Vesti
Analiza

U svakom zlu postoji dobro

Često sedim i razmišljam koja je svrha mog života na Kosovu. Zašto sam iz Beograda došla u Prištinu i ovde započela nov život u svakom pogledu. Razmišljam o svemu kroz šta sam, kao pripadnica nacionalne manjine, prošla u Beogradu, a bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Onda shvatim da sam zapravo u prednosti, jer razumem i saosećam sa ljudima na Kosovu, sa Albancima jer sam poreklom Albanka, a sa svima ostalima, jer nekada sam bila u njihovim cipelama, piše prevodilac i lektor Nora Bezera.
U svakom zlu postoji dobro
Ilustracija (Foto iStock)

O autoru
Nora Bezera je rođena 09.10.1987. godine u Beogradu. Dvanaestu beogradsku gimnaziju završila je 2007. godine i iste godine upisala Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, odsek za albanski jezik. Diplomirala je 2011. godine i odmah upisala master studije, smer: jezik, književnost, kultura, na Filološkom fakultetu, koje je završila 2012. godine sa prosečnom ocenom 10.00. Doktorske studije na Filološkom fakultetu upisala je 2012. godine, ali ih nije nastavila. Kao lektor na Katedri za albanologiju radi od 2017. godine. Prevodilačkim poslovima se bavi od 2010. godine, a od 2012. godine aktivno sarađuje sa prevodilačkim agencijama i nevladinim organizacijama u zemlji i regionu.

Čvrsto verujem, i to svuda govorim, da je višejezičnost pravo i istinsko bogatstvo ljudi koji žive u multikulturalnim, multietničkim sredinama, kao što je Kosovo. Razumeti nečije brige i radosti može nas samo međusobno približiti, stvoriti vezu među nama koja će biti temelj čvrstog mosta koji nas povezuje. Vekovima samo razarali i rušili sve što nas je povezivalo, a gradili predrasude. Došlo je vreme da prestanemo da živimo u prošlosti i da damo šansu svetlijoj budućnosti.
 
Ubeđena sam da odnosi među zajednicama na Kosovu nisu ni upola loši i onakvim kakvim se predstavljaju u medijima. Dokaz za tako nešto sam i ja sama. Pokušaću da vam ove odnose predstavim kroz nekoliko, od mnogobrojnih, ličnih iskustava.
 
Putujući, skoro svake nedelje iz Prištine u Beograd, i vraćajući se, autobus mi se čini kao idealno mesto za upoznavanje sa „običnim“ ljudima. Tu ima raznih ljudi, Albanaca, Srba, Turaka, Roma, ma bukvalno svih, čak se povremeno nađe i poneki Amerikanac, Španac, Rus…
 
Prvo što mi je zapalo za oko, jeste koliko zapravo vozači u autobusu poštuju dvojezičnost svojih putnika, i svako obaveštenje daju na albanskom i srpskom jeziku. To je nešto što putnici veoma cene i poštuju. Tako jedna mala i nebitna stvar, kao obaveštenje da pauza traje 10 minuta, a toliko zahvalnosti i dubok utisak koji ostaje nakon toga.
 
U autobusu čujete razne sudbine, razne životne priče, lepe i romantične, ali i teške i tužne. Čini mi se da je u ljudskoj prirodi da se o svojim najdubljim osećanjima najlakše poveravaju potpunim strancima, saputnicima na sedmočasnovnom putu. Njima u tim trenucima uopšte nije bitno šta ste, njima prevlada potreba da svoju priču ispričaju, da je podele sa nekim i da budu shvaćeni. Neke od njih srećem redovno, sada već poznajem njihove porodice, probleme koje imaju sa decom, bolesti od kojih im pate roditelji… Čini mi se da su ljudi umorni od priče o politici, o odlukama koje treba doneti, da su željni komšijskog razgovora o svakodnevnim stvarnim životnim problemima i radostima. Ljudi mi često pričaju, s ponosom u očima, o diplomiranju njihove dece, rađanjima, svadbama. S čežnjom mi pričaju o onima koji više nisu sa njima ili žive daleko, o tome kako zbog bolesti idu u Beograd, kako im je kiša uništila bašte... Autobus je čudesno mesto, za 7 sati naučiš toliko mudrosti i saznaš toliko sudbina, samo ako umeš da saslušaš i razumeš reči i dušu sagovornika. Mnogo puta mi je palo na pamet, pa što mi ne možemo da stvorimo naš autobus u okviru kosovskog društva?
 
Posao prevodioca shvatam kao doprinos međusobnom razumevanju među zajednicama na Kosovu. Ali, nadam se da ću uskoro tu misiju promeniti u jednu još uzvišeniju i plemenitiju, učenje jezika. Volela bih kada bi ljudi počeli da uče jezik svoje sredine, pa da im prevodilac ne bude potreban da iskažu svoja osećanja i potrebe. Ali, trenutno je ova moja želja, samo slovo na papiru. Mlađe generacije su voljne za kontakte i druženja, ali je jezik često prepreka za to. Komuniciraju na engleskom, ali neretko je i to nemoguće. Zbog toga, tek što naprave korak napred u unapređenju odnosa, u druženju van svojih zajednica, oni se povlače. To je jedan od problema sa kojima se suočavaju sve zajednice na Kosovu. Nisu u stanju da vode razgovor bez podrške i pomoći, bez posrednika, direktno i iskreno. Iz praktičnog ugla, danas su generacije nesposobne da vode slobodan život van njihovih učaurenih zajednica, a zbog te neslobode nisu svesne koliko gube i zaostaju. Međusobnim učenjem jezika, a ovde posebno mislim na srpski i albanski, pružaju nam se mogućnosti da obogatimo svoja znanja i naše unutrašnje biće rušenjem vekovima građenih predrasuda, upoznavanjem kultura, tradicija i istorije. Verujte mi, znam iz ličnog iskustva.
 
Zašto učiti jezik sredine? Treba sagledati širu sliku… Zato što time doprinosite direktno ostvarenju jednog od najbitnijih prava za zajednice, a to je pravo na upotrebu jezika. Sasvim je sigurno da volja za pružanjem prava postoji, što potvrđuje i niz donetih zakona na temu prava nevećinskih zajednica. Prava ne garantuju samo zakoni, već i najviši pravni akt zemlje, Ustav. Usredsrediću se na problematiku prava na upotrebu jezika, kao jednog od najbitnijih načela demokratskih, multietničkih i multikulturalnih društava, održavanja i očuvanja kulture, tradicije i istorije. Načelno, Kosovo ima veoma dobar zakonski okvir, koji nailazi na poteškoće u primeni. Mislim da do tih poteškoća dolazi zato što je Kosovo, dok se zakonodavstvo stvaralo, bilo dosta ambiciozno, a malo svesno šta napisane reči na papiru znače. Tako se zakonom predviđa da su albanski i sprski jezici zvanični na nivou zemlje, ali se zaboravilo na činjenicu da je za tako nešto, u prvom redu neophodno imati stručni kadar koji će odraditi posao. Znajući da još uvek ne postoji Katedra za srpski jezik na Univerzitetu Priština (predviđa se otvaranje Katedre za balkanologiju), ali i odbijanje Srba na nauče albanski jezik, verovatno u strahu od asimilacije, takav bitan korak još uvek nije napravljen, tako da je Kosovo zakazalo već u prvom koraku - nedostatak kadra. U prevazilaženju ovog izazova i ove prepreke, svakako je najznačajniji korak učenje jezika sredine, uvođenjem nastave na albanskom ili na srpskom jeziku, kao izbornog ili drugog jezika u osnovnim i srednjim školama.
 
Jezik nas definiše i identifikuje kao pripadnike jednog naroda, jedne kulture i tradicije i treba ga gajiti i čuvati. Ali, jezik je i osnovno sredstvo komunikacije među ljudima. Da bismo stvorili tu komunikaciju, odnos, interakciju učimo strane jezike i obogaćujemo sebe novim saznanjima. Zato je bitno „balansirati“, boriti se za očuvanje i negovanje sopstevnog jezika, jer tako čuvamo sve ono što je naša bit i srž, ali i učiti druge jezike i time stvarati jake i stabilne mostove među nama.
 
Još jedan lep primer, iako u srži tragičan događaj, ali lep primer rušenja predrasuda, jedinstva i okupljanja, zbog jednog višeg cilja, bila je i konferencija koju je organizovala i održala moja draga prijateljica Jelena, na temu ubijenih i otetih novinara u Prištini. Iako je ključna tema bila mučna i teška, ipak me je obuzeo dobar osećaj nakon ove konferencije. U sred Prištine, okupile su se porodice srpskih i alabanskih novinara koji, nažalost, nisu više među nama. Težak događaj, ali koji u sebi nosi veličanstvenost. Njihove oči, dok su govorili o svojim najvoljenijima, lutale su kroz salu „Svis dajmond“ hotela, i tražile razumevanje, podršku i snagu da ispričaju svoju priču. Tokom tih sat vremena, nije se vodila polemika o tome ko je Srbin, a ko Albanac, već se govorilo o strašnim gubicima porodica. Ljudske sudbine bi trebalo da budu iznad svake politike.
 
Primer unapređenja naših međusobnih odnosa je i pandemija. Da, verovali ili ne, pandemija koja je pogodila i uzdrmala čitav svet. Nakon popuštanja mera odlazim na odmor u Albaniju, gde primećujem veliki broj srpskih turista. Mogu reći da su u Albaniju 2020. došli oni najhrabriji, ne hrabri što su došli u Albaniju na more, nego hrabri jer su se u Srbiju vratili srušenih predrasuda, puni dobrih utisaka koje su iskreno delili sa svima. Upravo zbog njih danas, vidim da ljudi u Albaniju odlaze na more potpuno slobodni, bez predrasuda, strahova, oduševljeni prirodom, a što je još bitnije gostoprimstvom i albanskim duhom i domaćinstvom. To me čini srećnom, taj veliki korak koji smo zajedno napravili u toku pandemije. Čitavom svetu je pandemija donela mnoge probleme i nepogodnosti, a Albancima i Srbima, čini mi se da je zapravo pomogla da se približe, da sruše predrasude, da upoznaju jedni druge. Ponosna sam kad čujem ili na društvenim mrežama pročitam kako se neko iz Srbije lepo osećao tokom boravka u Albaniji, a još mi je punije srce kada su ljudi opčinjeni njenim prirodnim lepotama. To je još jedan primer opšteg produbljenja odnosa između Srba i Albanaca.
 
Volela bih da se ovakav trend rušenja predrasuda i zbližavanja zajednica nastavi i na Kosovu… Svakoga dana radim na tome. Trudim se da dovodim u kontakt mlade ljude iz raznih zajednica, jer na mladima svet ostaje. Zato i pišem, nadajući se da će ovi tekstovi, dopreti do njihovih mozgova i srca. Zato želim da sa njima podelim i, kroz lične priče, pošaljem poruku da ne odustaju, jer svojim angažovanjem, voljom, energijom grade čitavo jedno bogatstvo, i za sebe i za zajednice.
 
A da li uvek mora da nas ujedini samo tragedija? Možda tek tada shvatamo, da nismo toliko loši. Možda je to podsticaj. Što bi se reklo u narodu, „u svakom zlu ima nečeg dobrog“.
 
Gradite doživotna prijateljstva, rušite predrasude! Upoznajte jedni druge kroz jezik, tradiciju, istoriju i kulturu i tako postavite snažan kamen temeljac budućem otvorenom i iskrenom društvu. Neka vaše priče, sutra, budu podstrek novim generacijama.
 
 
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Centra za prava manjinskih zajednica (CRMC). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.



Ostale vesti

Normalizacija i fiskalizacija
Normalizacija je izvedenica koja u korenu ima latinsku reč „normalis“, a trebalo bi da znači dovođenje u „redovno stanje“. Trebalo bi, jer pomenuto „redovno stanje“ u srpskim sredinama na Kosovu uglavnom znači novu „nenormalnost“, bizarnu situaciju u kojoj se pomeraju granice racionalnog, piše u autorskom tekstu o najnovijim događajima u opštini Štrpce Dragiša Mijačić iz Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER).
  • 24.01.2022
Odbrojavanje do prebrojavanja
Na Kosovu je postalo floskula započinjanje svaku analize ili teksta sa "prošlo je dve decenije od završetka ratnih dejstava" za kojom, po ustaljenom običaju, slede argumentovane žalopojke o lošem stanju u svim oblastima i dimenzijama života na ovom postkonfliktno užarenom prostoru. Uprkos tome, nemoguće je izbeći zamku ponavljanja, te povodom popisa stanovništva ne zajadikovati kako na Kosovu već četrdeset godina nije održan niti jedan koji je bio regularan, adekvatno sproveden, nebojkotovan i u potpunosti uspešan. Zaista, poslednji valjano sproveden popis održan je daleke 1981. godine, pre ratnih vrtloga i tranzicionih lutanja, koji će, po svemu sudeći, u mnogome predodrediti karakter nastupajućeg popisa na Kosovu.
  • 17.01.2022
Kosovo: Zagađeni voda, vazduh i zemljište
Đorđe iz Radeva ne voli kišu i čim se naoblači gleda u nebo, pa zatim u Sitnicu. Upravo je reka pored koje je odrastao 11. januara 2021. godine potopila sve što je godinama stvarao. Dragan iz Gračanice u svađi je sa vetrom, ne može da podnese prašinu koja se nakon njega podigne sa jalovine koja mu je uništila pluća. Prašine se nagutao i Milan iz Stanišora jer kamioni, prevozeći kamen, neprestano prolaze pored njegove kuće. Milan je nekada imao pčele, ali su od prašine uginule. Zoran iz Lapljeg Sela je voleo leto, voleo je da na terasi pije jutarnju kafu sa suprugom. Ne voli ga više, jer se smrad Gračanke manje oseća zimi. Dobrivoje i Idriz su odrasli u Sirinićkoj župi, uz planinske izvore, a sada se zajednički bore da im ne oduzmu vodu za piće i zarobe reke u cevi. Ima još Dobrivoja, Milana, Dragana... ima ih svuda i svi smo mi - oni, i svi su oni - mi, napisala je u autorskom tekstu za RTV Kim novinarka Milena Maksimović.
  • 10.01.2022
Nema vere u prolećni sporazum o tablicama
Nakon što u aprilu 2022. godine istekne šest meseci tokom kojih Beograd i Priština treba da se dogovore oko registarskih tablica, građani će nastaviti da koriste nalepnice jer strane neće postići sporazum, smatra 57 odsto učesnika ankete na portalu radiokim.net.
  • 02.01.2022
Kosovo 2021. godine: Pandemija, vakcine, sukobi, izbori, hapšenja, suđenja...
Odlazeću godinu obeležila je pandemija koronavirusa ali i proces vakcinacije protiv kovida-19. Posedice ove bolesti se, nažalost, još uvek osećaju, kako po pitanju zdravlja ljudi, tako i po pitanju ekonomije, privrede, normalnog načina života. Međutim, 2021. godinu obeležili su i politički događaji i krize izazvane odlukama predstavnika kosovske vlasti. Bilo je i nekoliko hapšenja, a počela su i nastavljena suđenja.
  • 29.12.2021
Godina prođe, licenca nikad
Iako je do kraja godine ostalo još samo par dana, nema rešenja za problem regulacije snabdevanja i naplate električne energije korisnicima u opštinama na severu Kosova.  Ova svojevrsna telenovela sa elementima trilera i akcione drame, puna melanholičnih, zabavnih i bizarnih preokreta još uvek je bliža početku nego kraju raspleta. A godina prođe, piše u autorskom tekstu Dragiša Mijačić iz Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER).
  • 27.12.2021