Vesti
Analiza

O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda

Nekome ko piše iz Beograda je teško da objektivno oceni bezbednosne prilike na Kosovu. U zavisnosti od toga kako se informiše, smatraće da je reč o prostoru na kome je sukob i dalje svakodnevnica, punom ekstremista, „lažnoj državi“, slučaju u kome je „zamrznuti konflikt“ najmanje loše rešenje. Tu je i problem pristrasnosti. Da bi se situacija sagledala objektivno, poželjno je da se o Kosovu ne razmišlja (samo) u kontekstu „kolevke Srpstva“. Uostalom, Srbi su tamo „ne-većinska zajednica“, važan deo kosovske multietničnosti, smatra izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) Marko Savković.
O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda
Ilustracija (Foto Pixabay)

Biografija autora
Marko Savković je izvršni direktor BFPE, gde je ujedno zadužen za programsku koordinaciju Beogradskog bezbednosnog foruma; dok je prethodno (2013-2015.) bio zadužen za programsku i izvršnu koordinaciju Regionalne akademije za demokratiju. Tokom sedam godina rada u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (2006.-2013.) istraživao je civilno-vojne odnose, procese reforme sistema odbrane i tokove evroatlantskih integracija Srbije. Karijeru u civilnom sektoru započeo je u CeSID-u, 2003. godine.

Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, pišući o fenomenu privatizacije izgradnje mira. U više navrata, od 2011. do 2014. bio je gost-predavač Centra za bezbednosnu saradnju RACVIAC. Jedan je od urednika prvog „Rečnika evropske bezbednosti“ objavljenog na BHS jezicima. Deo je tima koji je realizovao prva istraživanja civilnih kapaciteta Srbije za učešće u mirovnim operacijama. Njegovi radovi su objavljivani su u više časopisa i magazina: Journal of Regional Security, Analytical, Vojno delo, European Voice, Pescanik.net i mnogim drugim. Redovno piše za Novi magazin i portal European Western Balkans.

op
Kao kompleks problema, Kosovo je konstanto predmet političke manipulacije, izgovor da se nešto ne uradi ili, pak, odloži („jer vreme je na našoj strani“, misle i jedni i drugi). Došli smo dotle da je nekada manipulaciju teško razlikovati od iskrene brige. No, iza ili ispod visoke politike je realan život, a u tom realnom životu primat imaju ekonomski problemi. Na Kosovu su oni još izraženiji jer je manje prilika - a tamo gde ih ima, problem je pristup, koji je otežan usled objektivnog neuspeha integracije Srba u kosovsko društvo (jezik, diskriminacija, neprihvatanje). Otuda i neizostavna uloga Beograda kao „provajdera“ plata za zaposlene u lokalnoj samoupravi, zdravstvu i obrazovanju, te novca za projekte. Kako aktuelne, tako i buduće vlasti će se teško odreći navedenih funkcija, svesne njihovog značaja za lokalno stanovništvo. (Osim u slučaju takvog „sveobuhvatnog sporazuma“ kojim će obe strane biti zadovoljne.)

Prva sintagma koja se prepoznaje u izveštavanju dela beogradskih medija jeste „napad na Srbe“ (alternativno „napad na povratnike“). Međuetničkih incidenata ima, ali manje nego što ih je bilo pre potpisivanja Briselskog sporazuma. Prema rečima Miodraga Milićevića, tada ih je samo na severu Kosova beleženo i do stotinu godišnje. Integracija policije (2013.) i pravosuđa (2017.) morala je doprineti poboljšanju situacije. Učestalost danas zavisi i od toga u kakvom su stanju odnosi Beograda i Prištine. Prema izveštaju Visokog komesarijata za ljudska prava UN, „u prvih sedam meseci 2019. godine dogodilo se otprilike 100 incidenata protiv kosovskih Srba i SPC koji su uključivali krađe, provale, verbalno uznemiravanje i oštećenje imovine. Najmanje četiri incidenta su pokazala izričitu etničku motivaciju, dok se činilo da su ostali incidenti vođeni sličnom motivacijom, ali to nije bilo moguće dokazati (kurziv autora). Generalno, neka dela sa elementima zločina iz mržnje u 2019. godini bila su: (1) vandalizacija prizrenske pravoslavne crkve 28. maja; (2) vandalizacija džamije u Uroševcu 18. juna; (3) rušenje 19 nadgrobnih spomenika na Srpskom pravoslavnom groblju u Lipljanu 13. jula; i (4) razbijanje 15 nadgrobnih spomenika Albanaca u Prištini 4. avgusta“.

Nešto što čitaoci „na ovoj strani“ ne razumeju jeste i to da osećaj bezbednosti zavisi od toga gde živite na Kosovu. Za srpsku zajednicu na jugu, kako pokazuje istraživanje organizacije „Crno beli svet“ iz 2018, najveći bezbednosni problem jeste „ugrožena sloboda kretanja“ (32% ispitanika). Na drugom, „međuetnička netrpeljivost i ugrožena sloboda govora“ (13% ispitanika), a na trećem, „politika i politička situacija“ (13%). Na jugu je i većina slučajeva uzurpacije imovine, odnosno pljački, na koje otpada gro incidenata zabeleženih od početka godine. Iz vizure potrebe unapređenja odnosa, naročito je teško razumeti napad na nekoga ko je rešio da se vrati i svoju sreću potraži baš na Kosovu.

Pritom, o čemu je više puta pisano, u srpskim medijima načelno i dalje „nema dobrih vesti“ sa Kosova - ako ih i bude, saopštavaju se gotovo isključivo u nacionalnom ključu, gde je „uprkos teškim uslovima“ Srbin/Srpkinja nešto postigao/la. Primeri suživota i saradnje - kojih itekako ima - retko dobijaju pažnju koju zaslužuju, čime se pojačava utisak „nenormalnosti“. Naravno, ovome ide na ruku i užasno teško nasleđe, kao što pokazuje sve ono što prati početak rada Specijalnog suda.

Mnogi će zameriti na sledećim rečima, ali Srbi mogu biti ugroženi i od Beograda. U kontekstu dijaloga (pre nego normalizacije) oni su pasivan objekat, koji je svoj politički subjektivitet preneo na institucije Republike Srbije. Rezultat „Srpske liste“ od 98% osvojenih glasova nema veze sa demokratijom. Srbi na Kosovu su tako ostali bez autentičnog glasa. Sa normalizacijom, odnosno svim onim aktivnostima koje treba da doprinesu izgradnji normalnih odnosa, stvari bi morale da stoje drugačije,tu su građani primarni akteri i od stepena ostvarenosti i rasta interakcija, kako na samom Kosovu, tako i između institucija Beograda i Prištine, zavisiće njen dalji tok i ocena (ne)uspešnosti.

Još složeniji je odnos sa Prištinom. Tamo gde postoji imperativ da se srpska zajednica, koja je nekada imala dominantnu poziciju, podredi interesima mlade kosovske države, prisutne su i tenzije. Uzmimo samo način na koji dve strane sagledavaju, ne devedesete godine prošlog veka, nego celokupnu istoriju. Nezamislivo je da u budućnosti dođe do integracije obrazovnog sistema, recimo. Istovremeno je neprihvatljivo da, dve decenije nakon sukoba, sa nemalim brojem onih koji govore i razumeju srpski među većinskom populacijom, važna dokumenta i dalje ostaju nedostupna. Poseban paradoks predstavlja činjenica da je premijer Hoti u Vašingtonu potpisao dokument u kome se obavezao da će poštovati odluke sopstvenog suda o SPC. Dakle, kada se poziva na vladavinu prava, misli se kako na sporazume postignute u Briselu, tako i na zakone Kosova. Naopako je graditi novu državu kroz disciplinovanje bilo koga, čega se Srbi na Kosovu pribojavaju.    

U razgovoru sa Srbima koji žive na Kosovu, više njih je izrazilo zabrinutost za svoju budućnost nakon što sporazum jednom bude i postignut. Između redova, može se pročitati da se pribojavaju sudbine koja je snašla različite manjine svuda na prostoru bivše Jugoslavije: marginalizacije i/ili majorizacije. Veruju da ih upravo činjenica da državnost Kosova nije u potpunosti zaokružena, ta koja drži međunarodnu zajednicu („strance“) zainteresovanom, štiti od takvog epiloga. Otuda i potreba za jakim međunarodnim garancijama kao delu sveobuhvatnog sporazuma, samo što nema saglasnosti oko toga odakle bi bilo dobro da one dođu.

Najzad, među „pričama“ koje su prisutne u izveštavanju medija iz Beograda, jedna je „napumpana“ više od drugih: Kosovu kao žarištu radikalnog islamizma. Svesni imidža koji je u jednom trenutku pretio, donosioci odluka na Kosovu preduzeli su niz mera: usvojili izmene krivičnog zakona (među prvima u regionu), izgradili kapacitete u policiji (posebna radna grupa), obezbedili program reintegracije povratnika, odnosno njihovih porodica, čiji je identitet zaštićen. Sve ovo je praćeno velikim davanjima međunarodne zajednice, naročito SAD, u domenu prevencije radikalizma.

Incidenti na nacionalnoj osnovi direktna su posledica razmahanog populizma i srbofobije, odnosno albanofobije koju „seju“ političari na obe strane. Poslednji je trenutak da se sa takvim praksama prekine, i konstruktivno pruži ruka kosovskim Albancima, ako smo već namerni da na istom prostoru gradimo budućnost. Možda bi globalna pandemija mogla da nam bude opomena.

 

Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) "Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu" – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, RTV Kim, niti Humanog centra Mitrovica čiji je doprinos tekst Marka Savkovića.
 



Ostale vesti

O Fondu za razvoj severa Kosova
Transparentnost u funkcionisanju Fonda za razvoj je u najmanju ruku upitna, i to u svim svojim fazama. U javnosti je jedino poznato da Fondom upravlja Upravni odbor od tri člana kojim predsedava Specijalni predstavnik Evropske unije. Međutim, ne postoji javni dokument koji opisuje razvojne ciljeve ili očekivane rezultate koji se žele postići sredstvima Fonda, niti postoje merljivi pokazatelji uspeha. Takođe nema informacija o modalitetima upravljanja Fondom, sistemom izveštavanja ili mehanizmima komunikacije sa građanima, piše u autorskom tekstu Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 30.11.2020
Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?
Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka - Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška - pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 18.11.2020
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo
Atmosfera pregovora - u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube - istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.
  • 13.11.2020
Kritička revizija istorije pretpostavka normalizacije odnosa
Da bi došlo do pomirenja između dva naroda, moramo imati na umu tri stvari koje francuski filozof Pol Riser predlaže kada govori o načinima na koji se različiti narodi zbližavaju: poznavanje kulture druge strane, kritička revizija istorije jednih i drugih, kao i međusobni oproštaj grehova, podseća u autorskom tekstu publicista Škeljzen Gaši.
  • 06.11.2020
ZSO: Uspeh albanskih pregovarača
Razmena ZSO-za-sporazum počinje da se predstavlja kao krucijalni uspeh i dostignuće pregovaračkog procesa. To je, slutim, formula po kojoj će Beograd srpskoj javnosti “prodati” rešenje, predstavljajući se kao nepokolebljivo odlučan branitelj mučnog položaja srpskog naroda na Kosovu. Političari će pritom sačuvati ono što im je najvažnije: kanal bezpogovornog uticaja na kosovske Srbe koji se ostvaruje preko pažljivo odabranih poslušnika iz Srpske liste, piše dugogodišnji novinar i urednik Boško Jakšić.
  • 04.11.2020
Vašingtonski ne-sporazum, Trampovo jezero i ZSO
Ponovo pokrenuti posle 20 meseci blokade u julu ove godine, a predvođeni novim specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom, Briselski pregovori su od početka bili ograničeni i podrivani Grenelovim paralelnim, tajnim pregovaračkim procesom. Potpisivanjem Vašingtonskih dokumenata Briselski proces je de fakto redukovan na pred-pregovore, pa početak pravih pregovora čeka ishod američkih predsedničkih izbora, odnosno dolazak na vlast nove administracije, smatra Bodo Veber iz berinskog Saveta za politiku demokratizacije (DPC).
  • 24.10.2020