Vesti
Analiza

Zajednica - Fantom začaranog kruga moći

Kada su 19. aprila 2013. godine, u Briselu, baronica Ketrin Ešton i srpski i kosovski premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači potpisali prvi sporazum između Beograda i Prištine, posle toga na Severu Kosova ništa nije bilo isto, piše Milivoje Mihajlović.
  • 27.09.2021
  • 11:13 h
  • Analiza
  • Kim, autor Milivoje Mihajlović
  • komentara:
  • pregleda: 280
Zajednica - Fantom začaranog kruga moći
Ilustracija (Foto Pixabay).jpg

O autoru
Milivoje Mihajlović je rođen 1958. godine u Prištini, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, odsek književnost, 1983. godine. Novinarsku karijeru započeo je u prištinskom dnevnom listu "Jedinstvo", a izveštavao je i za Tanjug, RT Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS... Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Medija centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Kancelarije za saradnju s medijima Vlade Republike Srbije, direktor Radio Beograda...

Briselski sporazum je kao „najveći rezultat“ imao – formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). Bar je tako predstavljen srpskoj javnosti Sporazum u kojem se prvih šest tačaka odnosi na formiranje Zajednice/Asocijacije srpskih opština u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo, koja bi trebalo da ima Statut, predsednika, potpredsednika, skupštinu, veće... i pun nadzor na ekonomskim razvojem, obrazovanjem, zdravstvom, urbanizmom i ruralnim razvojem, kao i druge nadležnosti koje joj mogu delegirati centralne vlasti...

Drugi deo Sporazuma reguliše „predaju“ ostataka policijskih snaga MUP-a Srbije (na Kosovu) vlastima u Prištini (postojanje regionalnog šefa policije za četiri opštine na Severu Kosova), dok se treći deo ovog dokumenta odnosi na integrisanje pravosudnog sistema sa Severa Kosova u kosovsko pravosuđe. Četvrti deo sporazuma precizira da i izborni sistem funkcioniše po kosovskim zakonima... U ostatku dokumenta, dve strane su se obavezale da će „intenzivirati razgovore o energetici i telekomunikacijama“ i da „neće blokirati“ jedna drugu „na putu da Evropskoj uniji“. Vlada i Skupština Srbije su podržali ovaj Briselski sporazum.

U novembru i decembru 2013. održani su lokalni izbori u opštinama na Severu Kosova, po kosovskim zakonima. Beograd je aktivno učestvovao u predizbornom i izbornom procesu. Srpska žandarmerija je u civilu „pomogla“ da se (i pored lomljenja biračkih kutija, napetosti, suzbijanja bojkota...) izbori, ipak, održe.

Potom je i „srpsko pravosuđe prešlo u ruke Prištine“. Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije, tvrdio je da je Briselski sporazum u skladu sa Ustavom Srbije, a Ustavni sud Srbije je odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma, napominjući da se radi o „političkom dokumentu“ i „pravno neobavezujućem aktu“.

ZSO je tako postala najtrajniji spin u političkom životu Srbije. Iz Prištine su Sporazum o zajednici provukli (i još provlače) kroz lavirint kosovskih propisa, kroz Ustav, uz bezbroj izgovora, manipulacija... Kosovski albanski političari, neki šapatom, neki glasno, na stvaranje Zajednice/Asocijacije su odgovorili jednoglasno: „Zajednica nuk kalon“.

Kosovski premijer Aljbin Kurti tvrdi da od ZSO neće biti ništa i da želi da resetuje Briselski sporazum. Zapadni političari stidljivo upozoravju da sve što je u Briselu dogovoreno treba implementirati. I tako u krug... punih osam godina.

Glavna tačka „sporenja“ je hoće li ZSO imati izvršnu ili zakonodavnu vlast. Beograd bi želeo da to bude „embrion“ očuvanja Severa Kosova, a Priština bi želela da ZSO ima snagu i status, recimo, Udruženja ribolovaca.

ZSO je, međutim, za sada, samo „tema“ koja služi za nova sporenja, za jačanje pregovaračkih pozicija pred svaki sastanak u Briselu, u koji i jedna i druga strana idu sa „olovnim nogama“. Priština je uspela da Srbima sa Kosova Zajednicu (kao iluziju) „proda“ više puta. Prvi put – da učestvuju na lokalnim izborima po kosovskim zakonima. Drugi put – kada je integrisala pripadnike MUP-a Srbije u kosovski policijski sistem. Treći put – kada je pravosuđe na Severu postalo deo pravosudnog sistema Kosova. Četvrti put – predajom elektroenergetskog sistema. Peti put je ZSO ušla u „cenu“ predaje telekomunikacija...

ZSO je deo imaginarne igre. Ona postoji onoliko koliko je tema u javnosti, postoji i na papiru. Iako se čini da ZSO nema dodira sa realnošću, i jednoj i drugoj strani ona je adut za ucenjivanje. Na tvrdnje iz Prištine da „nema govora o formiranju ZSO“, Beograd pripreti da „resetovanje Briselskog sporazuma“ može da se pretvori u bojkot Srba sa severa. Sama pomisao da Srbi bojkotuju kosovske izbore, ili prekinu rad pravosuđa, ili da sruše Vladu Kosova – vraća situaciju na početak. Na neki način Srpska lista je političko telo Zajednice i od njene „kooperativnosti“ sa kosovskom vladom zavisi politička stabilnost. Paradoksalno zvuči, ali, ZSO je potrebnija Prištini, nego Beogradu. Vlasti u Srbiji su, učešćem Srba na kosovskim izborima, dobile snažan uticaj u kosovskoj vladi (u više vlada čak presudan uticaj). S druge strane, jasno je da bi formiranjem ZSO i jedni i drugi izgubili temu sporenja i morali bi da se okrenu pravim, konkretnim (i bolnim) potezima za građenje stabilnosti. Možda je albanskim kosovskim političarima važnije da imaju temu oko koje će se svađati sa Beogradom, nego da dobiju ZSO koja će finalizovati integraciju Severa, pa samim tim i okončati proces suštinskog „zaokruživanja kosovske državnosti“.

Ili i jedna i druga strana ZSO čuvaju kao poslednji argument kada ih (i ako ih) međunarodna zajednica primora na potpisivanje konačnog sporazuma.

Međunarodna zajednica (šta god taj termin značio) ovu temu tretira samo kao instrument (blagog) pritiska na obe strane, uz već odomaćenu floskulu da „treba implementirati Briselski sporazum“. Posebna priča je što sve tri strane (Beograd, Priština i tzv međunarodna zajednica) još uvek o ZSO ne govore konkretno (po pitanju forme, ovlašćenja, organizacione šeme) niti iskreno (po pitanju cilja i značaja) ove asocijacije. Dakle, sve tri strane Zajednicu srpskih opština koriste samo kao temu koja iscrpljuje javnost, produžava agoniju i drži „učesnike ove kosovske bitke“ u rovovima.

U jednom periodu tema ZSO je bila skrajnuta iz javnosti. Nekoliko godina je javnost (a i političari) bila opsednuta idejom o „podeli“ Kosova. Protagonisti i zagovornici „podele“, pre svih srpski i kosovski predsednici Aleksandar Vučić i Hašim Tači, naišli su na neočekivano oštre reakcije u javnosti. Teme podela Kosova, ali i Zajednica, su bitno uticale da Tači, posle dve decenije vladanja, izgubi vlast na Kosovu. I kada je, čini se, ideja o „podeli Kosova“ stavljena ad akta – ponovo je postala aktuelna priča o Zajednici.

Iako je zamišljena kao mehanizam zaštite i političkog organizovanja srpskog stanovnišva na Kosovu (u okviru kosovskog pravno-političkog sistema) ZSO nije formirana, bez obzira što su se u Prištini promenila petorica premijera, dve predsednice i jedan predsednik.

Osnivački dokument – Statut, još uvek se nije našao na stolu, mada se na tom dokumentu „radi“ već osam godina.

Zanimljivo je da se najčešće kao argument za neformiranje ZSO navodi to što „nije u potpunosti u skladu sa Ustavom Kosova“. Ali se uglavnom prećutkuje da nije u skladu ni sa Ustavom Srbije.

U Preambuli Ustava piše da je „Kosovo i Metohija deo Srbije“. Pedantni pravnici će pronaći u Briselskom sporazumu, vezanom za ZSO, desetine ogrešenja o Ustav Srbije. Paradoksalno je da interese Srba u sopstvenoj državi (na teritoriji koja je pod protektoratom Ujedinjenih nacija) štiti ZSO (čiju formu ne poznaju ni srpski Ustav ni zakoni).

Srpski političari iz vladajuće garniture ponavljaju da je ZSO „najbolja ponuda koju je Beograd mogao da dobije“. Ali, mogao je Beograd tu ponudu i da – odbije.

Zajednica je, očigledno, snažan instrument u začaranom krugu moći. Ona je bila kompenzacija da se Sever Kosova „uvuče“ pod kapu kosovske „državnosti“, da se eliminišu takozvane „paralelne institucije“, stvori privid mira i surogat političke harmonije. Tihi „spor“ se u javnosti vodi i oko broja opština koje bi trebalo da uđu u ZSO. Za sada je to 10 opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Ali, u Prištini ne kriju da bi im bilo draže da ZSO (ako već mora da postoji) obuhvati samo četiri opštine na Severu. U Beogradu misle da treba da se u srpskim sredinama u centralnom Kosovu formira opština koja bi obuhvatila teritoriju mesta Plemetina, Prilužje, sela u blizini Vučitrna i Obilića... I ona bi, bez sumnje, ušla u ZSO.

Dokle god se iz Prištine čuje da „nema Zajednice pre finalnog rešenja“, a iz Beograda da „nema finalnog rešenja bez Zajednice“, jasno je da još dugo neće biti ni Zajednice, ni finalnog rešenja.

 

Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je NVO Aktiv. Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.



Ostale vesti

Jutro će promeniti sve
Moj drug i sabrat iz lokalne kafane, Aca, priča telefonom sa kćerkom koja je pre nekoliko meseci otišla van. Jasno mu vidim tugu u očima, ali ih on brzo zatvara i hrabro guta knedlu, znajući da će ona tamo negde imati bolji život. Sa fakultetskom diplomom, apsolutno zdravog načina razmišljanja, a bez straha da kaže šta misli, devojka je lako uvidela da će "tamo preko" ceniti njen trud i godine sticanja znanja onako kako ovde nisu hteli. Njena odluka je i odluka najvećeg broja mladih koji odbijaju da klimaju glavom i misle tuđim mozgovima, piše u autorskom tekstu Srđan Simonović, konsultant u Humanom centru Mitrovica (HCM).
  • 18.10.2021
Kosovski Srbi sa obe strane reke: Podele o kojima se ćuti
Nacionalni interes Srba na i oko Kosova, kao okvir koji bi dao strateški karakter i konzistentnost politike prema tom pitanju od nacionalnog značaja, nikada nije definisan. On se, umesto toga, poistoveċuje sa uskim partijskim interesima koji se agresivno tumače kao državni, a svaka nova partija na vlasti u Srbiji, na Kosovu instalira svoju političku nomenklaturu od koje se očekuje da slepo prati partijska upustva i politiku, piše za RTV Kim Miodrag Miki Marinković iz Centra za afirmativne društvene akcije (CASA).
  • 11.10.2021
Kriza je gotova, uskoro čekamo novu?
Neko od kosovskih Srba je nedavno napisao: samo da preživimo ove (lokalne) izbore! Iako izrečene pre nekoliko nedelja, ove reči su sablasno delovale tog 20. septembra kada se Albin Kurti odlučio na jednostran čin primene tzv. mera reciprociteta slanjem specijalnih jedinica policije na prelaze Jarinje i Brnjak. Kao i uvek do sada, narod je krenuo za specijalcima i formirao barikade, čime se stvorila kriza u kojoj su jedni drugima trenirali živce, piše direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) Dragiša Mijačić.
  • 04.10.2021
Građani zainteresovani za lokalne izbore
Do lokalnih izbora na Kosovu ostale su nepune dve nedelje, a izbornu kampanju u srpskim sredinama potpuno je skrajnula do juče vrlo napeta situacija na severu Kosova. Ipak, prema stavovima učesnika ankete na portalu RTV Kim, koji su od početka avgusta imali prilike iskažu svoje mišljenje po pitanju učešća na predstojećim izborima, odziv glasača će biti bolji nego u prošlom ciklusu.
  • 03.10.2021
Zašto su razlike važne?
U vreme kada nadležni organi imaju mnogo poteškoća u borbi sa pandemijom na Kosovu se, kao i u nekim drugim zemljama, ove godine dva puta održavaju izbori. Za narod se može reći da je, u najmanju ruku, zbunjen i umoran od političkih zbivanja posledjnih godina, piše novinar Ljeart Hodža u nameri da pojasni zašto su predstojeći lokalni izbori drugačiji. I važni.
  • 20.09.2021
U svakom zlu postoji dobro
Često sedim i razmišljam koja je svrha mog života na Kosovu. Zašto sam iz Beograda došla u Prištinu i ovde započela nov život u svakom pogledu. Razmišljam o svemu kroz šta sam, kao pripadnica nacionalne manjine, prošla u Beogradu, a bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Onda shvatim da sam zapravo u prednosti, jer razumem i saosećam sa ljudima na Kosovu, sa Albancima jer sam poreklom Albanka, a sa svima ostalima, jer nekada sam bila u njihovim cipelama, piše prevodilac i lektor Nora Bezera.
  • 13.09.2021