Vesti
Analiza

Dijalog o strahu od kompromisa

Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
  • 31.07.2020
  • 08:14 h
  • Analiza
  • Kim, autor Cvijetin Milivojević
  • komentara:
  • pregleda: 762
Dijalog o strahu od kompromisa
Ilustracija (Foto novaekonomija.rs)

Кo bi rekao da je već četvrt veka prošlo, a da se i dalje nismo makli dalje od početka, odnosno od dva pitanja koja smo, kolega Bahri Cani i ja, postavili u predgovoru naše knjige „Кosmet ili Кosova“ (1996, izdavač „Nea“): „... Кosmet ili Кosova? Srpski Jerusalim ili albanski Pijemont?“ Osim što pamtim da je i onomad, u vreme kada smo pripremali knjigu, i sa srpske i sa albanske strane, kao i danas, preovladavalo „barikadiranje“ u betonske nacionalne zadatosti, nisam zaboravio ni opasku (razgovor smo vodili u martu 1995.) negdašnjeg komunističkog lidera sa Кosova Mahmuta Bakalija: „Podela Кosova bi značila njegovu podelu između Srbije i Albanije, jer se Кosovo ne može podeliti između Srbije i Кosova, što znači da bi se dogovorno morale menjati postojeće državne granice između Albanije i Srbije!“

Od tada je prohujalo sa vihorom 25 godina, a kao da je dijalog/kompromis (ali pravi) i dalje - nepoželjan!
 
Zašto mislim da je kompromis (ali istinski) sasvim moguć, ako oni koji posreduju dijalogom (a pogotovo oni koji njime, iz senke, upravljaju) – iskreno žele njegov uspeh?
 
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija.

Zato što je kompromis ono rešenje konflikta kojim su obe strane, ako ne potpuno, bar delimično ili polovično, zadovoljne i u kome nema ni apsolutnih pobednika ni potpuno poraženih, u kome su obe strane ponešto dobile i ponešto izgubile.

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo nakon što su dva od tri tamošnja konstitutivna naroda, ondašnji Muslimani i Hrvati, odlučili da, protivno volji trećeg (srpskog), iskoriste preporuku Badinterove komisije koja je, u ime Evropske unije, „propisala“ mogućnost da svaka od šest republika bivše SFRJ postane nezavisna država. Muslimani i Hrvati su, posle referenduma koji su Srbi bojkotovali, zatražili međunarodno priznanje BiH, i dobili ga, uz uslov EU da BiH, na unutrašnjem planu, bude federalizovana, odnosno nacionalno kantonizovana zemlja.

Da podsetimo, početni, predratni zahtev Srba u BiH je bio ostanak cele BiH u federalnoj državi sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom; Muslimani (potonji Bošnjaci) su, s obzirom na svoju brojnost, pledirali za tzv. građansku BiH, bez nacionalne konstitutivnosti, jer su time obezbeđivali upravo onu vrstu nacionalne hegemonije, kakvu su Srbi imali u bivšoj Jugoslaviji; dok su BH-Hrvati, u prvoj fazi, želeli da nezavisnu BiH odvoje od Srbije, a u drugoj, makar teritorije na kojima su oni činili većinu u BiH, pripoje nezavisnoj Hrvatskoj.

Mirovnim (Dejtonskim) sporazumom postignutim u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson (Dejton, Ohajo), pa potonjim Pariskim dogovorom, s kraja 1995. godine, ne samo da je zaustavljen troipogodišnji građanski rat u BiH, neuporedivo duži i krvaviji od onog na Кosovu, nego se, za četvrt veka proteklih od tada, međunacionalni incidenti između Bošnjaka, Srba i Hrvata, mogu izbrojati na prste jedne ruke! Naime, projektom pokojnog Ričarda Holbruka (predstavnik američke tzv. „buldožer“ diplomatije) svi su dobili upravo ono što su želeli, ali, „u paketu“, i ono što nisu hteli: Bošnjaci privid unitarne jedinstvene „građanske“ države, Srbi svoj poseban entitet, „državu u državi“ na 49 odsto teritorije BiH, a najmalobrojniji Hrvati, „pola entiteta“ Federacije BiH, odnosno stvarnu dominaciju u tri zapadnohercegovačka kantona. Istovremeno, Bošnjaci su, osim Republike Srpske, kao „države u državi“, dobili i hrvatske „paradržavne kantone“ u svome entitetu; Srbi, nad svojom Srpskom, imaju bosanskohercegovačku „naddržavu“, odnosno nemogućnost otcepljenja svog entiteta; dok Hrvati, uistinu, nisu
suvereni ni na celoj teritoriji „svog“ entiteta koji dele sa Bošnjacima.

Dakle, prost je recept Holbrukovog kompromisa: nema ni apsolutnih pobednika ni apsolutno poraženih!

I te 1995, tokom pregovora o BiH, EU i SAD su se, kao i danas, u vezi sa Кosovom, borile za preimućstvo u liderstvu nad tim dijalogom.

Očigledno je da su, još pre tri godine, Vučić i Tači započeli rad na nekakvom rešenju (zvanični Beograd je to, velikodušno, krstio „kompromisom“) koje se čitalo kao razgraničenje (podela, razmena teritorije) između centralne Srbije i Кosova, što bi, u sledećoj fazi, rezultovalo priznanjem „skraćenog Кosova“ od strane Srbije! O tome se, biće, razgovaralo i dok je dijalog pod briselskim posredovanjem, zvanično, bio na „veštačkim plućima“.

Čim je vašingtonska, predizborno dinamična, administracija najavila (makar ekonomsko) odmrzavanje 20 meseci zamrznutog dijaloga između Beograda i Prištine, uzvratio je Brisel (čitajte Berlin i, delimično, Pariz), porukom „ne damo pregovore iz naših ruku“ i ekspresnim transferom Tačija u Hag. Sada smo ponovo na početku: na najavu kosovskog premijera da će Priština nastaviti sa lobiranjem za nova članstva Кosova u međunarodnim organizacijama, Beograd je najavio nastavak akcije povlačenja priznanja.

Poseban problem dijaloga o budućnosti Кosova leži u faktu da je za albanske pregovarače Ustav Кosova „Sveto pismo“, dok vrhovnom srpskom pregovaraču, sklonom Titovoj paroli „ne treba se držati zakona (ovde se misli na Ustav Srbije) kao pijan plota“, manjka mandat građana za pregovaranje o bilo kakvom antiustavnom rešenju, pošto on, za osam godina vlasti, nikada na izborima nije kandidovao politiku u kojoj je, na primer, prioritet ulazak EU, a ne ostanak Кosova u Srbiji.

Tim pre što se – to je poseban apsurd - građani „ostatka Srbije“ o temi i sadržaju briselskih razgovora informišu iz prištinskih medija na albanskom jeziku, pa tamo, recimo, saznaju i da se Vučić, nekome u Vašingonu i Briselu bio obavezao i da će zaustaviti „akciju otpriznavanja nezavisnosti Кosova“, jedinu diplomatsku kampanju za koju je imao skoro nepodeljenu podršku građana čiji je predsednik. Кao što je, pre toga, i Vučićevo optiranje za „razgraničenja“, tj. zamenu dela severa Кosova za deo južne centralne Srbije, građanima Srbije ofirao Tači, a ne predsednik Srbije.

Pomenuh, dakle, da svako, a posebno neko, eventualno, jednoj strani nametnuto, rešenje kojim bi rezultovao briselski dijalog, ne može proći bez konačnog „da“ SAD, Rusije, Кine, Velike Britanije i Francuske. Zato, u prilog rasterivanju „straha od stvarnog kompromisa“, još malo pozitivnih posledica Dejtonskog sporazuma.

Npr. u preambuli Ustava BiH piše da su „Bošnjaci, Hrvati i Srbi konstitutivni narodi“, zatim da se „BiH se sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske“, pa da „postoji državljanstvo BiH i državljanstvo svakog entiteta“, entitetima je dopušteno da uspostavljaju posebne paralelne odnose sa susednim državama, ali i međunarodnim organizacijama... U katalogu najvažniih ljudskih prava, pored prava na život, ličnu sigurnost i slobodu, vrlo visoko je kotirano – pravo na imovinu, pa je, osim prava povratka izbeglicama i raseljenima u svoje domove i povratka imovine koje su bili lišeni tokom rata, Ustavom definisano i da su „sve obaveze ili izjave u vezi sa imovinom koje su date pod prisilom (tokom rata) - ništavne“! Obezbeđena je zaštita vitalnog nacionalnog interesa svakog od tri konstitutivna naroda kroz Parlamentarnu skupštinu BiH (pogotovo putem Doma naroda), ali i u Predsedništvu BiH. Rešen je čak i pravni interregnum, od 1.1.1992. do kraja 1995, kada su Srbi i Hrvati otkazali poslušnost „političkom (bošnjačkom) Sarajevu“, tako što su svi ugovori koje je ratifikovala tadašnja Republika BiH pod bošnjačkom hegemonijom, ponovo reratifikovani od strane tronarodne vlasti nove, Holbrukove BiH!

Dakle, kompromis, ako se zaista želi, ne samo da nije nemoguć – nego ga, i to baš kao ishod američkog inženjeringa, imamo u komšiluku. Sada je na redu diplomatska dobra volja.
 

Tekst je, u saradnji sa FDMC iz Gračanice, naoisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove FDMC-a, Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija CentarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social InitiativeNGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar MitrovicaRTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.



Ostale vesti

O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda
Nekome ko piše iz Beograda je teško da objektivno oceni bezbednosne prilike na Kosovu. U zavisnosti od toga kako se informiše, smatraće da je reč o prostoru na kome je sukob i dalje svakodnevnica, punom ekstremista, „lažnoj državi“, slučaju u kome je „zamrznuti konflikt“ najmanje loše rešenje. Tu je i problem pristrasnosti. Da bi se situacija sagledala objektivno, poželjno je da se o Kosovu ne razmišlja (samo) u kontekstu „kolevke Srpstva“. Uostalom, Srbi su tamo „ne-većinska zajednica“, važan deo kosovske multietničnosti, smatra izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) Marko Savković.
  • 20.11.2020
Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?
Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka - Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška - pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 18.11.2020
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo
Atmosfera pregovora - u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube - istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.
  • 13.11.2020
Kritička revizija istorije pretpostavka normalizacije odnosa
Da bi došlo do pomirenja između dva naroda, moramo imati na umu tri stvari koje francuski filozof Pol Riser predlaže kada govori o načinima na koji se različiti narodi zbližavaju: poznavanje kulture druge strane, kritička revizija istorije jednih i drugih, kao i međusobni oproštaj grehova, podseća u autorskom tekstu publicista Škeljzen Gaši.
  • 06.11.2020
ZSO: Uspeh albanskih pregovarača
Razmena ZSO-za-sporazum počinje da se predstavlja kao krucijalni uspeh i dostignuće pregovaračkog procesa. To je, slutim, formula po kojoj će Beograd srpskoj javnosti “prodati” rešenje, predstavljajući se kao nepokolebljivo odlučan branitelj mučnog položaja srpskog naroda na Kosovu. Političari će pritom sačuvati ono što im je najvažnije: kanal bezpogovornog uticaja na kosovske Srbe koji se ostvaruje preko pažljivo odabranih poslušnika iz Srpske liste, piše dugogodišnji novinar i urednik Boško Jakšić.
  • 04.11.2020
Vašingtonski ne-sporazum, Trampovo jezero i ZSO
Ponovo pokrenuti posle 20 meseci blokade u julu ove godine, a predvođeni novim specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom, Briselski pregovori su od početka bili ograničeni i podrivani Grenelovim paralelnim, tajnim pregovaračkim procesom. Potpisivanjem Vašingtonskih dokumenata Briselski proces je de fakto redukovan na pred-pregovore, pa početak pravih pregovora čeka ishod američkih predsedničkih izbora, odnosno dolazak na vlast nove administracije, smatra Bodo Veber iz berinskog Saveta za politiku demokratizacije (DPC).
  • 24.10.2020