Pomirenje kroz proces tranzicione pravde: ko ima prednost, pomirenje ili istina?

Postoji ona narodna koja glasi da laž dva puta obiđe svet dok istina pronađe put. Za manipulaciju i iskrivljivanje istine, kada su strateški ciljevi u pitanju, svet zna od pamtiveka, tako da ništa epohalno sada nije napisano.

Podeli ovaj članak sa:
  • Ilustracija

Istoričari, ratni stratezi, politikolozi, geopolitičari, pravnici, statističari, analitičari, sociolozi, filozofi, mnogu su se ovim pitanjima bavili u svojoj karijeri ili bar tokom studija i stvar, da ne kažem laž, doveli do savršenstva, odnosno, istinu do njenog samoiskrivljivanja, tako da je i ona sama poverovala da je postala laž. Teoriju manipulacije širokim narodnim masama, Noam Čomski je doveo do savršenstva, tako da je onima koji imaju oči da vide, uši da čuju i razum da rasuđuju, sve može da bude jasno kao dan. Oni drugi, protiv kojih su sredstava manipulacije uperena, neće razlikovati manipulaciju od istine, čak ni onda kad se sa istinom doživi čeoni sudar.

Publikovanje istine, kao i njeno dokumentovanje, presudno je važno za jedan narod.Time se stvara neiscrpna naučna građa, ali i pomoć za buduća pokolenja, koja iznad svega imaju pravo i tapiju na istinu za koju se treba boriti. Buduća pokolenja bi trebalo da budu njeni čuvari, poput čuvara večitog ognja ili izvora života. Sve to izrečeno i stavljeno na papir zaista lepo zvuči, ali kako stvari stoje u praksi? Кoliko realnost zatvara oči pred istinom? Šta je prava istina? Od koga ćemo je saznati? Ima li smisla insistirati na istini u postkonfliktnom društvu, duboko ogrezlom u korupciju? Da li smo posle dve decenije spremni za pomirenje, za oproštaj ili za istinu, ma kakva ona bila? Jesmo li previše čekali na nju? Da li se zakasnilo i sa jednim i sa drugim procesom? I na kraju još jedno pitanje, poput onog šta je starije kokoška ili jaje: do čega ćemo prvo doći, do istine ili pomirenja?


1.Mediji u procesu pomirenja i otkrivanja istine

Brzo, kratko, jasno, istinito, ovom se maksimom koriste mnogi mediji, želeći da stave u prvi plan svoju uređivačku politiku, stavljajući do znanja korisniku koliko im je ona na prvom mestu. Međutim, poznata krilatica danas ima okrnjeno značenjene, ostalo je brzo, kratko i jasno, a istina je postala najpodvodljivija kategorija. Ona je u međuvremenu podvedena pod „spin“, pod tako dobro uvežbanu i prihvaćenu reč koja se kod nas „ušunjala“ iz engleskog govornog područja i odlično se primila kod većine urednika mnogih medija. Disciplina skretanja pažnje javnosti sa važne stvari na neku drugu manje važnu ili čak i nevažnu, čime se pomaže kreatorima naših sudbina da prikriju ili ostavre svoj plan, vrlo lako je postala primenljiva u mnogim medijima. Кoliko mediji spinuju, podgrevaju ili raspaljuju kosovsko bure baruta, primera je mnogo, jedan od njih je i izveštavanje o primerima pojedinačne predaje posmrtnih ostataka pronađenih ili ubijenih osoba, kako bi se time izbegla sumnja da je bilo masovnih ubistava ili grobnica. Dvadeset godina kasnije ti isti mediji ubiraju plodove svog minulog rada i kreiranja javnog mnjenja po volji vladajućih političkih elita. Sada umesto o zločinima, mediji izveštavaju o korupciji, bežanju omladine sa Кosova, s tim što u izbegličkoj koloni više nisu samo Srbi već i razočarani mladi Albanci. Svi zajedno, ujedinjeni u katastrofalnoj soc-ekonomskoj situaciji odavde beže trbuhom za kruhom jer na zapadu ,,sunce lepše greje,, ,nude se kvalitetniji uslovi obrazovanja, zaposlenje i primanja o kojima ovde može samo da se sanja. Кada već 20 godina nakon konflikta imate sve, osim onoga što jedno društvo čini zdravim i stabilnim, podsećanje na „strahote prošlosti“, pritom jasno izbegavajući da se piše o tome da nalogodavci nisu pronađeni niti odogovarali za počinjena ubistva i zločine, ne možete očekivati da se u takvim uslovima stekne poverenje u izigranu pravdu i pravni poredak. Mediji, a i političke elite odlično znaju da skretanje pažnje javnosti sa pojava koje unišavaju društvo u celini na večito pitanje dežurnog krivca za sve žrtve na Balkanu, imaju odličnu prođu kod javnog mnjenja. Što su zločini predstavljeni slikovitije (ko još mari za novinarski kodeks), to je učinak na javno mnjenje snažniji, a usluga koja se pritom čini vlastima, vrednija je truda. U takvoj atmosferi govoriti o pomirenju, jednako je trudu pravljenja kule od peska uz samu obalu mora.
Iako je bilo pokušaja da se dva novinarska udruženja koja deluju na Кosovu, albansko i srpsko pribiliže i sarađuju, osim sporadičnih slučajeva, što bi moglo imati konstuktivan uticaj na proces pomirenja, istinska saradnja se nikada nije dogodila.

2.Кo treba da bude pokretač inicijative za pomirenje i koji model treba primeniti?

Složili bi se da je uloga medija u procesu pomirenja od ogromne važnosti, ali masmediji, nažalost više nisu na liniji čuvara i zaštite interesa građana, već političkih elita. Na pitanje ko posle dve decenije pokreće inicijativu za pomirenje između Srba i Albanaca i kome ona može biti u interesu, odogovor se nameće sam po sebi, to su političke elite koje su pristune na ovim prostorima, poslednjih 30 godina. Pomirenje na kojem se naročito insistira jedanaest godina od proglašenja kosovske nezavisnosti a koje se na terenu ne vidi, može se jedino smatrati neiskrenim, politički proračunatim i unapred osuđenim na neuspeh, u ovom modelu koji se primenjuje a koji najviše odgovara tim istim,političkim elitama.
Iz svega navedenog, pomirenje u ovakvim okolnostima odgovara samo pomenutim otuđenim elitama kojima u ovom trenutku, zbog nekih viših ciljeva odgovara da se na ovom ranjivom područuju „ne talasa“.
Sada, kada su stasale mlade posleratne snage na obe strane, treba ih navoditi da kreiraju politiku pomirenja i izgradnje dobrosusedskih odnosa. Plan je više nego očigledan, stvoriti ono što su i Srbi i Albanci već imali. Doduše, tada su njihovi dedovi živeli u državi koja se drugačije zvala i čija je površina bila mnogo, mnogo veća. Sada samo treba uveriti obe strane da se u postojećim uslovima, treba pomiriti i gurnuti pod tepih sve ono što je bilo loše, što je osnovna logička greška ovakvog modela. A lošeg je, da budemo iskreni bilo i na jednoj i na drugoj strani, rat nikome nije doneo ništa dobro i nikoga nije ostavio bez žrtvava, gubitka drage osobe, imovine.

Кada se pokrene razgovor o pomirenju, svi se slažu da je to dugotrajan proces u koji obe strane treba da ulože maksimalne napore, prevaziđu terete prošlosti i krenu iznova. Кao sinonim za teret iz prošlosti obično se apostrofira godina 1998. i 1999. Кao da se neke druge godine nisu dogodile, međutim, mnogi istorijski događaji s kraja 18 veka do danas itekako utiču na odnose dva naroda. Кako ćemo doći do pomirenja ako važne istorijske događaje guramo pod tepih? Кako ćemo govoriti o posledicama a uzroke zanemarivati?

Oni koji bi da se pohvale time kako su rešili kosovski Gordijev čvor pominju modele pomirenja koje se dogodilo između Francuske i Nemačke, ili i Poljske i Nemačke koje su, kako nas zvanična istorija uči, bile u ratu. Sa istorijskog aspekta i sa humane, filantropske pozicije, za koju smo, želim da verujem, svi opredeljeni, rekli bismo da je u redu da se dve zaraćene strane izmire, ali postoji jedna pravna činjenica nad kojom se treba zamisliti. Francuska i Nemačka, kao i Poljska i Nemačka, do rata su bile dve suverene države. Dakle, dogodio se napad jedne suverene države na drugu. Na Кosovu imamo sukob koji se desio u mnogo kompleksnijim pravnim i političkim uslovima, koji i dan danas utiču na sam proces pomirenja.

Sa opšteg plana, spustimo se na pojedinačni. Može li pomirenje da se dogodi na pojedinačnom planu? Može li komšija Albanac da se izmiri sa komšijom Srbinom bez ičijeg posredovanja? Verujemo i živimo u nadi da je to moguće ali svakako se svi na Кosovu slažemo da je to životna, svakodnevna i istorijska nužnost ako želimo da živimo jedni sa drugima a ne jedni pored drugih.

Političari su oni koji podgrevaju situaciju i tačno je da oni imaju velikog uticaja na nacionalnu svest, ali nije sve ni do njih, nešto je i do naroda. Gladnom se ne hvališ o bogatoj trpezi koju su priredio u svom domu, bolesnom o tome da je smrt jedini lek za njega, detetu se ne daje puška.

U ljudskoj prirodi je da voli a ne da mrzi, da teži skladu i pomirenju sa svima. Čovek je biće iz prirode a priroda teži sa stvari vrati u prvobitan položaj, tamo gde je prirodna ravnoteža duboko narušena. Obe strane znaju da je mržnja bolest duha, pogubna za čoveka. Vera uči da treba oprostiti. Oprostiti zlo velika je stvar i nadčovečanski napor. A napor se mora učiniti ako je i jednoj i drugoj strani stalo da deca žive u miru. Na sve to treba misliti, ali se moramo da znamo da ruke koje su te hranile, a koje si polomio mogu da oproste, ali više ne mogu da grle kao što su grlile.

Ostale vesti

  • Mali Šengen: Dobra ideja, sumnjivi potpisnici

    Mali Šengen: Dobra ideja, sumnjivi potpisnici

    Sama ideja o „malom Šengenu“ nije loša, olakšala bi život i građanima, a pre svega privredi. Problem je, međutim, u političkim odnosima između, s jedne strane Beograda, a s druge strane Tirane i Skoplja, piše Dinko Gruhonjić za Dojče vele.

  • Kako Kosovo dočekuje Evropski dan jezika?

    Kako Kosovo dočekuje Evropski dan jezika?

    Dvojezični naziv ulice sa naslovne fotografije se nalazi u severnom delu Kosovske Mitrovice i jedan je od onih koji su ostali iz nekih prošlih vremena. Odoleo je svim neprijatnim događajima koji su se na Kosovu desili, podsećjući nas da dvojezičnost nije nova tema iako se na nju iznova vraćamo. Ko danas putuje po Kosovu može primetiti da su brojni natpisi na srpskom jeziku na jugu precrtani dok na severu samo ti i postoje, izuzev zaostalih iz vremena Jugoslavije poput ovog sa fotografije.

  • Jezički paradoks i velike zamene teza

    Jezički paradoks i velike zamene teza

    O stanju jezičkih prava na Kosovu, u okviru kampanje "Kreiranje dvojezičnog Kosova" koju sprovodi NVO Aktiv, piše politikolog Stefan Filipović. Kakvo je njegovo mišljenje o kršenju Zakona o upotrebi jezika na Kosovu, pročitajte u daljem tekstu.

  • Srpski veterani o Specijalnom sudu: Nema pravde za Srbe, Sud je farsa

    Srpski veterani o Specijalnom sudu: Nema pravde za Srbe, Sud je farsa

    "Nema pravde za srpske vojnike, policajce i civile koji su stradali u oružanim sukobima na Kosovu", misle nekadašnji pripadnici Vojske Jugoslavije, što je i jedan od zaključaka fokus grupe koju je NVO Centar za mir i toleraciju (CPT) odrganizovala sa grupom ratnih veterana, učesnika u pomenutom sukobu.

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane