Vesti
Analiza

Dijalog Srbije i Kosova: Nema šargarepe, pa nema ni štapa

EU je suočena sa suštinskim pitanjima sopstvenog uređenja, odlaskom jedne od najuticajnijih i najvećih zemalja (Velike Britanije) i kolapsom iluzije o evropskoj solidarnosti tokom kovid-19 pandemije, pa su njeni prioriteti neminovne ekonomske posledice. Dakle, EU je fokusirana na internu konsolidaciju, a proces širenja je i pre toga „privremeno obustavljen”. Zato EU trenutno nema šta da ponudi Kosovu i Srbiji, navodi u autorskom tekstu za RTV Kim Miodrag Miki Marinković, programski direktor NVO “Aktiv”.
Dijalog Srbije i Kosova: Nema šargarepe, pa nema ni štapa
Ilustracija (Foto pixabay.com)

Ovaj tekst ima ambicioznu nameru da se suprostavi „epidemiji” dvosmisla, banalnosti i „dozvoljenih laži” koja već godinama prati dijalog Srbije i Kosova i pokuša da jezikom lišenim svake dvosmislenosti protumači šta se krije iza trenutnog meteža. Stavovi su lični i kao takvi podložni grešci, ali su utemeljeni i zasnovani na objektivnoj analizi i dugogodišnjem profesionalnom bavljenjum autora ovom temom. Dakle, (pro)čitajte u nastavku sve što ste (oduvek) hteli da znate o dijalogu, a niste smeli da pitate. Ili nisu smeli da vam kažu.

Prvo i logično pitanje - gde je „zapelo”?

Do toga je došlo kada je odlazeća administracija EU diplomatije (EEAS), na čelu sa Federikom Mogerini, opijena prospektom ličnog uspeha, poverovala obećanjima da se može postići brzi dogovor uz korekciju granica i otvorila se za tu mogućnost. Tačnije, u pitanju je nečinjenje. Evropska Unija nije odbacila predlog o korekciji granica, predlog koji ništavnim čini celokupan tok Briselskog dijaloga. Tako je poslala jasnu poruku da svi do tada postignuti sporazumi i nisu obavezujući jer, eto, može se govoriti i o nekim drugim rešenjima. U tom trenutku, obe strane napuštaju liniju implementacije sporazuma postignutih u Briselu, a međunarodni pritisak nestaje, pa počinje zastoj koji traje do današnjeg dana.

Gde smo sada?

Jedino što je izvesno u ovom trenutku je konsenzus velikih zapadnih demokratija da kosovska državnost nije dovršena priča i da je potreban dodatni napor da se posao završi. Napori u tom smeru su u ćorsokaku, jer se EU (tačnije Nemačka i Francuska) i SAD ne slažu oko modaliteta kojim će se taj cilj postići. To neslaganje, svoju najvidljiviju formu ima u žestokoj diplomatskoj borbi oko formata u kom će se dijalog nastaviti, borbi koja se ovih dana rasplamsala do neviđenih granica.

Zašto je važan format dijaloga oko koga se spore zapadni saveznici?

Format dijaloga je važan zato što postavlja krajnje okvire za rešenja. Postoje dva koloseka koji vode do različitih ishoda:

SAD model - Ukoliko pregovori započnu dijalog u formatu koji propagiraju Sjedinjene Američke Države, pregovora u klasičnoj formi neće biti, već će se Srbija i Kosovo izjašnjavati o unapred pripremljenom planu koji uključuje razmenu teritorija.

EU model - Ukoliko se pregovori započnu u formatu koji predlaže EU, to će suštinski značiti oživljavanje procesa Briselskog dijaloga. Razmena teritorija neće biti predmet, pa tako ni ishod tih razgovora, a proces će biti znatno duži, jer će morati da počne revitalizacijom dogovora postignutih pre zastoja. Dakle, razgovaraće se i o pravima srpske zajednice na Kosovu, osnivanju Zajednice srpskih opština, odnosno, idejama koje scenario razgraničenja stavlja ad akta.

U tom kontekstu vrlo je lako protumačiti i „šokantne” izjave kosovskih lidera. Premijer Avdulah Hoti je izjavio da „želi da radi na osnivanju ZSO”, što je zapravo poruka da želi EU format. Predsednik Tači je u vise navrata izjavljivao da ne želi da se sretne sa EU izaslanikom Lajčakom, što je otvorena poruka da želi SAD format.

Otkud promena stava kod SAD?

Iako se tako čini, SAD suštinski nisu promenile stav prema Kosovu. Cilj je i dalje nezavisno i međunarodno priznato Kosovo. Jedina promena je da je nova administracija pragmatično priznala da u tom procesu treba da dobije nešto i strana (čovek) koji će to omogućiti – Srbija i njen predsednik. Takav stav SAD je utemeljen na realnoj proceni prospekta dalje integracije Kosova u međunarodne tokove. Kosovo je na međunarodnom planu postiglo sve što se može postići bez Srbije. Priznanja, članstva u međunarodnim organizacijama i ostalo. Dalji napredak Kosova u tom pravcu je sada moguć samo uz priznanje od strane Srbije, što njoj daje neočekivano veliki uticaj na celokupan proces. SAD su to pragmatično razumele i podržale ideju koja vodi do priznanja uz, za njih, prihvatljive ustupke.

Šta želi EU?

Evropska unija, uprkos nekim izjavama njenih zvaničnika, na Kosovo u ovom trenutku ne gleda kao na svoj prioritet. EU je suočena sa suštinskim pitanjima sopstvenog uređenja i odlaskom jedne od najuticajnijih i najvećih zemalja, Velike Britanije, kolapsom iluzije o evropskoj solidarnosti tokom kovid-19 pandemije, pa su njeni prioriteti neminovne ekonomske posledice. Dakle, EU je fokusirana na internu konsolidaciju, a proces širenja je privremeno obustavljen. Zato EU trenutno nema šta da ponudi Kosovu i Srbiji (viznu liberalizaciju, napredak ka članstvu). Nema šargarepe, pa nema ni štapa. Baš zato EU i njeni lideri, Nemačka i Francuska, žele da revitalizuju Briselski dijalog, kao kontrolisani i dugotrajni proces, koji će im dati mogućnost da u životu održavaju prospekt integracije Zapadnog Balkana (do bolje šargarepe) i spreče neka rešenja koja ugrožavaju stabilnost na njenim granicama, a plan razgraničenja se vidi upravo kao takav. Dakle, EU žuri da započne proces kako ih SAD ne bi pretekle, ali ne žuri da ga završi.

Šta želi Kosovo?

Kosovski političari pokazuju nostalgiju za dosadašnjim formatima međunarodnog angažmana po pitanju Kosova i procesima poput Rambujea, Kumanova ili međunarodne mobilizacije oko priznanja nezavisnosti. Dakle, žele format razgovora u kome je nepoznanica samo koliko oštro kazniti Srbiju. U situaciji kada vodeće diplomatije zapadnog sveta priznaju legitimnost zahteva Srbije i njene vodeće stranke da „i ona nešto dobije”, kosovski političari su podeljeni, iznenađeni, pa i razočarani. Jedini zajednički imenitelj im je crvena linija posle zaršetka tih razgovora, u bilo kom formatu da se vode, da Srbija mora priznati Kosovo. Trenutno se vodi borba oko toga kako će se do toga doći, kroz novu realnost - dakle ustupke, ili starim stavom da Srbiju treba pritiscima naterati na priznanje. Druga opcija je naizgled izgubila političku podršku, ali je i te kako snažna među glasačima, te kao takva podložna populističkim zloupotrebama.

Šta Srbija želi?

Najprecizniji odgovor bi bio da Srbija želi bilo koje rešenje koje se kao uspeh može predstaviti javnosti u Srbiji i time omogućiti da vladajuća stranka očuva vlast. Kao takvo rešenje je identifikovana podela, odnosno razmena teritorija kao ideja od, po njima, „istorijskog značaja po naciju”, koja znači trajno razgraničenje između Srba i Albanaca i ubrzani ulazak Srbije u Evropsku Uniju. Vlast u Srbiji je i dalje na toj liniji, ali sada ne tako glasno, pošto taj plan nije dobio podršku najznačajnijih EU sila. Time, ali i činjenicom da se EU u dogledno vreme neće širiti, Srbija gubi snažan argument za ulazak u EU, predviđen kao kompenzacija narodu u zamenu za prihvatanje razgraničenja i priznanja Kosova (koje je sastavni deo tog plana). To je istovremeno bio i jedini plan Srbije, pa je trenutna pozicija njenih lidera – čekanje.

Šta žele Srbi sa Kosova?

Niko ih nikada nije pitao. Vlast u Srbiji ih predstavlja kao zagovornike ideje o podeli, (pošto je represivno ućutkala glasove protiv) po osnovi velike podrške koju među Srbima na Kosovu uživa Srpska Lista, eksponent SNS-a na Kosovu. Tu je po sredi zamena teza. Srpska Lista je skoro stoprocentnu podršku dobila upravo maskiranjem ideje o razgraničenju agresivnim patriotskim populizmom, ali i pritiscima na zaposlene u javnom sektoru ili drugim oblicima zastrašivanja. Ideja razgraničenja nikada nije podvrgnuta otvorenom i slobodnom dijalogu unutar srpske zajednice na Kosovu, pa je odgovor na pitanje “šta Srbi sa Kosova žele” nemoguć. Ipak, postoji veliki broj istraživanja koja govore da se 80% Srba sa Kosova (uključujući i zajednicu na severu) protivi planu podele, ne precizirajući pri tom šta bi moglo biti rešenje. Na osnovnu toga, bezbedno je reći da Srbima na Kosovu najviše odgovara trenutno stanje zamrznutog konflikta.

Da li već postoji plan o „podeli”?

Plan ili njegovi osnovni principi su usaglašeni i postoje. Kako drugačije objasniti saglasje i skoro sinhronizovano obelodanjivanje podrške toj ideji u avgustu 2018. godine od strane predsednika Srbije i Kosova, do tada ljutih neprijatelja. Čemu su oni to tih dana dali podršku ukoliko plan ne postoji? Dakle, izvesno je da se na tom planu u tajnosti radilo nekoliko godina unazad, uporedo sa svesnim naporima da je javnost Srbije i Kosova obmane i uporedo sa, kako se nedavno otkrilo, našim novcem finansiranim lobiranjem da se dobije podrška evropskih lidera i stručne javnosti za tu ideju.

Šta plan „o podeli” podrazumeva?

Iako nije javno predstavljen, plan predviđa razmenu teritorija na kojima žive etnički homogene zajednice (Srbi na severu Kosova i Albanci na jugu Srbije). Kuda će ići te granice, to njegovi tvorci nisu otkrili. Međutim, to i nije toliko bitno, koliko sam princip kojim se rešava problem. Ako je taj princip razgraničenje, bez obzira da li je reč o reci Ibar kao granici ili razmeni samo nekoliko sela u opštini Leposavić, to će značiti da se odustaje od ideje multietničnog Kosova pa će, samim tim, zakonodavstvo koje uređuje tu multietničnost postati suvišno. Dakle, razmenom u bilo kom obimu, Srbi koji ostaju na Kosovu gube afirmativna prava kao što su: mehanizam dvostruke većine, rezervisana poslanička mesta, status srpkog jezika kao zvaničnog i slično. Dakle, sva ona prava koja život na Kosovu za njih čine podnošljivim.

Da li završetak dijaloga znači priznanje Kosova od strane Srbije?

Sastavni deo scenarija razgraničenja je i priznanje Kosova od strane Srbije. Naivno je verovati da će se krenuti tako rizičnim putem, a da to ne predviđa i formalno prizanje nezavisnosti Kosova od strane vlasti u Beogradu. Drugi scenario, revitalizacija Briselskog dijaloga, neće nužno zahtevati od Srbije formalno priznanje, već istinske napore Srbije na otklanjanju prepreka za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Zahtev za priznanjem će neminovno doći kao uslov za pristupanje Srbije u EU i zbog toga vlast u Srbiji prikriva mogućnost postizanja sporazuma bez priznanja, svesna da će se sa njim ipak kad-tad suočiti.

Šta će sporazum značiti za međunarodnu afirmaciju Kosova?

Postizanje finalnog sporazuma o normalizaciji odnosa izmedju Srbije i Kosova, bez obzira da li putem razgraničenja ili EU dijaloga, otvorilo bi vrata Kosovu za dobijanje priznanja od strane pet EU država koje to još nisu učinile. Uslov za to je da sporazum na eksplicitan način obezbedi saglasnost Srbije da Kosovo nezavisno ostvaruje svoje međunarodne obaveze. Sa druge strane, punopravno članstvo u UN ne zavisi od priznanja Srbije, već od Rusije i Kine – zemalja sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN. Predstavnici obe zemlje pokazuju rezerve prema novoj poziciji Srbije i planu razgraničenja koje predviđa priznjanje uprkos skoro grotesknom idolopoklonstvu predsednika Srbije kojim se on trudi da osigura njihovu podršku za takav plan.

Da li je postizanje dogovora do kraja godine realna opcija?

Nije, iako skoro svi političari govore o 2020. kao godini u kojoj će se postići dogovor između Srbije i Kosova. Zaista je malo verovatno da do toga može doći, pre svega zbog neusaglašenosti interesnih strana EU (na čelu sa Nemačkom) i SAD oko principa rešavanja tog problema. Ukoliko do kraja godine iste strane postignu dogovor oko formata u kome će se dijalog revitalizovati, onda se to može nazvati uspehom. Tu je naravno i pitanje implementacije sporazuma, koje zahteva i demokratsku validaciju (novi izbori, referendum), ali i promene ustavnog okvira i u Srbiji i na Kosovu, što su procesi koje zahtevaju godine čak i u malo verovatnom slučaju da sporazum ne proizvede unutrašnje političke krize.
Na kraju, šta na osnovu svega ovoga možemo očekivati?

Najverovatniji scenario je:

- konačno odbacivanje ideje o podeli do novembra 2020. godine,
- postizanje neke vrste sporazuma o ekonomskoj saradnji između Kosova i Srbije pod okriljem SAD (slično nikada primenjenim sporazumima o otvaranju vazdušnog i železničkog saobraćaja),
- relaksacija procesa u smislu pritisaka za postizanje brzog rešenja,
- vraćanje dijaloga pod okrilje Evropske Unije.

 

Tekst je napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“, uz saradnju sa NVO "Aktiv". Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, NVO "Aktiv", ni RTV Kim.
 
Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija centarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social InitiativeNGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar Mitrovica i RTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.



Ostale vesti

Nastava na daljinu iz ugla školskog psihologa
Izvođenje nastave i prenošenje znanja zahteva neposredan rad sa učenicima, postavljanje ciljeva i ishoda rada u nastavnom procesu i njihovo proveravanje kroz prisustvo i angažovanje učenika na času. Učenje na daljinu postalo je poseban izazov, kako za zaposlene u školi (učitelje, nastavnike, stručne saradnike), tako i za učenike i roditelje, smatra diplomirani psiholog i geštalt psihoterapeut Valentina Nikolić.
  • 25.09.2020
Od Briselskog sporazuma do Vašingtonskog dogovora
Posredovani pokušaji uređenja života, ili današnjim rečnikom kazano "normalizacije odnosa", između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji traju bezmalo dve i po decenije. Tačnije, još od vremena kada su prekaljeni, ali ne i tako uspešni, posrednici iz doba Jugoslovenske krize: Oven, Stolteberg, Mazovjecki, Ren i drugi pokušali da posreduju u postizanju dogovora o obrazovanju. Nakon toga su usledila manje ili više neuspešna nastojanja da se pronađu rešenja u različitim oblastima, od energetike do statusnih pitanja.
  • 23.09.2020
Građani nezadovoljni modelom nastave u školama
Nešto manje od 70 odsto posetilaca portala radiokim.net koji su učestvovali u našoj anketi nezadovoljno je aktuelnim modelom nastave koji se trenutno primenjuje u školama.
  • 22.09.2020
Šta je potpisano u Beloj kući?
Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti su 04. septembra 2020. godine, u Vašingtonu u Beloj kući, potpisali pisma o namerama nakon pregovora koje je organizovala administracija Donalda Trampa. Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI), „think tank“ iz Beograda, je objavio detaljnu analizu dokumenata koji su potpisani, i izneo ocene dogovorenih tačaka, kao i mogućih dobitaka i gubitaka. Presednik upravnog odbora CDDRI Dušan Lj. Milenković osvrnuo se na najvažnije.
  • 11.09.2020
Bez adekvatnih informacija o kovidu na lokalu
Nešto manje od tri četvrtine posetilaca portala radiokim.net koji su učestvovali u našoj anketi naveli su da nemaju pravovremene i tačne informacije u vezi sa epidemiološkom situacijom u njihovom neposrednom okruženju.
  • 11.08.2020
Dijalog o strahu od kompromisa
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
  • 31.07.2020