloženje u korpusu srpskog sveta ujedinio je, u otporu i negodovanju, bezmalo čitav taj svet . „U ime američkog naroda, upućujem iskrene čestitke Vama i Vašim sugrađanima povodom Dana državnosti Srbije 15. februara“, kaže se u čestitki, u kojoj se, uz pominjanje „140 godina partnerstva dveju zemalja“, tvrdi da „SAD ostaju trajno posvećene unapređenju ekonomske saradnje, regionalne stabilnosti i demokratskih vrednosti“. Krunu Amerikančevog obraćanja međutim čini isticanje podrške njegove zemlje upućene Srbiji na njenom „državničkom“ putu „postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji s Kosovom, koji je fokusiran na međusobno priznanje“.

Prepoznajemo li u uznapredovalom cinizmu prvosveštenika novog doba, u suptilnosti i veštini ovog pošiljaoca i administracije čija je on glava i logo, jednu od naznačenih smernica iz razmišljanja profesora Tanaskovića? Onu koja upućuje na „sračunato stvaranje privida u režiji računovođa oročenog mandata“!?

Iskusni srpski diplomata Živadin Jovanović ocenio je da je čestitka „neuobičajena, nepristojna i uvredljiva“. Bio je Jovanović veoma precizan u objašnjavanju svojih ocena, pa nam se čini umesnim da ih ponovimo: „Neuobičajena zato što se čestitke ne koriste za saopštavanje političkih stavova najdelikatnije prirode; Nepristojna jer suverene i ravnopravne države ne drže lekcije jedna drugoj šta su joj zadaci. Ako se to ipak desi, onda je izraz hegemonije jedne nad drugom, a ne demokratije i savezništva, ponajmanje prijateljstva; Uvredljivo je što sve to Bajden čini javno ne shvatajući da time povređuju rane nanete srpskom narodu 1999. godine produbljujući nepoverenje, umesto da jača uzajamno poštovanje. Lekcije kakve je izneo u pismu Vučiću od 5. februara 2021, iako neprihvatljive, mogao je preneti diplomatskim kanalima. Ovako, kako je to arogantno učinio otvorenim pismom, povredio je osećanja srpskog naroda i produbio nepoverenje“.

Možemo li da zaključimo da je uzorita čestitka otkrila i da se njen pošiljalac, traženjem da se Srbija pomiri s nasiljem bez premca u savremenim svetskim prilikama, zapravo zalaže za „podsticanje bezakonja i haosa“? Da li je to preporod koji svetu obećava novi stanovnik Bele kuće? Da li je to sadržaj željenih promena u globalnoj praksi pod američkom liderstvom, koji je, zbratimljen s „pobunjenim masama zapadnih elita“, radosno pozdravio i deo srpske elite? Setimo se da je samo koju nedelju pre Bajdenove čestitke, zbog izborne pobede demokratskog predsedničkog kandidata u SAD, ozarenost ukrasila i mnoga lica na beogradskoj društvenoj sceni, posebno onoj politički emancipovanoj od „suverenističkog balasta“.

Podstaknuta burnim reagovanjem ovdašnje javnosti koja je, kao suprotnost ovom izlivu agresije u prostor međunarodne komunikacije, bolju verziju odnosa dve zemlje prepoznala u ponašanju prethodne administracije u Vašingtonu, ambasada SAD u Beogradu je na tviteru objavila komentar. Negirajući da je sada „prvi put poslata poruka u kojoj se apostrofira buduće rešenje kosovskog problema“, ova diplomatska poruka, koja uistinu vodi zaključku da je nasilje kontinuitet američke politike, „ispravlja“ greške u javnoj percepciji: „Predsednik Bajden poručuje da bi ’međusobno priznanje Kosova i Srbije trebalo da bude centralni element trajne normalizacije odnosa’, jednako kao što je i 2019. učinio tadašnji predsednik SAD Donald Tramp“.

Profesor prava i međunarodni arbitražni sudija Miloš Ivković pak naglašava da Bajdenova čestitka „nije iznenađenje već da je pitanje koji je odgovor Srbije na to“. Kako je odgovor zvaničnog Beograda izostao, Ivković upozorava: „Sa pravne strane, to je problematično, jer vodi zaključku da priznanje Kosova nije isključeno“.

Umesto komentara, podsećamo na iskustvenim i svestranim promišljanjem prosejanu istinu Tanaskovićevog pitanja: šta je razdoblje od nekoliko decenija u ravni istorijskih „procesa dugog trajanja“? Razmišljaju li Amerikanci nekada i o ovakvim nedoumicama?

U svesti većine Srba – danas, kao i u prošlim vremenima – san o slobodnom Kosovu svemoćna je lozinka, siguran „prolaz“ do njihovog uma i srca. Ko to ne razume, ne prihvata, umanjuje ili čak smatra retrogradnim i prevaziđenim, u situaciji je ozbiljnog, strukturnog i nepremostivog nesporazuma sa srpskim narodom. Ne može se protiv volje koja na sve javne i prikrivene pretnje smireno uzvraća: „Vernost Kosovskom zavetu za nas je jedini izbor.“ Nije još otkriven put za delotvornu „promenu svesti“ koja istrajava u pomenutom ubeđenju. I kada se učini da je obrnuto, da je pobedio svet koji je neumoljivo sazdan na vladavini načela – Sila Boga ne moli, neočekivano, u svetskim i lokalnim prilikama, ume da nadjača otrežnjujući nastavak ove krilatice – Bog silu ne voli! Srpska duga istorija upravo to potvrđuje.

autor: Saša Francisti



Ostale vesti

RSE: Elektrosever još nije ispunio obaveze iz licence za Kosovo
Srpska kompanija Elektrosever, koja je dobila licencu za distribuciju električne enrgije u opštinama na severu Kosova, još nije ispunila kriterijume za poslovanje koji proizilaze iz Mape puta za implementaciju energetskih sporazuma. Oni su dogovoreni u okviru dijaloga Kosova i Srbije 21. juna, podseća Radio Slobodna Evropa.
  • 14.09.2022
Disklejmerom ću te, disklejmerom ćeš me
I "disklejmer" i "Srpski blok" i "Prajd" i pripiti predsednik, polazak u školu i mreža prostitucije, sve je ovog prvog septembra bilo tu. Nije se desilo baš ništa što su provladini dnevni listovi (znači skoro svi koji postoje) najavljivali u poslednjih skoro mesec dana, ali to njih ne opterećuje preterano. Naprotiv, to je jedan uigrani proces koji, neverovatno, uvek upali. Daćemo mu radni naziv "Ne pitajte me za obijanje trafika dok gori Hilandar", odnosno, nema dovoljno velikog problema, a da novine ne mogu da izmisle neki još gori.
  • 05.09.2022
Parče neba na zemlji
Na ovom mestu se sve pomešalo: izbeglištvo, sećanja i strahovi od zaborava, ali se sačuvala nada da ništa nije izgubljeno dok god se pamte male svetinje ukopane u zemlju.
  • 30.08.2022
Izbeglice iz Avganistana zaglavljene na Kosovu
Evakuisani iz Avganistana, prema tvrdnjama SAD, trebalo je da budu samo privremeno smešteni na Kosovu. Godinu dana kasnije i dalje su tamo. Neki od njih kažu da se osećaju kao da su u zatvoru.
  • 30.08.2022
Sporazum Srbije i Kosova: Šta to u praksi znači?
Nakon deset dana diplomatske ofanzive, Srbija i Kosovo postigli su dogovor o slobodi kretanja u delu koji se tiče ličnih karata. Kada će stupiti na snagu i šta će to u praksi značiti?
  • 29.08.2022
Vranje – déjà vu
Već viđeno, da nastavim u duhu filmskih referenci, tako bih mogao da okarakterišem sve ono što mi se događa od trenutka kada sam 15. juna kročio u Vranje.
  • 25.08.2022