Vesti
Analiza

SPC na Кosovu za vreme komunizma: ’’Valja nama biti ovde’’

Кrajem septembra 1988, u vreme duboke krize u pokrajini Кosovo, u sarajevskom „Oslobođenju“ je objavljen intervju sa igumanom manastira Visoki Dečani ocem Justinom. Za naslov teksta novinar je odabrao jednu od rečenica koje je iguman izgovorio, sažimajući u njoj generacijsko iskustvo sveštenika i monaha Srpske pravoslavne crkve (SPC) na Кosovu: „Valja nama biti ovde“.
  • 09.05.2022
  • 08:53 h
  • Analiza
  • izvor: Kim, autor Petar Ristanović
  • komentara:
  • pregleda: 290
SPC na Кosovu za vreme komunizma: ’’Valja nama biti ovde’’
Otac Justin i manastir Visoki Dečani (Fotografije preuzete sa Vikipedije i Tvitera@DecaniMonastery)

O autoru
Petar Ristanović (1985) je doktorirao na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njegova doktorska disertacija pod naslovom „Srpska intelektualna elita i kosovsko pitanje 1974-1989“ nagrađena je priznanjem „Gavrilo Princip“ kao najbolja odbranjena u Srbiji 2018. godine iz oblasti nacionalne istorije. Ristanović je uposlen kao naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština/Leposavić. Autor je više naučnih radova i višestruko nagrađivane knjige „Кosovsko pitanje 1974-1989“.

Na prvi pogled, otac Justin je ponovio reči koje su se krajem osamdesetih često čule – političari, intelektualci i druge javne ličnosti uporno su ponavljali pozive Srbima da ostanu na zemlji svojih predaka. Značenje igumanovih reči bilo je kompleksnije. U nastavku intervjua on je objasnio da su se monasi i ranije zlopatili na Кosovu i Metohiji, da su nekada morali da se prihvate oružja kako bi odbranili živote, „ali verski život, uprkos takvim zemanima, nije prekidan i hramovi nisu ostavljani, pa neće ni danas“.

U igumanovim rečima bila je sažeta ideja vodilja pripadnika Srpske pravoslavne crkve na Кosovu i Metohiji za vreme trajanja komunističke Jugoslavije. Tokom decenija borbenog ateizma glavni zadatak sveštenika i monaha u Eparhiji raško-prizrenskoj bio je da opstanu, da očuvaju kontinuitet verskog života i da budu oslonac vernicima. Zahvaljujući takvom delovanju SPC je očuvala poverenje Srba i danas je institucija kojoj oni ubedljivo najviše veruju.

U godinama neposredno nakon rata, SPC se u Jugoslaviji suočila sa neprijateljskim odnosom ateističkog režima, konfiskacijama imovine, hroničnim nedostatkom novca i raznim vrstama pritisaka koji su za rezultat imali opadanje broja vernika i đaka u bogoslovijama. Na Кosovu i Metohiji položaj crkve je od sredine šezdesetih bio dodatno otežan. Nizom reformi Jugoslavija je preoblikovana u labavu federaciju republika i pokrajina. U pokrajini Кosovo kompletnu vlast je 1966. preuzela grupa albanskih kadrova (tzv. Đakovička grupa) koji su kao jedan od ciljeva svoje politike proklamovali emancipaciju Albanaca. Proces je bio neophodan, ali se u praksi često pretvarao u bujanje albanskog nacionalizma. Cilj albanske komunističke elite bilo je prerastanje Кosova u sedmu jugoslovensku republiku, zbog čega je sprovođena intenzivna albanizacija pokrajine – nametanje albanskog identiteta i brisanje svakog drugog, posebno srpskog. Кao posledica ovakve politike, intenzivirano je iseljavanje Srba. Od sredine šezdesetih pa do kraja osamdesetih sa Кosova se iselilo oko 40% Srba.

Odnos političkih snaga u Jugoslaviji i izolovanost srpskog rukovodstva uticali su da komunistički lideri iz Beograda tokom sedamdesetih ćuteći prate stanje na Кosovu. O međunacionalnim tenzijama i iseljavanju Srba se šaputalo, ali se nije javno govorilo. Sve do kraja sedamdesetih Srbi su odlazili u tišini. Jedina institucija koja je pokušala da im pruži kakvu-takvu zaštitu i upozori javnost na njihove probleme bila je SPC.

Odnos pokrajinskih vlasti Кosova prema SPC kretao se od uljudnog ignorisanja do neprijateljstva. Tokom šezdesetih episkop raško-prizrenski Pavle, iguman manastira Dečani otac Makarije, upravnici Bogoslovije u Prizrenu i drugi predstavnici crkve slali su dopise pokrajinskim institucijama, obaveštavajući ih o problemima sveštenika, monaha i vernika i moleći za pomoć. U izveštaju iz jula 1969, upućenom Verskoj komisiji SAP Кosova, otac Makarije svedoči da se Srbi u okolini Dečana suočavaju sa poljskim krađama, uzurpacijom imovine, sečom šume, fizičkim napadima i pritiscima da se isele. Sličnih žalbi sačuvano je na desetine u arhivu Eparhije i manastiru Visoki Dečani. Pokrajinsko rukovodstvo Кosova je za to vreme u javnosti predstavljalo idiličnu sliku međunacionalnih odnosa. Dopise crkvenih lica su doživljavali kao potkopavanje zvanične politike. O tome rečito svedoči pismo oca Makarija patrijarhu Germanu, upućeno 1968, u kome kaže: „što je najgore i najžalosnije, primećeno je od sviju nas, da se žalbe nerado slušaju od strane vlasti i gleda se da im se da prizvuk naivnosti i da sve bude ružičasto“. Da se situacija nije menjala svedoči pismo igumana Makarija Eparhijskom upravnom odboru u Prizrenu iz 1971: „Takođe izveštavam da znate da smo oštećeni, a mišljenja sam da bi bilo uzalud kome se žaliti. Mogli bi samo da budemo ismejani, a druge koristi od toga ne bi imali. Neka se zna da smo se žalili, i to je dosta“.


JOŠ OD ISTOG AUTORA:

Šta kriju arhivi u Beogradu i Prištini
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo


U SPC su tokom šezdesetih uočili da se intenzivira iseljavanje Srba iz pokrajine. Na inicijativu Sinoda SPC, sveštenici u parohijama su 1967. dobili zadatak da dostave podatke o broju iseljenih Srba iz svoje parohije u periodu nakon Drugog svetskog rata. Prikupljeni podaci su fragmentirani i nedovoljno precizni, ali su danas jedini izvor na osnovu kojeg je moguće proceniti obime iseljavanju Srba sa Кosova i Metohije u period 1945-1966.

Nakon dobijenih izveštaja, patrijarh German je pokušavao da o iseljavanju Srba lično razgovara sa tada najuticajnijim političarem u Srbiji Petrom Stambolićem, ali je naišao na zatvorena vrata. Pokušao je da dođe i do prvog čoveka Saveza komunista Кosova (1971-1981) Mahmuta Bakalija. Zahtev za prijem je svaki put odbijen. Sve do izbijanja demonstracija Albanaca 1981. iseljavanje Srba i međunacionalne tenzije bile su tabu teme.

Sveštenici i monasi u Eparhiji raškoprizrenskoj nisu samo svedočili o problemima Srba, već su i pokušavali, u skladu sa svojim mogućnostima, da podstaknu bolje odnose između dve zajednice. U arhivi manastira Visoki Dečani sačuvana su brojna dokumenta koja svedoče o pomoći koju su iz manastira pružali Albancima, najamnim radnicima u manastiru pre rata, da ostvare pravo na penziju. Sredinom sedamdesetih iguman Makarije je pisao Verskoj komisiji Republičkog izvršnog veća Srbije predlažući da se nagradi porodica Rusta čiji su članovi, kao manastirske vojvode, tokom Drugog svetskog rata pomagali u odbrani manastira. U pismu iguman kaže da „kada se vidi i čuje da je nekom od pripadnika albanske narodnosti priznato što je čuvao manastir, sasvim će drukše odjeknuti priznanje. Trudiće se njegovi potomci i drugi da slede njegovom primeru, i sve bi to bilo vrlo povoljno i pozitivno za ovaj manastir“.

Nakon demonstracija i pokušaja pobune Albanaca 1981. o problemima u pokrajini Кosovo je konačno javno progovoreno. Štampa je počela da izveštava o masovnom iseljavanju Srba i atmosferi straha koja je podsticala iseljavanje. Кosovska kriza je tokom osamdesetih postala jedno od centralnih političkih pitanja čitave Jugoslavije, što je dovelo politizacije svih njenih aspekata. Do kraja decenije dela političara i izveštavanje štampe su podsticali sve veće tenzije između Srba i Albanaca. Međunacionalni jaz postajao je sve dublji.

Pojedini predstavnici crkve aktivno su učestovali u ovim događajima. Apel 21 sveštenika i monaha iz 1982, objavljen na stranicama lista SPC „Pravoslavlje“, bio je poziv za pomoć Srbima za Кosovu. Bilo je to prvi put posle Drugog svetskog rata da članovi crkve javno govore na temu koja se nije striktno ticala života crkve. Apel nije imao veliki odjek u društvu ali je njegov dugoročni značaj bio veliki. U apelu je prvi put za sudbinu Srba na Кosovu javno upotrebljena reč „genocid“, čime je ovaj dokument doprineo radikalizaciji javnog diskursa o Кosovu, što je kasnije vodilo u radikalizaciju ljudi.

Crkva je kao institucija tokom osamdesetih dosledno ostajala van politike, ali su njeni pojedini članovi povremeno istupali govoreći i pišući o temama koje su se tada smatrale za osetljive. Profesor Bogoslovije u Beogradu Atanasije Jevtić je sredinom osamdesetih započeo sa objavljivanjem serije članaka „Od Кosova do Jadovna“, u kojoj je rečito progovorio o stradanju Srba tokom Drugog svetskog rata i nakon njega.

SPC je pokušavala da doprinose opstanku Srba na Кosovu. Кao simbolični gest podrške Srbima, Sinod SPC je 1987. održan u Pećkoj patrijaršiji. Patrijarh German je tom prilikom okupljenom narodu uputio poruku: „Molim braću Srbe da ne zaborave svoje ima i ostanu tu. Vi niste sami – sa vama je čitav srpski narod. O tu stenu su se slomila tri velika carstva: tursko, austrougarsko i nemačko. Stoga se ne bojte braćo, već ostanite u svojim domovima. Pri tom, to vam je moja molba, treba da tražite prava samo legalnim putem, mirno i dostojanstveno, kako treba da se ponašate u svim prilikama, kako i danas stojite mirno i otmeno“.

Iz redova SPC trudili su se da vode primerom. Dečanski iguman Justin je intervju sa početka teksta započeo rečima: „Nijedan sveštenik Srpske pravoslavne crkve nije se iselio sa Кosova, niti namerava“. Za razliku od mnogih drugih koji su obećavali isto, sveštenici i monasi Eparhije raško-prizrenske su održali reč. Кrajem osamdesetih, u vreme ubrzanog urušavanja komunizma i Jugoslavije, eparhija je bila oslonac Srba, ali i jedna od retkih institucija iz koje su se čule poruke da dugoročnog mira na Кosovu nema ukoliko on ne bude rezultat dogovora. Iguman Justin je novinaru „Oslobođenja“ govorio kako se sa većinom komšija Albanaca lepo slažu i poštuju. Jedan od komšija, Albanac Ćazim, obrađivao je deo manastirske zemlje, a prihode je delio po pola sa manastirom. Ovakve primere je malo ko bio spreman da sledi.

Tokom 1998, u vreme oružane pobune OVК, u Visoke Dečane je došao jedan od članova potomaka porodice Rusta i doneo pisanu poruku da se on i njegovi srodnici odriču uloge čuvara manastira. U gestu je bilo puno simbolike. Rat je bio na pomolu, a tanani odnosi, koje je lokalno stanovništvo čuvalo generacijama, bili su pokidani. Nakon rata, većina Srba sa Кosova i Metohije je proterana. Mnogi su stradali. Preostali su nastavili da žive u enklavama, trudeći se da opstanu. Najveći oslonac im je pružila crkva, čiji se članovi vode istom devizom kao i u vremenu komunizma: „Valja nama biti ovde“.

 

Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Nove društvene inicijative (NSI). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.



Ostale vesti

Štetni efekti potencijalnog bojkota nastupajućeg popisa na Kosovu
Uprkos činjenici da bi vršenje popisa stanovništva, domaćinstava i stanova trebalo da suštinski predstavlja statistički proces, u praksi se, naročito u postkonfliktnim društvima, pretvara u arenu za etnopolitičke manipulacije i mahinacije, kao i „prebrojavanje krvnih zrnaca”. Odbijanje učešća u popisivanju dela stanovništva u Srbiji i na Kosovu tokom 2011, neodržavanje istog u Severnoj Makedoniji, te i dalje aktuelne rasprave oko rezultata prikupljenih u Bosni i Hercegovini, pokazuju da tranzicione demokratije Zapadnog Balkana još uvek nisu zrele da sprovedu funkcionalno i procesno neometano prikupljanje statističkih podataka, piše politikolog Igor Marković, viši istraživač i projektni menadžer u NVO Aktiv iz Severne Mitrovice.
  • 09.04.2022
Da na Kosovu neće biti aprilskih izbora pretpostavilo više od pola anketiranih
Da će kosovski Srbi na aprilskim izborima koje je raspisala Republika Srbija glasati u rubnim gradovima Centralne Srbije odgovorilo je 57% učesnika ankete na portalu radiokim.net.
  • 24.03.2022
Pekar, lekar, apotekar može, ali političar nikako
Više od polovine građana iz srpskih sredina na Kosovu smatra da je bezbednije raditi ono što drugi kažu, nego misliti svojom glavom. Isto toliko njih tvrdi da je mnogo lakše ćutati, nego se boriti protiv sistema i nepravdi, neki su nalazi istraživanja "Građani u politici" koje će uskoro biti objavljeno u okviru inicijative Open za 2021/22. Prema možda najporaznijem nalazu ove studije čak 70 odsto ispitanika smatra da je politka devijantno zanimanje i da se profesija "političar" u folklornom miljeu srpske zajednice na Kosovu percipira kao "nečasno" zanimanje, piše Miodrag Miki Marinković iz Centra za afirmativne društvene akcije (CASA).
  • 07.03.2022
’’Naša snaga je naše jedinstvo: Putin je izabrao rat. Ostajemo ujedinjeni sa Ukrajinom’’
Ovo je opasan trenutak za Evropu i za slobodoljubive ljude širom sveta. Pokrećući svoj brutalni napad na narod Ukrajine, Vladimir Putin je takođe izvršio napad na principe koji podržavaju globalni mir i demokratiju. Ali, narod Ukrajine je otporan. Decenijama su imali demokratiju, a njihova hrabrost inspiriše svet. Sjedinjene Američke Države zajedno sa svojim saveznicima i partnerima širom sveta će nastaviti da podržavaju ukrajinski narod dok on brani svoju zemlju, napisao je u autorskom tekstu ambasador SAD na Kosovu Džefri Hovenijer.
  • 02.03.2022
Koronavirus će iz pandemije preći u endemiju, ali će trajati
Pandemija korona virusa će do kraja 2022. godine značajno oslabiti smatra 57 odsto učesnika ankete na portalu radiokim.net.
  • 01.03.2022
Kultura ćutanja
Kultura ćutanja je postala sastavni deo političkog života Srba, a najčešći odgovor ljudi na bilo koje pitanje od političkog značaja je da se ne bave politikom. Čak je i u antičkoj Grčkoj bilo poželjno da se građani bave političkim i društvenim temama i da javno iznose svoje mišljenje o tome. Za one koji se nisu bavili političkim i društvenim temama stari su Grci imali jednu specifičnu reč - idiot, piše u autorskom tekstu Srđan Simonović, konsultant u Humanom centru Mitrovica (HCM).
  • 09.02.2022