Vesti
Analiza

Kosovo u potrazi za minimalnim konsenzusom

Naracija o prošlosti je crno-bela, zdrav razum je poklekao nad nagomilanim inatom. Netrpeljivost između „seljaka“ i „gradske dečurlije“ je na vrhuncu, samo stepen ispod opasne dehumanizacije koja proizvodi nasilje. Biološke viruse ponekad možemo poraziti, ali šta sa virusima koji su nam u umu, pita se u autorskom tekstu politički analitičar i aktivista civilnog društva Agon Malići.
Kosovo u potrazi za minimalnim konsenzusom
Ilustracija (Foto Pixabay.com)

Pandemija, kao ekstreman prirodni fenomen, uspela je da iz nas kao ljudskih bića izvuče naše najbolje i najgore krajnosti. Na društvenom nivou se primećuje povećanje solidarnosti i osećanja zajedništva, kao i nekakva nova empatija između ljudi i javnih institucija, pogotovo u vezi sa onima koje su bile odgovorne za sprovođenje restriktivnih mera.

Međutim na političkoj ravni, klima nesigurnosti je uticala da se naše slabosti i krhkost povećaju.

Dok smo svi mi, bez razlike, opozicija i vlast, etnička većina i manjina poklekli naspram koronavirusa, naspram političkog virusa smo se raspali do te mere da nismo u stanju da pronađemo minimalni konsenzus za bilo šta.

Vlada je raspuštena u Skupštini iz razloga koji se mogu objasniti trenutnim lokalnim i globalnim dešavanjima. Ali, u suštini reč je o potpunoj kristalizaciji političke borbe među Albancima u poslednjih dvadeset godina, pri čemu su se sudarila dva suprotstavljena narativa.

S jedne strane su oni koji su ovih dvadeset godina doživeli kao neprekidnu degradaciju i propast, eklektična mešavina bivšeg urbanog sloja u vreme Jugoslavije, koji je doživeo relativan pad ekonomskog i društvenog statusa, segmenti bivših potlačenih slojeva, koji su se osetili izdanim od „ratnog krila“, ali i konzervativne verske struje.

Na drugoj strani su oni koji misle da na Kosovu nikada nije bilo bolje, pored svih problema, i da možda postoji potreba za promenama, ali ne i za prevratom. U ovu grupu većinom spadaju oni koji su bili u blizini raspodele povlastica od strane partijskih vlasti, nova srednja klasa koja je nastala iz rata i siromaštva, ali i ljudi koji su u uslovima slobodnog tržišta uspeli da žive od nezavisne delatnosti.

Drugim rečima, danas su revolucionari i evolucionisti krenuli u susret, doživljavajući jedni druge kao reakcionare.

Naracija o prošlosti je crno-bela, zdrav razum je poklekao nad nagomilanim inatom. Netrpeljivost između „seljaka“ i „gradske dečurlije“ je na vrhuncu, samo stepen ispod opasne dehumanizacije koja proizvodi nasilje. Svako u očima drugog nije samo zao, već i srpski plaćenik.

Sada se i nepravde nanose skoro pa transparentno jer su opravdane usled nepravde onog drugog. Dok su noževi naoštreni, meritorni moralni arbitri ili ne postoje ili su prisiljeni da ćute, zastrašeni pod pritiskom moralizujućih militanata.

U takvom kontekstu ekstremne polarizacije i nedostatka minimalnog konsenzusa neke institucije sa malo većim ugledom, poput policije i Ustavnog suda, i dalje imaju određeni autoritet i na neki način održavaju socijalnu koheziju koja visi o tankoj niti. 
 
Ništa bolji nisu ni međuetnički odnosi, ako nisu čak i gori. Karantin je produbio podele. Čak su i pomoć i dolazak lekara iz Srbije ispolitizovani i stvorili su bezbednosnu zabrinutost.

Srpska zajednica na Kosovu je opet nemo posmatrala komemoracije masakara izvršenih prema naredbama države (Srbije), poput onih u Meći i Korenici. Slučaj Škeljzena Gašija je pokazao da Albanci odbijaju da razgovaraju o zločinima nad srpskim civilima, a da se istovremeno ne raspomame u odbrambenoj histeriji, a kamoli da razmišljaju o odgovornosti počinitelja.

Većina sa obe strane se nominalno protivi etničkoj podeli i spominje evropske vrednosti, ali nema ni želje, ni formule za suživot. Sa dijametralno suprotnim percepcijama o prošlosti i sadašnjosti, nemoguće je gledati u budućnost.

Usled nedostatka konsenzusa i minimalne saradnje Albanaca i Srba, kao ljudi i građana, rešavanje problema je prepušteno političkim elitama. Problem je što one već dvadeset godina opstaju upravo kroz produbljivanje postojećih podela.

U tom kontekstu, najlakše je sa razočaranjem se povući iz bilo kakvog javnog angažmana za promenu stanja ili se ukopati, poput militanta, još dublje u kamp nacionalne i klasne pripadnosti.

Međutim, postoji i treći način, mnogo teži, ali neophodan: „ironičkog otpora“ na viruse uma. 

Kristofer Hičens je često govorio o podeli između ironičkog i direktnog (doslovnog) uma koji sebe shvata vrlo ozbiljno, kao jednu od najosnovnijih dihotomija čovečanstva.

Drugi, koji je izvor fanatizma, gleda na prvi koji je izvor slobode, kao na pretnju.

Ričard Rorti je upravo na ironičkom umu izgradio svoj utopijski projekat ili perspektivu „liberalnog ironičara“. Izrečeno prostim, banalnim rečima, Rortijev „liberalni ironičar“ je čovek koji je skeptičan prema pojmovima „istine“, svestan da su njegove misli proizvod ličnih okolnosti (kontingentnosti) i otvoren je za ispravljanje svog „rečnika“.

Stoga, liberalni ironičar je slobodan da sebe ponovo kreira kako se ne bi zaglavio u narativima koje su okolnosti nametnule, odbacio podele koje dehumanizuju čoveka, jer je to jedini način za izgradnju stvarnih političkih projekata solidarnosti. Rorti vidi korisnost identiteta (klasnog, nacionalnog) kao instrument solidarnosti, ali, kao levičar, odbacuje uzimanje talaca od dehumanizujućih nagona istog.

Jedino u šta je „liberalni ironičar“ siguran i šta zagovara bez oklevanja u svim okolnostima su: suprotstavljanje surovosti, podrška demokratiji, sloboda govora i obrazovanje.

Ironički um, koji je izveo čoveka iz tame srednjeg veka (a koju je proizveo fanatički um), je jedini lek za viruse našeg uma koji provociraju mržnju i reakcionarni socijalni sukob. Jedino će povećanje prisustva ironičkog uma u javnoj sferi biti u stanju da odneguje potreban minimalni konsenzus i održi socijalni i politički antagonizam u demokratskim okvirima.

Stoga nije slučajno zašto je, u ovom periodu autoritativnih i fanačnih ličnosti čiji je cilj da prodube podele, upravo ironički um najprezreniji i najponiženiji.
 
Tekst preveo Bruno Neziraj
 
 
Tekst je napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.
 
Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija Centar, Crno beli svet, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, NGO Aktiv, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Humani Centar Mitrovica, RTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.
 
 
 



Ostale vesti

Kosovo: Događaji koji su obeležili 2020. godinu
Odlazeća godina ostaće upamćena po pojavi kovida-19, novog virusa koji je odneo brojne živote, promenio svakodnevicu građana, znatno oslabio privredu i ekonomiju. Međutim, politička nestabilnost, više promena vlasti i hapšenje nekadašnjih najuticajnih političkih lidera, svakako će ostati upamćeni na Kosovu. Ne treba zaboraviti ni brojne incidente i krađe zabeležene u srpskim sredinama.
  • 31.12.2020
Fejsbuk prijatelji ipak manje važni
Prema dostupnim podacima iz prošle godine, čak 89 procenata onih koji koriste internet u Srbiji ima nalog na Fejsbuku. Krajem septembra pitali smo vas: koliko prijatelja imate na (još uvek) najpopularnijoj društvenoj mreži, a koliko njih vam zaista nešto znači u stvarnom životu?
  • 21.12.2020
O Fondu za razvoj severa Kosova
Transparentnost u funkcionisanju Fonda za razvoj je u najmanju ruku upitna, i to u svim svojim fazama. U javnosti je jedino poznato da Fondom upravlja Upravni odbor od tri člana kojim predsedava Specijalni predstavnik Evropske unije. Međutim, ne postoji javni dokument koji opisuje razvojne ciljeve ili očekivane rezultate koji se žele postići sredstvima Fonda, niti postoje merljivi pokazatelji uspeha. Takođe nema informacija o modalitetima upravljanja Fondom, sistemom izveštavanja ili mehanizmima komunikacije sa građanima, piše u autorskom tekstu Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 30.11.2020
O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda
Nekome ko piše iz Beograda je teško da objektivno oceni bezbednosne prilike na Kosovu. U zavisnosti od toga kako se informiše, smatraće da je reč o prostoru na kome je sukob i dalje svakodnevnica, punom ekstremista, „lažnoj državi“, slučaju u kome je „zamrznuti konflikt“ najmanje loše rešenje. Tu je i problem pristrasnosti. Da bi se situacija sagledala objektivno, poželjno je da se o Kosovu ne razmišlja (samo) u kontekstu „kolevke Srpstva“. Uostalom, Srbi su tamo „ne-većinska zajednica“, važan deo kosovske multietničnosti, smatra izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) Marko Savković.
  • 20.11.2020
Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?
Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka - Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška - pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 18.11.2020
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo
Atmosfera pregovora - u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube - istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.
  • 13.11.2020