Vesti
Analiza

Koronavirus i borba EU za promenu imidža u regionu

Evropska unija se suočava s porukom iz pesme Bitlsa “Money can’t buy me love” (Novac mi ne može kupiti ljubav). Loša komunikacija i loše odluke, iako brzo promenjene, uz nedostatak zajedničkog stava glavni su razlozi zašto se na Zapadnom Balkanu pomoć EU i njen politički uticaj ne cene dovoljno, piše u autorskom tekstu dopisnik Kohe ditore i Jutarnjeg lista iz Brisela Augustin Paljokaj.
Koronavirus i borba EU za promenu imidža u regionu
Ilustracija (Foto europa.rs/Kim)

Službenici Evropske unije nisu srećni što se pomoć koju EU daje Kosovu i ostalim državama regiona ne ceni dovoljno. Odavno je EU najveći donator pomoći na Zapadnom Balkanu. Kada se tome pridodaju i države članice, i najveći investitor. Iako sve države regiona, barem deklarativno, imaju za cilj integraciju u EU, kod svih njih kao da postoje prijatelji kojima se više veruje, koji se više vole i kojima su više zahvalni. Statistički podaci koji dokazuju da je pomoć koju pruža Evropska unija daleko veća ne pomažu u promeni percepcije.

Kriza oko koronavirusa je vratila percepciju da drugi pomažu više nego Evropska unija. Prva je počela Srbija čiji je predsednik Aleksandar Vučić kritikovao EU što ne pomaže, a zahvalio se “bratskoj Kini” koja je odmah uputila pomoć, lično dočekavši tu pošiljku na aerodromu.

Kada je ubrzo nakon toga EU odlučila da preusmeri sredstva Srbiji za pomoć u suočavanju s pandemijom, usledile su kritike sa Kosova - da pomažu Srbiji, a ne Kosovu. Onda je pomoć pružena i Kosovu, kao i svima drugima u regionu.

Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel je u raspravi pred Odborom za spoljnu politiku Evropskog parlamenta spomenuo pojavu bilborda u Beogradu u kojima se zahvaljuje kineskom predsedniku za pomoć Srbiji, ali nije nigde video slične kojima se zahvaljuju Evropskoj uniji.

Od tada se EU ponovo bori za promenu imidža u regionu. Trudi se da dokaže da ona pomaže više od svih. U to se svako može uveriti, samo ako pogleda vrednost pomoći EU i država članica i to uporedi s pomoći bilo koje druge države ili organizacije u svetu. 

Ali, problem je u lošoj komunikaciji i lošim odlukama koje su brzo promenjene, ali su ostavile traga. Jedna od takvih je bila ona o zabrani izvoza medicinske opreme u sve države, uključujući i one na Zapadnom Balkanu. Da je EU pri tome bila nepromišljena dovoljno govori i primer da su neke države na početku zabranile izvoz takve robe i u druge države EU. Obe odluke su brzo promenjene. Ne samo da se dopušta izvoz, već se deo opreme besplatno donira.

Ako je istina da EU pomaže više od svih (a istina je), ako je istina da se ta pomoć šalje u raznim prilikama i raznim povodima, a ne samo za suočavanje s krizama, ako je za svaku državu regiona do sada dato više milijardi evra bespovratne pomoći, povoljni krediti Evropske investicione banke, zašto onda imidž EU u državama Zapadnog Balkana nije bolji?

Postoje brojni faktori, ali glavni je da su države zapadnog Balkana sklone sleđenju narativa kog stvaraju političari i mediji koje oni kontrolišu. Kao najbolji prijatelji se ne prikazuju oni koji najviše pomažu, nego oni čija se pomoć može politički iskoristiti. Zato će i najmanja pomoć Rusije ili Kine u Srbiji biti mnogo više pominjana od bilo kakve pomoći Evropske unije ili Sjedinjenih Američkih Država. U Srbiji se “iskrenim prijateljima” smatraju samo oni koji nisu priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Ako te države ne sole pamet oko medijskih sloboda, nezavisnosti pravosuđa, reformi sudstva i borbi protiv korupcije, a to Kina i Rusija ne čine, onda su još veći prijatelji.

Evropska unija uvek nešto traži. Barem je to utisak. Traži da Srbija i Kosovo normaliziraju odnose, traži borbu protiv korupcije, traži poštovanje prava medija, traži neke reforme. Tako se stvara utisak da stalno pritiska, što se pretvara u nepoverenje.
 
S druge strane, na Kosovu se uvek više veruje Sjedinjenim Američkim Državama. Doduše, ljubav prema SAD-u na Kosovu ne ide na štetu ljubavi prema EU jer stanovništvo Kosova ima najizraženiji pro EU stav u regionu. Ali, čak i ako stanovnici Kosova u 93 odsto vole EU, vole Ameriku 1 posto više. To se u Briselu vidi kao manjak dovoljne ljubavi od strane Kosovaca.

Na Kosovu je stanovništvo izrazito razočarano Evropskom unijom, pre svega zato što EU još uvek nije omogućila liberalizaciju viza za građane Kosova. Vide u tome nepravdu, diskriminaciju u odnosu na ostale države regiona. Ali, razočarenje se nije pretvorilo u protivljenje EU. Podseća to na mazohizam, što im je EU dalja, što im više zatvara vrata, to je želja za integracijom i ljubavi prema EU veća. Kosovo nije uopšte formalno na putu prema integraciji u EU, ali ima najveći procenat podrške za to među stanovništvom. U Srbiji je to znatno manje, iako Srbija ima i viznu liberalizaciju i odavno je počela pregovore o članstvu.

Evropska unija se suočava s porukom iz poznate pesme Bitlsa “Money can’t buy me love” (Novac mi ne može kupiti ljubav).

Takav imidž nije zaslužen jer EU zaista pomaže regionu. Sada tu pomoć posebno treba ceniti jer je i sama Evropska unija pogođena krizom koronavirusa i to znatno znatno više nego bilo koja država regiona. Recimo, u Belgiji je do sada od koronavirusa umrlo više od 7.000 ljudi, najviše na svetu po glavi stanovnika. Broj nezaposlenih u državama EU je višemilionski. Solidarnost i među državama Evropske unije je ponovno na ispitu. Produbljene su podele na temu stvaranja zajedničkih fondova za oporavak ekonomije. Dakle, neće biti dovoljno novca za države članice Europske unije. I u toj situaciji EU svejedno uspe da misli i na Kosovo i na druge države regiona, daje i planira nastavak pomoći. 

S druge strane, sve što EU traži od država regiona su nužne reforme da bi napredovale na putu prema integraciji u EU. Ta integracija nije na poziv EU, već je izbor tih samih država. Dakle, nije stvar u nekom pritisku, već pomoći, jer će te reforme na kraju biti u korist građana.

Možda se pomoć Evropske unije ne ceni dovoljno jer se ona uzima zdravo za gotovo. Kako EU stalno pomaže, onda se podrazumeva da ta pomoć treba da dođe, da je zapravo EU dužna da pomogne i da treba da bude zahvalna što mi takvu pomoć primamo i ako ne pomogne jednom, ili ako zakasni, onda zaslužuje kritike. A oni koji s vremena na vreme pomažu, oni se puno više cene.

Pomoć koju je Evropska unija dala za razvoj severnog dela Kosova je velika. Doduše, rezultati se baš ne vide jer nije sigurno kako je taj novac uložen. Ali, Srbi iz tog dela Kosova, verovatno, više kao saveznika i nekoga ko im pomaže vide Rusiju nego EU. Tu se radi o prednosti političke nad konkretnom pomoći.

Kosovo, Srbija, Makedonija i druge države Zapadnog Balkana nisu jedino mesto gde se pomoć EU i investicije ne pretvaraju u politički uticaj. Inače, uloga EU u svetu je, u političkom smislu, daleko ispod ekonomske moći i humanitarne i razvojne pomoći koju daje. Jedan od razloga za to je i politička neodlučnost Evropske unije. Jer kada nema stava, ili kada nema zajedničkog stava, onda je teško imati i uticaj. U takvim uslovima, EU će uvek biti tu da plati, da daje finansijsku pomoć, ali bez nekog velikog političkog uticaja koji bi bio slika finansijske pomoći.  
 
 
Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacija za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.



Ostale vesti

Nastava na daljinu iz ugla školskog psihologa
Izvođenje nastave i prenošenje znanja zahteva neposredan rad sa učenicima, postavljanje ciljeva i ishoda rada u nastavnom procesu i njihovo proveravanje kroz prisustvo i angažovanje učenika na času. Učenje na daljinu postalo je poseban izazov, kako za zaposlene u školi (učitelje, nastavnike, stručne saradnike), tako i za učenike i roditelje, smatra diplomirani psiholog i geštalt psihoterapeut Valentina Nikolić.
  • 25.09.2020
Od Briselskog sporazuma do Vašingtonskog dogovora
Posredovani pokušaji uređenja života, ili današnjim rečnikom kazano "normalizacije odnosa", između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji traju bezmalo dve i po decenije. Tačnije, još od vremena kada su prekaljeni, ali ne i tako uspešni, posrednici iz doba Jugoslovenske krize: Oven, Stolteberg, Mazovjecki, Ren i drugi pokušali da posreduju u postizanju dogovora o obrazovanju. Nakon toga su usledila manje ili više neuspešna nastojanja da se pronađu rešenja u različitim oblastima, od energetike do statusnih pitanja.
  • 23.09.2020
Građani nezadovoljni modelom nastave u školama
Nešto manje od 70 odsto posetilaca portala radiokim.net koji su učestvovali u našoj anketi nezadovoljno je aktuelnim modelom nastave koji se trenutno primenjuje u školama.
  • 22.09.2020
Šta je potpisano u Beloj kući?
Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti su 04. septembra 2020. godine, u Vašingtonu u Beloj kući, potpisali pisma o namerama nakon pregovora koje je organizovala administracija Donalda Trampa. Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI), „think tank“ iz Beograda, je objavio detaljnu analizu dokumenata koji su potpisani, i izneo ocene dogovorenih tačaka, kao i mogućih dobitaka i gubitaka. Presednik upravnog odbora CDDRI Dušan Lj. Milenković osvrnuo se na najvažnije.
  • 11.09.2020
Bez adekvatnih informacija o kovidu na lokalu
Nešto manje od tri četvrtine posetilaca portala radiokim.net koji su učestvovali u našoj anketi naveli su da nemaju pravovremene i tačne informacije u vezi sa epidemiološkom situacijom u njihovom neposrednom okruženju.
  • 11.08.2020
Dijalog o strahu od kompromisa
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
  • 31.07.2020