Vesti
Analiza

Dijalog o strahu od kompromisa

Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
  • 31.07.2020
  • 08:14 h
  • Analiza
  • Kim, autor Cvijetin Milivojević
  • komentara:
  • pregleda: 1162
Dijalog o strahu od kompromisa
Ilustracija (Foto novaekonomija.rs)

Кo bi rekao da je već četvrt veka prošlo, a da se i dalje nismo makli dalje od početka, odnosno od dva pitanja koja smo, kolega Bahri Cani i ja, postavili u predgovoru naše knjige „Кosmet ili Кosova“ (1996, izdavač „Nea“): „... Кosmet ili Кosova? Srpski Jerusalim ili albanski Pijemont?“ Osim što pamtim da je i onomad, u vreme kada smo pripremali knjigu, i sa srpske i sa albanske strane, kao i danas, preovladavalo „barikadiranje“ u betonske nacionalne zadatosti, nisam zaboravio ni opasku (razgovor smo vodili u martu 1995.) negdašnjeg komunističkog lidera sa Кosova Mahmuta Bakalija: „Podela Кosova bi značila njegovu podelu između Srbije i Albanije, jer se Кosovo ne može podeliti između Srbije i Кosova, što znači da bi se dogovorno morale menjati postojeće državne granice između Albanije i Srbije!“

Od tada je prohujalo sa vihorom 25 godina, a kao da je dijalog/kompromis (ali pravi) i dalje - nepoželjan!
 
Zašto mislim da je kompromis (ali istinski) sasvim moguć, ako oni koji posreduju dijalogom (a pogotovo oni koji njime, iz senke, upravljaju) – iskreno žele njegov uspeh?
 
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija.

Zato što je kompromis ono rešenje konflikta kojim su obe strane, ako ne potpuno, bar delimično ili polovično, zadovoljne i u kome nema ni apsolutnih pobednika ni potpuno poraženih, u kome su obe strane ponešto dobile i ponešto izgubile.

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo nakon što su dva od tri tamošnja konstitutivna naroda, ondašnji Muslimani i Hrvati, odlučili da, protivno volji trećeg (srpskog), iskoriste preporuku Badinterove komisije koja je, u ime Evropske unije, „propisala“ mogućnost da svaka od šest republika bivše SFRJ postane nezavisna država. Muslimani i Hrvati su, posle referenduma koji su Srbi bojkotovali, zatražili međunarodno priznanje BiH, i dobili ga, uz uslov EU da BiH, na unutrašnjem planu, bude federalizovana, odnosno nacionalno kantonizovana zemlja.

Da podsetimo, početni, predratni zahtev Srba u BiH je bio ostanak cele BiH u federalnoj državi sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom; Muslimani (potonji Bošnjaci) su, s obzirom na svoju brojnost, pledirali za tzv. građansku BiH, bez nacionalne konstitutivnosti, jer su time obezbeđivali upravo onu vrstu nacionalne hegemonije, kakvu su Srbi imali u bivšoj Jugoslaviji; dok su BH-Hrvati, u prvoj fazi, želeli da nezavisnu BiH odvoje od Srbije, a u drugoj, makar teritorije na kojima su oni činili većinu u BiH, pripoje nezavisnoj Hrvatskoj.

Mirovnim (Dejtonskim) sporazumom postignutim u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson (Dejton, Ohajo), pa potonjim Pariskim dogovorom, s kraja 1995. godine, ne samo da je zaustavljen troipogodišnji građanski rat u BiH, neuporedivo duži i krvaviji od onog na Кosovu, nego se, za četvrt veka proteklih od tada, međunacionalni incidenti između Bošnjaka, Srba i Hrvata, mogu izbrojati na prste jedne ruke! Naime, projektom pokojnog Ričarda Holbruka (predstavnik američke tzv. „buldožer“ diplomatije) svi su dobili upravo ono što su želeli, ali, „u paketu“, i ono što nisu hteli: Bošnjaci privid unitarne jedinstvene „građanske“ države, Srbi svoj poseban entitet, „državu u državi“ na 49 odsto teritorije BiH, a najmalobrojniji Hrvati, „pola entiteta“ Federacije BiH, odnosno stvarnu dominaciju u tri zapadnohercegovačka kantona. Istovremeno, Bošnjaci su, osim Republike Srpske, kao „države u državi“, dobili i hrvatske „paradržavne kantone“ u svome entitetu; Srbi, nad svojom Srpskom, imaju bosanskohercegovačku „naddržavu“, odnosno nemogućnost otcepljenja svog entiteta; dok Hrvati, uistinu, nisu
suvereni ni na celoj teritoriji „svog“ entiteta koji dele sa Bošnjacima.

Dakle, prost je recept Holbrukovog kompromisa: nema ni apsolutnih pobednika ni apsolutno poraženih!

I te 1995, tokom pregovora o BiH, EU i SAD su se, kao i danas, u vezi sa Кosovom, borile za preimućstvo u liderstvu nad tim dijalogom.

Očigledno je da su, još pre tri godine, Vučić i Tači započeli rad na nekakvom rešenju (zvanični Beograd je to, velikodušno, krstio „kompromisom“) koje se čitalo kao razgraničenje (podela, razmena teritorije) između centralne Srbije i Кosova, što bi, u sledećoj fazi, rezultovalo priznanjem „skraćenog Кosova“ od strane Srbije! O tome se, biće, razgovaralo i dok je dijalog pod briselskim posredovanjem, zvanično, bio na „veštačkim plućima“.

Čim je vašingtonska, predizborno dinamična, administracija najavila (makar ekonomsko) odmrzavanje 20 meseci zamrznutog dijaloga između Beograda i Prištine, uzvratio je Brisel (čitajte Berlin i, delimično, Pariz), porukom „ne damo pregovore iz naših ruku“ i ekspresnim transferom Tačija u Hag. Sada smo ponovo na početku: na najavu kosovskog premijera da će Priština nastaviti sa lobiranjem za nova članstva Кosova u međunarodnim organizacijama, Beograd je najavio nastavak akcije povlačenja priznanja.

Poseban problem dijaloga o budućnosti Кosova leži u faktu da je za albanske pregovarače Ustav Кosova „Sveto pismo“, dok vrhovnom srpskom pregovaraču, sklonom Titovoj paroli „ne treba se držati zakona (ovde se misli na Ustav Srbije) kao pijan plota“, manjka mandat građana za pregovaranje o bilo kakvom antiustavnom rešenju, pošto on, za osam godina vlasti, nikada na izborima nije kandidovao politiku u kojoj je, na primer, prioritet ulazak EU, a ne ostanak Кosova u Srbiji.

Tim pre što se – to je poseban apsurd - građani „ostatka Srbije“ o temi i sadržaju briselskih razgovora informišu iz prištinskih medija na albanskom jeziku, pa tamo, recimo, saznaju i da se Vučić, nekome u Vašingonu i Briselu bio obavezao i da će zaustaviti „akciju otpriznavanja nezavisnosti Кosova“, jedinu diplomatsku kampanju za koju je imao skoro nepodeljenu podršku građana čiji je predsednik. Кao što je, pre toga, i Vučićevo optiranje za „razgraničenja“, tj. zamenu dela severa Кosova za deo južne centralne Srbije, građanima Srbije ofirao Tači, a ne predsednik Srbije.

Pomenuh, dakle, da svako, a posebno neko, eventualno, jednoj strani nametnuto, rešenje kojim bi rezultovao briselski dijalog, ne može proći bez konačnog „da“ SAD, Rusije, Кine, Velike Britanije i Francuske. Zato, u prilog rasterivanju „straha od stvarnog kompromisa“, još malo pozitivnih posledica Dejtonskog sporazuma.

Npr. u preambuli Ustava BiH piše da su „Bošnjaci, Hrvati i Srbi konstitutivni narodi“, zatim da se „BiH se sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske“, pa da „postoji državljanstvo BiH i državljanstvo svakog entiteta“, entitetima je dopušteno da uspostavljaju posebne paralelne odnose sa susednim državama, ali i međunarodnim organizacijama... U katalogu najvažniih ljudskih prava, pored prava na život, ličnu sigurnost i slobodu, vrlo visoko je kotirano – pravo na imovinu, pa je, osim prava povratka izbeglicama i raseljenima u svoje domove i povratka imovine koje su bili lišeni tokom rata, Ustavom definisano i da su „sve obaveze ili izjave u vezi sa imovinom koje su date pod prisilom (tokom rata) - ništavne“! Obezbeđena je zaštita vitalnog nacionalnog interesa svakog od tri konstitutivna naroda kroz Parlamentarnu skupštinu BiH (pogotovo putem Doma naroda), ali i u Predsedništvu BiH. Rešen je čak i pravni interregnum, od 1.1.1992. do kraja 1995, kada su Srbi i Hrvati otkazali poslušnost „političkom (bošnjačkom) Sarajevu“, tako što su svi ugovori koje je ratifikovala tadašnja Republika BiH pod bošnjačkom hegemonijom, ponovo reratifikovani od strane tronarodne vlasti nove, Holbrukove BiH!

Dakle, kompromis, ako se zaista želi, ne samo da nije nemoguć – nego ga, i to baš kao ishod američkog inženjeringa, imamo u komšiluku. Sada je na redu diplomatska dobra volja.
 

Tekst je, u saradnji sa FDMC iz Gračanice, naoisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove FDMC-a, Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija CentarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social InitiativeNGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar MitrovicaRTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.



Ostale vesti

Dijalog, znanje i društveni napredak
Skoro svi društveni odnosi, upravo suprotno potrebama, zasnovani su na neistini i neznanju. U takvom društvu nemoguće je doći do istine, a bez saznavanja istine i suočavanja sa njom nemoguće je krenuti dalje. Ostaje se u magnovenju u kojem su Albanci i Srbi, u najvećoj meri, spremni samo za svoje viđenje istine. Umesto da se protiv neznanja bore na svim nivoima, nosioci vlasti neznanje prisutno u masama zloupotrebljavaju za svoje dnevnopolitičke (često prizemne) interese. Ovakvo stanje, nažalost, odgovara kvazi elitama, uključujući i međunarodnu zajednicu, piše u autorskom tekstu dr Aleksandar Ćorac.
  • 12.02.2021
U kom pravcu ide Zapadni Balkan?
Svedoci smo da se Zapadni Balkan suočava sa mnogim izazovima, počevši od političkih, socijalnih, ekonomskih, pa do integracijskih. Zahvaljujući situaciji nastaloj usled pandemije kovida-19, došlo je do povećanja količine radikalizma ili nacionalizma, što se, hteli mi to ili ne, mora prihvatiti kao opasnost jer već započete pozitivne procese ponovo vraća na početak, piše doktor ekonomije i bivši presednik Privredne komore Kosova Safet Grdžaliu.
  • 11.02.2021
Čekajući pravi trenutak
Politika veoma često kreira pravi trenutak, ali i onaj kada nije baš idealno vreme da se nešto dogodi. Preko tri decenije traje najaktivniji deo konflikta između Srba i Albanaca i vrlo često se pomisli da je kraj blizu, ali se onda stvori novi procep i sve kreće iz početka. Pomirenje je težak i neophodan proces, kako bi sukobljena društva mogla da krenu napred. Kako god, smatram da je pogrešno čekati konačni sporazum kako bi se definisali odnosi, piše u autorskom tekstu novinar Idro Seferi.
  • 10.02.2021
Srbi i Albanci: Tuđi mač na kosovskom čvoru
Neće zvučati ohrabrujuće, ali pitanje Kosova i Metohije je od one vrste problema koji, jednostavno, nikada neće biti do kraja rešen, čak ni onda kada bi Srbija (tačnije, neka njena vlast) i de fakto i de jure priznala kosovsku nezavisnost, što se sada uzima kao ključ za konačno rešenje enigme tog tamnog vilajeta, navodi u autorskom tekstu novinar Ranko Pivljanin, aktuelni urednik i kolumnista na portalu Nova.rs.
  • 06.02.2021
Odgovornost
Koliko ste ljudi danas videli bez maske ili sa maskom koja prekriva samo usta ili visi ispod brade? Da li ste poštovali dva metra rastojanja u samoposluzi? Da li ste oprali ruke kako treba čim ste ušli u kuću? Da li ste odgovorni prema sebi u svojoj pandemijskoj svakodnevici i podjednako važno, da li ste odgovorni prema drugima, pita u autorskom tekstu Nenad Šebek, dugogodišnji novinar, konsultant za medije i građansko društvo.
  • 05.02.2021
Prve vakcine podelile javnost
Za vakcinaciju se u Srbiji, prema poslednjim izveštajima medija, prijavilo više od 850 hiljada ljudi, a vakcinisano je oko pola miliona. Krajem decembra, nakon prvih primena vakcine protiv kovida-19 u svetu, pitali smo vas da li ste opušteniji. Rezultati ankete su prilično izjednačeni, ali kao da se naslućuje "svetlo na kraju tunela".
  • 03.02.2021