Brojniji su napadi na ekipe koje izveštavaju na albanskom, ali verbalne napade, pretnje i neprijatnosti nisu zaobišle ni novinare koji izveštavaju na srpskom jeziku u periodu za nama. Novinari su bili mete pojedincima, tokom protesta u tri opštine na severu Kosova – Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku, ali i tokom okupljanja građana u Severnoj Mitrovici posle hapšenje M.M. Najviše napada zabeleženo je 29. maja u Zvečanu i 30. maja u Leposaviću.
Novinarska udruženja na Kosovu su uredno osuđivala napade i pozivala javnost i instance zadužene za bezbednost da omoguće medijima nesmetan rad, podsećajući građanstvo na važnost medijskog izveštavanja posebno u kriznim situacijama, kao preduslovu slobodnog, otvorenog, demokratskog društva, čemu valjda svi težimo. Mediji su, koristeći se svojim raspoloživim mehanizmima, pojačali izveštavanje o napadima ali su se angažovali i u prosvetiteljskom domenu – objasniti javnosti da mediji nisu pretnja i da imaju pravo da rade svoj posao.
Hajka na medije sa terena, prelila se i na društvene mreže.
Bilo je pojedinaca koji bi prema vokaciji, trebalo da predstavljaju intelektualnu elitu severa Kosova, a koji su na društvenim mrežama, pokazali frapantnu i možda neočekivanu ograničenost u percepciji dešavanja na terenu, što je veoma opasno, jer inetelektualna elita je neko čijem mišljenju se veruje i ko je u obavezi da pokaže društvenu odgovornost. Bilo je tu svačega – od tvrdnji da je „danas najbolje biti novinar jer su zaštićeni kao beli medvedi“, do ponavljanja uvreženih predrasuda da novinari „zameću kavgu“, da su „krivi za sve“ i da „dovode u opasnost građane“.
Okrivljavanje medija da su kroz svoje izveštavanje, bili od pomoći prilikom hapšenja lljudi,najbesmislenija je ipak od svih optužbi koje su stavljane na teret medijskim radnicima, a koja ih, mora se to navesti, cilja kao nacionalne neprijatelje, strane plaćenike itd.
Činjenica je da su mediji obezbedili dokazni materijal u procesu koji se vodi protiv Radoša Petrovića i Dušana Obrenovića, a na kome se jasno vidi da su optuženi 29. maja u Zvečanu, privedeni pre izbijanja nereda. Medijski radnici su to i primetili na snimcima i kontaktirali odbranu uhapšenih.
„Nemaš pravo da me snimaš!“ „Idi na neko drugo mesto pa radi svoj posao“, „Spusti bre tu kameru“…. često se moglo čuti prethodnih dana.
Pa nije baš tako.
Mediji imaju pravo da snimaju javni prostor, javne događaje i javne ličnosti, saopšteno je iz Udruženja novinara i Srbije i njegovog ogranka Društva novinara na Kosovu i Metohiji.
Ako je građanin u javnom prostoru u kome se odvija javni događaj ili viče na javnu ličnost, on dobrovoljno, samoinicijativno postaje aktivni učesnik javnog događaja i mediji imaju pravo da ga obuhvate kadrom i snime. Ukoliko ne želi da bude snimljen, jedino što građanin može je da ne učestvuje u događajima od javnog značaja. I to je sve što građanin može da uradi.
Ukoliko medij na bilo koji način, svojim izveštavanjem ugrozi bezbednost građanina, uvredi njegovu ličnost, naruši mu integritet i mir, građanin ima mogućnost podnošenja tužbe protiv tog medija. U međuvremenu… „Pazi. Snima se.“
Još jedan momenat iz prethodnih mesec dana, izdvaja se po važnosti u pozitivnom kontekstu – stojička zaštita koju su mediji pružili vlasniku kafića u Zvečanu, a koga su nepoznati (ne)počinioci sa društvenih mreža, označili kao izdajnika i pretili mu, jer je skuvao kafu albanskim novinarima i pokazao im smer u kome treba da idu. Gotovo celokupna srpska medijska zajednica na Kosovu stala je – ne uz njega – nego ispred njega i gromoglasno izvestila o tome da on ne sme da bude meta zato što je bio čovek.
Novinari lokalnih medija su pokazali društvenu odgovornost i slogu jer su napadnuti oni kojima novinari na kraju jedino i podnose izveštaj – građani.