Vesti
Analiza

’’Srbima sa Kosova se duguje život’’

"Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd".
’’Srbima sa Kosova se duguje život’’
Duga u blizini Leška na severu Kosova, 28. decembra 2017. (Foto Kim)

Ovako piše Stefan Surlić, politikolog i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u autorskom tekstu za nedeljnik "Vreme". Tekst prenosimo u celini:

U odsustvu platforme i principa, unutrašnji dijalog o Kosovu predstavlja svojevrsnu kakofoniju. Dijalog započet pravom svake zainteresovane strane da iznese stav, a kraj mu se nazire bez mnogo upotrebe predloga. Ipak, osnovna namera je postignuta. Suočeni smo sa pitanjem: šta može biti rešenje za Kosovo?

Malo je onih koji su se odvažili da saopšte stav, a da ga ne predstave kao rešavanje (a ne rešenje), kao izazov, a ne sporazum. Kako sesije dijaloga odmiču, sve je jasnije da to nije plod obazrivosti usled složenosti teme, već nespremnosti da se napusti ugodan "patriotski" stav o "nerešivosti" problema.

Daleko od toga da je ovaj tekst prilog razmišljanju "da se prelomi preko kolena". Kosovo je suviše istorijski, kulturološki, samim tim identitetski, a najviše politički osetljivo pitanje. Ali dijalog kao da je nesvesno ili planski otkrio razloge naših dosadašnjih poraza na Kosovu.

U različitim oblicima dijaloga preovladavale su fraze nedostojne pamfleta, a ne ozbiljne nacionalne strategije. Gledali smo utrkivanje u mitomanskim izjavama vernosti. Kosovo je i dalje samo teritorija, ne i ljudi, samo srpsko, ne i albansko, obeleženo samo zločinima OVK, ne i zločinima srpskih snaga, samo suštinska autonomija, ne i politički sistem koji već 18 godina živi nezavisno u odnosu na Srbiju. Institucije u Prištini su trajno "privremene", a naše kosovske opštine i sudovi po Vranju, Leskovcu, Kraljevu... odraz suvereniteta, pregovori su takmičenje u kojem ubedljivo vodimo, a ne ravnopravan i odgovoran odnos dveju strana. Naše pravo na Kosovo je sveto, a ugrožava ga albanska demografska "okupacija". Dijalog je otkrio bolnu istinu – da se politika "Kosovo je Srbija" sa istoimenim vozom zaustavila kod Raške. Izgleda, pred granicom.

Unutrašnji dijalog obeležila su dva prevlađujuća stava. Prvi – "zamrznuti konflikt" i drugi – "evropska budućnost".

Ideja o zamrznutom konfliktu nije ništa drugo do nespremnost da se preuzme odgovornost ili, eufemistički predstavljeno, nada u tektonske geopolitičke promene. U povoljnijem međunarodnom trenutku, taj konflikt bi trebalo da se odmrzne i podgreje, dok ne proključa i neku buduću generaciju uvede u rat. A zašto buduću? Zašto ne nas i zašto ne danas? Nije li sadašnjost idealan geopolitički trenutak za odmrzavanje konflikta? Da svima stavimo do znanja da bez Kosova nije moguća ni Srbija, ni Evropska unija. "Lažnu" evropsku budućnost zameniti borbom za Kosovo. Borbom do kraja. Ali, avaj, "ne damo" se pretvorilo u "ne priznajemo", a "borimo se" preraslo u "zamrznuti konflikt", mladići su vojne vežbe zamenili prekidanjem tribina nevladinih organizacija po Beogradu, a žal za kosovskim poljima ublaži nam po koji sveti kamen u Narodnoj skupštini.

I druga strana poseduje kamen. Celo Kosovo je "kamen" oko vrata Srbiji zbog njenog puta ka Evropskoj uniji. Brisel ne želi da uveze nerešena pitanja i zato priča o Kosovu mora biti zatvorena. Kosovo je balast, enciklopedija srpskih poraza i "zločinačke" politike. Zajednička budućnost u Evropskoj uniji učiniće sadašnja sporenja Beograda i Prištine izlišnim.

Zamrznuti konflikt ne predstavlja nikakav "status quo", već dugoročno lošiju poziciju srpske strane. U odsustvu sporazuma odnos u kojem Beograd na međunarodnom planu može učiniti status Kosova trajno spornim, a Priština imati nekontrolisanu faktičku upravu nad teritorijom i ljudima na Kosovu, obe strane čine dugoročnim gubitnicima. Istorijski je momentum u kojem Srbija može da zaštiti svoje državne interese na Kosovu, a pre svega, ostvari poseban status za Srbe. Rešenje se ogleda u dogovoru koji bi Srbima omogućio osećaj da žive u Srbiji, a Albancima da su ostvarili svoju državnost. Odsustvo dogovora značilo bi približavanje Kosova Albaniji, obespravljen status Srba, trajno oduzetu privatnu i državnu imovinu, kao i nemogućnost zaštite srpske kulturne baštine. Čak i u slučajevima pozitivnih geopolitičkih promena, zamrznuti konflikt bi nas u budućnosti suočio sa dvomilionskom populacijom koja nema nikakav identitet u vezi sa Srbijom i živi decenijama u posebnom političkom sistemu.

Sa druge strane, pogrešni motivi vode do neiskrenih dogovora. Beograd i Priština čine ustupke i spremni su na sporazum samo zbog kratkoročne političke dobiti, poput evropskih integracija. Rešenje kosovskog čvora je najviši nacionalni interes, a ne neophodan rezultat odlazeće briselske administracije. Srpsko-albanske odnose je potrebno izbaviti iz konteksta evropskih integracija i stavitiu okove društvene i političke zrelosti. Sporazum bi morao biti praćen spremnošću za primenom u narednom petogodišnjem periodu. Istorijski dogovor znači jasno isplanirati proces usklađivanja, a ne presecanje čvora u kojem će Srbija potpisati nezavisnost pred Haradinajem.

Glavni izazov jeste da sporazum o normalizaciji odnosa ne postanu politički kapital vlastodržaca u Beogradu i Prištini. Potpis na dokumen ne sme biti nikakav zalog vlasti u Srbiji zbog kog će se u budućnosti tolerisati odsustvo vladavine prava. Niti se sme dozvoliti da sporazum postane trajni legitimitet za albanske ratne vođe da budu gospodari života na Kosovu. Takav scenario značio bi za oba društva mir u kom umire sloboda, a s njom i demokratija.

Interes Srbije je obezbeđivanje delotvorne teritorijalne, personalne i kulturne autonomije za Srbe na Kosovu, koju treba da prati vlasništvo nad preduzećima čije funkcionisanje je ključno za opstanak ljudi (Trepča, Gazivode, Brezovica...), kao i nalaženje modela za specijalni status srpske kulturne baštine. Srbi kao politički veto igrači na Kosovu, sa posebnom autonomijom u okviru Zajednice srpskih opština i snažnim centrom severno od Ibra, od Kosova mogu načiniti albansko-srpski politički projekat koji nije neprijateljski usmeren ka Beogradu. Koliko god u ovom trenutku zvučalo utopistički, u Prištini se mogu pronaći iskreni partneri.

Normalizacija odnosa bi trebalo da rezultira Sporazumom o specijalnim vezama, koji će omogućiti ispisivanje nove stranice odnosa zasnovanog na partnerstvu i saradnji. Specijalne veze bi se ogledale u institucionalnoj formi međuvladinih saveta i ministarskih konferencija koje bi obezbeđivale da dva sveta deluju kao jedan – kroz jedinstveno tržište, zajedničke infrastrukturne projekte, bezbednosnu saradnju, akademsku razmenu, uopšte slobodno kretanje ljudi i zagarantovan pravni status za Srbe i Albance gde god se nalazili.

Unutrašnji dijalog je u svom dosadašnejm izdanju predstavljao kompeticiju kratkovidih vizija. Sa pogrešnim motivima i razlozima se već dugo sedi za pregovaračkim stolom. Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova, ali bi trebalo da se pomiri sa konstatnom višedecenijskog neuspeha u integraciji Albanaca. Njihova legitimna želja da žive u zasebnom političkom sistemu u odnosu na Beograd, neće usahnuti ni ako im u budućnosti izostane međunarodna podrška. Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd. Vreme je za istorijski dogovor.

(Stefan Surlić)



Ostale vesti

Dijalog, znanje i društveni napredak
Skoro svi društveni odnosi, upravo suprotno potrebama, zasnovani su na neistini i neznanju. U takvom društvu nemoguće je doći do istine, a bez saznavanja istine i suočavanja sa njom nemoguće je krenuti dalje. Ostaje se u magnovenju u kojem su Albanci i Srbi, u najvećoj meri, spremni samo za svoje viđenje istine. Umesto da se protiv neznanja bore na svim nivoima, nosioci vlasti neznanje prisutno u masama zloupotrebljavaju za svoje dnevnopolitičke (često prizemne) interese. Ovakvo stanje, nažalost, odgovara kvazi elitama, uključujući i međunarodnu zajednicu, piše u autorskom tekstu dr Aleksandar Ćorac.
  • 12.02.2021
U kom pravcu ide Zapadni Balkan?
Svedoci smo da se Zapadni Balkan suočava sa mnogim izazovima, počevši od političkih, socijalnih, ekonomskih, pa do integracijskih. Zahvaljujući situaciji nastaloj usled pandemije kovida-19, došlo je do povećanja količine radikalizma ili nacionalizma, što se, hteli mi to ili ne, mora prihvatiti kao opasnost jer već započete pozitivne procese ponovo vraća na početak, piše doktor ekonomije i bivši presednik Privredne komore Kosova Safet Grdžaliu.
  • 11.02.2021
Čekajući pravi trenutak
Politika veoma često kreira pravi trenutak, ali i onaj kada nije baš idealno vreme da se nešto dogodi. Preko tri decenije traje najaktivniji deo konflikta između Srba i Albanaca i vrlo često se pomisli da je kraj blizu, ali se onda stvori novi procep i sve kreće iz početka. Pomirenje je težak i neophodan proces, kako bi sukobljena društva mogla da krenu napred. Kako god, smatram da je pogrešno čekati konačni sporazum kako bi se definisali odnosi, piše u autorskom tekstu novinar Idro Seferi.
  • 10.02.2021
Srbi i Albanci: Tuđi mač na kosovskom čvoru
Neće zvučati ohrabrujuće, ali pitanje Kosova i Metohije je od one vrste problema koji, jednostavno, nikada neće biti do kraja rešen, čak ni onda kada bi Srbija (tačnije, neka njena vlast) i de fakto i de jure priznala kosovsku nezavisnost, što se sada uzima kao ključ za konačno rešenje enigme tog tamnog vilajeta, navodi u autorskom tekstu novinar Ranko Pivljanin, aktuelni urednik i kolumnista na portalu Nova.rs.
  • 06.02.2021
Odgovornost
Koliko ste ljudi danas videli bez maske ili sa maskom koja prekriva samo usta ili visi ispod brade? Da li ste poštovali dva metra rastojanja u samoposluzi? Da li ste oprali ruke kako treba čim ste ušli u kuću? Da li ste odgovorni prema sebi u svojoj pandemijskoj svakodnevici i podjednako važno, da li ste odgovorni prema drugima, pita u autorskom tekstu Nenad Šebek, dugogodišnji novinar, konsultant za medije i građansko društvo.
  • 05.02.2021
Prve vakcine podelile javnost
Za vakcinaciju se u Srbiji, prema poslednjim izveštajima medija, prijavilo više od 850 hiljada ljudi, a vakcinisano je oko pola miliona. Krajem decembra, nakon prvih primena vakcine protiv kovida-19 u svetu, pitali smo vas da li ste opušteniji. Rezultati ankete su prilično izjednačeni, ali kao da se naslućuje "svetlo na kraju tunela".
  • 03.02.2021