Vesti
Analiza

Kritička revizija istorije pretpostavka normalizacije odnosa

Da bi došlo do pomirenja između dva naroda, moramo imati na umu tri stvari koje francuski filozof Pol Riser predlaže kada govori o načinima na koji se različiti narodi zbližavaju: poznavanje kulture druge strane, kritička revizija istorije jednih i drugih, kao i međusobni oproštaj grehova, podseća u autorskom tekstu publicista Škeljzen Gaši.
Kritička revizija istorije pretpostavka normalizacije odnosa
Ilustracija (Foto Pixabay)

Biografija autora

Škeljzen Gaši (Shkëlzen Gashi) je studirao političke nauke na Univerzitetu u Prištini, da bi kasnije magistrirao iz oblasti demokratije i ljudskih prava na zajedničkom studijskom programu Univerziteta u Bolonji i Sarajevu. Autor je brojnih publikacija (knjiga i članaka). Nezvaničnu biografiju Adema Demaćija koji je proveo 28 godina po jugoslovenskim zatvorima (Demaçi; dostupna i na engleskom) je objavio 2010. godine. U poslednje vreme je objavljivao brojne članke o zastupljenosti kosovske istorije u udžbenicima na Kosovu, u Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Pored toga, piše biografiju Ibrahima Rugove, lidera Albanaca na Kosovu u periodu od 1989. do 2006. godine.

Jedno vreme, Gaši je bio i politički savetnik Aljbina Kurtija tokom kratkotrajnog premijerskog mandata šefa Samoopredeljenja. Razrešen je sa funkcije zbog davno iznetog stava da su pojedinci koji su borili na strani OVK počinili ratne zločine i da zbog toga zaslužuju da budu pravno gonjeni.

Open

Najteži segment kritičke revizije istorije albansko-srpskih odnosa vezan je za period od 1878. do 1999, kada su se dešavali zločini srpske strane nad Albancima (koje je počinila redovna srpska vojska i policija), kao i zločini albanske strane nad Srbima (neorganizovani, pojedinačni, iz osvete, samim tim statistički desetinu puta manjim).

Srbi uopšte ne uče o masovnom proterivanju Albanaca iz Srbije i Niškog sandžaka 1877-1878, dok Albanci uče da je odatle proterano 160.000 Albanaca. Međutim, Noel Malkolm kaže da, iako nedostaju tačni podaci, savremena proučavanja konstatuju da je u celom regionu bilo 110.000 Albanaca. Prema okvirnoj proceni, bilo je oko 50.000 muhadžira (arapska reč za izbeglicu, emigranta) koji su se naselili na teritoriji Kosova 1877-1878. Ovo proterivanje Albanaca iz Niškog sandžaka i njihovo naseljavanje na sadašnjoj teritoriji Kosova je dovelo do zaoštravanja odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu. Takođe, delom i zbog ovakvog stava, u periodu 1878-1912. dolazi do stalnog raseljavanja Srba sa Kosova. Naravno, postojali su i drugi razlozi za raseljavanje: opšta stagnacija, loša administracija, bolji život u Srbiji. Albanci ne uče o tome, ali Srbi uče, uz "naduvane" cifre i pogrešno predstavljanje razloga za raseljavanje.

Nakon početka povlačenja osmanskih pukova sa Kosova krajem septembra 1912. godine, srpske snage su ušle na teritoriju današnjeg Kosova čineći zločine. Srbi o tim zločinima ne uče apsolutno ništa, već to smatraju oslobađanjem Kosova. Albanci, naravno, uče, uglavnom ih klasifikujući kao „terorističke i krvave akcije protiv albanskog stanovništva, koje je bilo izloženo nasilju i teroru šovinizma balkanskih zemalja“.

O ovim zločinima, oba naroda treba da uče uz pozivanje na: izveštaj austrijskog socijaldemokrate Lea Frojndliha „Albanska golgota“, koji navodi da broj ubijenih Albanaca 1912–1913. dostiže 25.000, kao i na izveštaj Međunarodne komisije za ispitivanje uzroka i načina vođenja Balkanskih ratova, koji je izradio Karnegi Fond za međunarodni mir, a posebno na članke Leona Trockog i srpskih socijaldemokrata - Dimitrija Tucovića, Koste Novakovića, Dušana Popovića, Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića koji su objavljivani u beogradskom socijalističkom listu "Radničke Novine".

Krajem 1915. godine, srpske i crnogorske snage su se zbog napada austrougarskih, nemačkih i bugarskih snaga povukle preko Kosova, Crne Gore i Albanije u Grčku. Srbi o tome uče, beležeći brojne nedaće i gubitke srpskih vojnika i civila koji su prelazili Prokletije, nazivajući to „Albanskom golgotom“. Štaviše, oni ovo povlačenje predstavljaju kao najtežu epopeju u svojoj istoriji i dodaju da su srpski vojnici i civili tokom povlačenja stradali od napada „lokalnih albanskih bandi“. Albanci o tome nigde ne uče. Srpski vojnici i civili su stradali napuštajući Kosovo kroz planinske masive u Albaniji na putu do Grčke, ali uzrok njihovog stradanja, pored gladi, hladnoće i drugih poteškoća, su bili zločini koje su srpske snage počinile nad Albancima u periodu od oktobra 1912. do marta 1913. godine.

Na kraju Prvog svetskog rata, nakon povlačenja austrijske i bugarske vojske, srpske trupe su novembra 1918. ušle na Kosovo. Noel Malkolm citira dokument koji je Kosovski odbor za nacionalnu odbranu poslao Ligi nacija 1921. godine, a prema kojem su srpske snage od 1918. ubile 12.371 lice. Albanci o tim zločinima uče kao o „državnom teroru i genocidu“, ali bez podataka koji bi podržali ovu klasifikaciju. S druge strane, Srbi ne uče ništa o ubistvima Albanaca počinjenim od strane srpskih trupa, već da je novi ulazak ovih trupa na teritoriju Kosova "novo oslobođenje".

U periodu između dva svetska rata, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) imala je za cilj promenu etničkog sastava stanovništva na Kosovu i za to je koristila takozvanu agrarnu reformu, kako bi raspračala stare osmanske posede namenjene lokalnim seljanima. Ta zemlja je uglavnom davana doseljenicima iz Srbije, kao i srpskim vojnicima i dobrovoljcima. Srbi o tome uopšte ne uče, dok Albanci uče da je između dva svetska rata na Kosovu zaplenjeno 400.000 hektara zemlje i naseljeno oko 15.000 porodica slovenskih doseljenika sa oko 75.000 članova. Noel Malkolm koji citira srpske, albanske i međunarodne autore, kaže da je zaplenjeno 200.000 hektara, od čega je polovina dodeljena naseljenicima, dok je na Kosovu naseljeno preko 13.000 porodica sa oko 70.000 članova. O raseljavanju Albanaca u periodu između dva svetska rata Srbi ne uče ništa, dok Albanci uče da je „oko 250.000 Albanaca bilo prisiljeno da se iseli iz etničke zemlje“, ali ne pružaju dokaze koji bi potkrepili te podatke. S druge strane, Malkolm navodi da bi broj Albanaca i ostalih muslimana sa Kosova raseljenih između dva svetska rata mogao da se kreće od 90.000 do 150.000.

Italijani su zauzeli veći deo Kosova u leto 1941. godine i pripojili ga Albaniji koju su okupirali u proleće 1939, dok su ostatak Kosova zauzeli Nemci i Bugari. Situacija kosovskih Albanaca pod italijanskom i nemačkom vlašću je, u poređenju sa situacijom pod Jugoslavijom, bila znatno bolja. Srbi uče da su pod italijanskom i nemačkom vlašću „Albanci na Kosovu i Metohiji izvršili teror nad Srbima“, dok Albanci uče da su, uprkos patnjama pod jugoslovenskom vlašću, bili pažljivi prema srpskoj i crnogorskoj manjini, u mnogim slučajevima su ih čak i štitili. Ali, Malkolm navodi da se broj deportovanih Srba i Crnogoraca sa Kosova tokom ovog perioda kreće od najmanje 30.000 do maksimalno 100.000, dok ubistva, razaranja i krađe, iako uzajamne, za žrtve pretežno imaju Srbe i Crnogorce. Treba dodati da su u vreme dok je Kosovo bilo pod italijanskom i nemačkom okupacijom naoružani Albanci napali sela naseljena Srbima, ali uglavnom da bi proterali naseljenike i vratili oduzetu imovinu.

Posle povlačenja italijanskih i nemačkih trupa sa Kosova, srpsko-crnogorske partizanske snage ušle su u kosovske gradove i počinile zločine nad nedužnim albanskim civilima. Srbi se uopšte ne bave tim zločinima. Albanci uče o njima, navodeći da je broj Albanaca likvidiranih od strane srpsko-crnogorskih partizanskih trupa 45.000, uz klasifikovanje ovih zločina - genocidom nad albanskim stanovništvom. Međutim, Malkolm, koji analizira podatke različitih autora, zaključuje da je cifra od oko 45.000 ubijenih preuveličana.

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, osuđeni su i streljani protivnici jugoslovenskog režima. U periodu 1945-1966, jugoslovenska vlada je prisilila desetine hiljada Albanaca u Jugoslaviji da emigriraju u Tursku. Predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito potpisao je 1953. godine džentlmenski sporazum sa turskim ministrom spoljnih poslova Mehmetom Kopruluom kako bi obezbedio proterivanje Albanaca iz Jugoslavije u Tursku. Za to je jugoslovenska vlada koristila razne pritiske, pa je tokom zime 1955-56. godine jugoslovenska vlada pokrenula kampanju sakupljanja oružja na Kosovu. Srbi ne uče ni reč o ovim proterivanjima, dok Albanci uče uz "naduvane" cifre: 250.000, odnosno 400.000 Albanaca.

Srbi uopšte ne uče o drastičnim kršenjima ljudskih prava kosovskih Albanaca od strane srpskog režima tokom devedesetih godina prošlog veka. I Albanci i Srbi predstavljaju samo zločine „druge strane“, etiketirajući ih tako bez činjenica i argumenata. Na primer, Srbi ne uče ni o jednom Albancu kojeg su ubile srpske/jugoslovenske snage tokom rata na Kosovu, kao što Albanci ne uče ni o jednom Srbinu kojeg su ubili pripadnici OVK tokom i posle rata. Štaviše, obe strane preuveličavaju zločine "onih drugih", ostavljajući tako prostor za nesporazume. Nalazi Fonda za humanitarno pravo, koji je vodila Nataša Kandić, u projektu „Kosovska knjiga pamćenja“ navode da je od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine na Kosovu izgubilo život i/ili nestalo 8.645 albanskih civila i 1.013 srpskih civila.

Dakle, Albanci se prisećaju zločina srpske strane nad njima 1912/1913, 1918-1919, u periodu između dva svetska rata, 1945. godine i posle Drugog svetskog rata, kao i tokom rata 1998-1999. Ova krivična dela klasifikuju kao: „terorističke i krvave akte“, „šovinističko nasilje i teror“, „državni teror i genocid“ ili „stravične scene varvarstva krvožednih srpskih fašističkih eskadrila“, retko pružajući podatke za njihovu kvantifikaciju. Kada to i učine, ispostavlja se da su ti podaci preuveličani.

S druge strane, Srbi se prisećaju samo zločina albanske strane nad njima tokom 1915, 1941-1943, 1999-2000, klasifikujući ih kao: „napadi lokalnih albanskih bandi“, „teror Albanaca nad Srbima“ ili „pljačke i obračuni albanskih terorističkih grupa sa snagama reda“, itd.

Nažalost, mora se zaključiti da ne može doći do normalizacije odnosa između Albanaca i Srba dok oba naroda bez govora mržnje i sa tačnim podacima ne (počnu da) uče o zločinima srpske strane nad Albancima, koje je počinila redovna srpska vojska i policija, kao i o zločinima albanske strane nad Srbima - neorganizovanim, pojedinačnim, iz osvete - samim tim statistički desetinu puta manjim.

 

Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) "Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu" – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, ni RTV Kim.
 



Ostale vesti

O Fondu za razvoj severa Kosova
Transparentnost u funkcionisanju Fonda za razvoj je u najmanju ruku upitna, i to u svim svojim fazama. U javnosti je jedino poznato da Fondom upravlja Upravni odbor od tri člana kojim predsedava Specijalni predstavnik Evropske unije. Međutim, ne postoji javni dokument koji opisuje razvojne ciljeve ili očekivane rezultate koji se žele postići sredstvima Fonda, niti postoje merljivi pokazatelji uspeha. Takođe nema informacija o modalitetima upravljanja Fondom, sistemom izveštavanja ili mehanizmima komunikacije sa građanima, piše u autorskom tekstu Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 30.11.2020
O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda
Nekome ko piše iz Beograda je teško da objektivno oceni bezbednosne prilike na Kosovu. U zavisnosti od toga kako se informiše, smatraće da je reč o prostoru na kome je sukob i dalje svakodnevnica, punom ekstremista, „lažnoj državi“, slučaju u kome je „zamrznuti konflikt“ najmanje loše rešenje. Tu je i problem pristrasnosti. Da bi se situacija sagledala objektivno, poželjno je da se o Kosovu ne razmišlja (samo) u kontekstu „kolevke Srpstva“. Uostalom, Srbi su tamo „ne-većinska zajednica“, važan deo kosovske multietničnosti, smatra izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) Marko Savković.
  • 20.11.2020
Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?
Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka - Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška - pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 18.11.2020
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo
Atmosfera pregovora - u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube - istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.
  • 13.11.2020
ZSO: Uspeh albanskih pregovarača
Razmena ZSO-za-sporazum počinje da se predstavlja kao krucijalni uspeh i dostignuće pregovaračkog procesa. To je, slutim, formula po kojoj će Beograd srpskoj javnosti “prodati” rešenje, predstavljajući se kao nepokolebljivo odlučan branitelj mučnog položaja srpskog naroda na Kosovu. Političari će pritom sačuvati ono što im je najvažnije: kanal bezpogovornog uticaja na kosovske Srbe koji se ostvaruje preko pažljivo odabranih poslušnika iz Srpske liste, piše dugogodišnji novinar i urednik Boško Jakšić.
  • 04.11.2020
Vašingtonski ne-sporazum, Trampovo jezero i ZSO
Ponovo pokrenuti posle 20 meseci blokade u julu ove godine, a predvođeni novim specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom, Briselski pregovori su od početka bili ograničeni i podrivani Grenelovim paralelnim, tajnim pregovaračkim procesom. Potpisivanjem Vašingtonskih dokumenata Briselski proces je de fakto redukovan na pred-pregovore, pa početak pravih pregovora čeka ishod američkih predsedničkih izbora, odnosno dolazak na vlast nove administracije, smatra Bodo Veber iz berinskog Saveta za politiku demokratizacije (DPC).
  • 24.10.2020