Nedavno smo mogli da čitamo saopštenje britanske ministarke spoljnjih poslova Elizabet Trus, nakon sastanka G7, u kome se pozivaju Beograd i Priština „da se konstruktivno angažuju u dijalogu o normalizaciji odnosa, koji se vodi posredstvom EU, i ostvare napredak bez daljeg odlaganja“.
Politiku dijaloga podržavaju svi međunarodni akteri, te neprestano pozivaju i Beograd i Prištinu na razgovor i rešavanje ovog problema, iako se dve strane međusobno optužuju da upravo ona druga ne poštuje dogovor ili da nije spremna za dijalog. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio 14. decembra da Priština odbija svaku vrstu dijaloga, da je zabrinut šta bi mogli biti sledeći potezi Prištine i da na vidiku nema nastavka dijaloga, niti je to najavljeno.
Sa druge strane, premijer Kosova Aljbin Kurti je izjavio da je Srbija najveći problem Kosova i da nema sporazuma dok se ne reši problem nestalih lica.
I tako u nedogled, iz godine u godinu, jedni optužuju druge, koriste se krize za unutar-političke poene, za predizborna obećanja.
Svedoci smo da su Beograd i Priština aprila 2013. u Briselu postigli sporazum koji je, između ostalog, garantovao osnivanje Zajednice srpskih opština, do čega nije došlo. Iako su mnogi ovaj sporazum proglašavali za „istorijski“, on suštinski nije doneo ništa novo Srbima na KiM, niti je pomogao u očuvanju pravoslavnih manastira i crkava. Sećamo se da je tada uticajni deo vrha SPC, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem izveo performans protiv tog sporazuma, optuživši vlast da je izdala Kosovo.
Tako smo mogli da pročitamo u zvaničnom saopštenju Sabora SPC (jun 2013.), da ovaj sporazum „nije doneo ni pravdu ni rešenje problema“.
Sabor je konstatovao da „i pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji jedinstvo i saglasnost u suštinskom opredeljenju za budućnost srpskog naroda na KiM, za očuvanje njegovih svetinja i za integritet Srbije“,
Kada god se radilo o rešavanju kosovskog pitanja, SPC se uvek zalagala i jasno, nedvosmisleno govorila i govori da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, južna srpska pokrajina. I na to je uvek podsećala aktuelnu vlast, koja god to vlast bila.
Iz tog razloga, svakoj vlasti je bilo bitno da ima blagoslov i pristanak Crkve kada se rešava kosovsko pitanje. Tako je protumačena poseta tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade, koji je prisustvovao Svetom Arhijerejskom Saboru SPC 2013.
Nakon Briselskog sporazuma, uvidelo se da problem nije rešen, te su se javljale nove (stare) ideje kako bi kosovski čvor mogao da se razveže. I uvek je SPC igrala i igra veliku ulogu, opravdano, jer se ne radi samo o srpskim pravoslavnim manastirima, nego i o ljudima koji žive na Kosovu.
Avgusta meseca 2018. predsednik Aleksandar Vučić je objavio da se javno zalaže za ideju razgraničenja kao način rešavanja pitanja Kosova. Već u novembru iste godine, mitropolit Amfilohije izjavio da je SPC protiv ideje razgraničenja jer bi to značilo odricanje od sopstvene istorije.
Sledeće godine, 2019, kada je SPC slavila osam vekova crkvene autokefalnosti, predsednik Vučić je ponovo prisustvovao Svetom Arhijerejskom Saboru SPC, odnosno, imao je susret sa vladikama, gde su govorili o mnogim pitanjima koja se tiču države i crkve. Dok su jedni ovaj susret tumačili kako se SPC previše pita za ovozemaljke brige, drugi su ovu posetu videli kao pritisak države na crkvu u vezi rešavanja kosovskog pitanja.
To je bio period kada su mogle da se čuju razne izjave arhijereja SPC o politici vlasti. Tadašnji patrijarh Irinej je hvalio trud i napor predsednika države, govoreći da se on „lavovski bori za državu, narod, za KiM,“ dok je mitropolit Amfilohije često optuživao predsednika da njegova politika vodi izdaji Kosova.
Iako sa dve različite retorike o kosovskoj politici Aleksandar Vučića, SPC je izdala posebno saopštenje o KiM nakon održanog Sabora gde je jedinstveno, nedvosmisleno rečeno da „Kosovo i Metohija predstavlja sastavni deo suverene teritorije Republike Srbije“, pozivajući se na Ustav Srbije i rezoluciju Saveta Bezbednosti 1244.
SPC je, takođe, saopštila da je „neprihvatljiva bilo kakva izmena statusa Kosova i Metohije, koja vodi ili priznanju Kosova kao nezavisne države ili bilo kojoj varijanti teritorijalne podele, bez koje nije moguće razgraničenje“. Dodato je i da stav SPC „ne znači podržavanje ideje takozvanog zamrznutog konflikta“.
Nakon propale ideje Briselskog sporazuma i eventualnog razgraničenja, američka administracija je rešila da iza sebe ostavi rešeno neko žarište problema. I tako se došlo do Vašingtonskog sporazuma.
U godini kada su se u SAD održavali predsednički izbori, 2020, potpisan je takozvani Vašingtonski sporazum, odnosno „Sporazum o ekonomskoj normalizaciji“.
Američka administracija Donalda Trampa je mislila, zajedno sa svojim specijalnim izaslaniom Ričardom Grenelom, da je rešenje kosovskog problema moguće kroz ekonomsku normalizaciju; da je ekonomija prvi korak u rešavanju spora, da će na taj način dve strane da sarađuju na obostranu korist.
Više od godinu dana nakon tog „istorijskog sporazuma“ u Beloj kući, ne vidimo da je bilo kakva normalizacija na vidiku.
Iako su spomenuta samo neka od predloženih rešenja, sporazuma, vreme nam pokazuje da ni jedno od njih nije doprinelo stvarnom rešenju kosovskog statusa. I u toj zagonetki, glavnu ulogu i treba da igra Srpska Pravoslavna Crkva. Ne samo što ona postoji 800 godina, već što celokupni identitet crpi sa tog prostora; što ona i dan-danas živi na tom prostoru, egzistira i bori se za bolje sutra, suočavajući se sa svakodnevnim problemima koji su često pitanje života i smrti.
Sami manastiri na Kosovu i Metohiji, koji su preživeli razna uništenja, pogrome, nisu samo spomenici kulture, već su oni i živi organizmi.
Nekima se čini da je uticaj SPC preveliki i da je nepotreban u savremenom, sekularizovanom svetu, dok se drugima čini da je taj uticaj premali, mek i da on mora da bude jači. Svakako da je Crkva neodvojiva od naroda; ona ne može postojati bez naroda, bez živih ljudi.
Iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić je govorio da je dijalog Beograda i Prištine važan, pre svega, radi normalizacije života na KiM, ali da je glavni preduslov tog dijaloga jednako poštovanje prava i sloboda na KiM, što nije slučaj.
Visoki Dečani su konkretan primer kako se, pored svih potpisanih sporazuma, teško normalizuje situacija. Iako je Ustavni sud Kosova doneo presudu u korist srpskog manastira o vraćanju 24 hektara zemljišta, ovu odluku lokalna vlast ne sprovodi.
Novu dozu dijaloga, kao forme rešavanja problema, uneo je u javnu sferu novoizabrani srpski pravoslavni patrijarh Porfirije.
Upravo njegov izbor na tron Svetog Save je doneo svež talas u vrhu SPC, jer su mnogi videli novog poglavara kao čoveka dijaloga, pomirenja. Najviše kroz prizmu njegovog delovanja kao mitropolita SPC u Hrvatskoj.
Poglavar SPC, svestan odgovornosti koju nosi njegova služba, još u svojoj pristupnoj besedi na ustoličenju je izjavio da je „naše mnogostradalno Kosovo i Metohija naš duhovni Jerusalim. Takođe, dodao je da „Kosovo nije mit, već pupčana vrpca, kolevka i suština srpskog identiteta“.
U jednoj drugoj besedi, poglavar SPC je Albance nazvao braćom. Tada je besedio rečima da se „možemo itekako ne samo razumeti, nego i živeti zajedno, rasti i graditi“.
Uloga SPC u dijalogu Beograda i Prištine je od suštinskog značaja. Dijalog kao razgovor je osnovna metoda pravoslavlja; bez razgovora nema suživota, nema života sa drugim. Dijalog je jevanđeljska metoda.
Patrijarh Porfirije je rekao da su ljudi dijaloška bića i da kroz dijalog otkrivamo sebe i svoju dušu i pokušavamo da razumemo onog drugog.
„Dijalog je, zapravo, jedan zagrljaj u kojem uvek postoji treći, čak i onda kada su samo dva aktera u dijalogu, a to je prisustvo Božije“, rekao je patrijarh.
*Mladen Aleksić je pisao i za: Mondo, Balkan Insight, Christianity Today, The Religion Unplugged
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Nove društvene inicijative (NSI). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.