Vesti
Analiza

Civilno društvo u dijalogu BG i PR: Veliki potencijal, mali uticaj

"Uprkos brojnim vezama i kvalitetnim partnerstvima koja su uspostavljena, civilni sektor u Srbiji je na neki način "sam" jer su sa druge strane organizacije koje, budući posvećene nastavku i zaokruženju procesa izgradnje države Kosovo, teško mogu razumeti "naše" dileme i razlike u mišljenju. A potrebno nam je. Sa jasnim, deljenim razumevanjem toga šta je normalizacija, možemo biti ozbiljna grupa za pritisak, takva koja će dopreti do donosilaca odluka", piše u autorskom tekstu za RTV Kim izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost Marko Savković.
Civilno društvo u dijalogu BG i PR: Veliki potencijal, mali uticaj
Ilustracija (Foto pixabay.com)

Dijalog u Briselu i prvi sporazumi koji su postignuti i primenjeni u odnosima Beograda i Prištine otvorili su put normalizacije. Nastao je kontekst u kome su oni koji su normalizaciji posvećeni i u nju veruju mogli da rade.
 
Šta je normalizacija, pitaće mnogi, i to sa pravom. Malo koja reč je u toj meri "raubovana" proteklih godina. Koga sa kim? Ona nije pomirenje, očigledno ocenjeno kao preambiciozan cilj. Normalizacija je trebala da olakša međusobne kontakte, razmenu ideja, iskustava. Mada su dva tržišta sarađivala i ranije, važno je bilo da se nakon prvih sporazuma trgovina uvede u legalne tokove. Integracija severa Kosova, koja se u periodu 2011-13. odvijala uz značajne kontroverze, Beogradu je omogućila nastavak evropskih integracija i otvaranje prvih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom (EU), a Prištini, konsolidaciju državnosti na unutrašnjem planu.
 
Za sve to vreme, civilni sektor, prirodom svog angažmana, ali svakako i privučen sredstvima i prilikama koje su se otvorile kako je donatorska zajednica prepoznala vrednost povezivanja, jedini u kontinuitetu, uz međunarodnu zajednicu aktivno podržava perspektivu normalizacije odnosa. Prednosti civilnog sektora su očigledne: raznorodnost; sposobnost privlačenja velikog broja zainteresovanih pojedinaca; politička nezavisnost; i najzad, neopterećenost državnom politikom, ko se može pozvati (u goste, na saradnju) i pod kojim uslovima. Godinama unazad, civilno društvo spaja istraživače, pisce, umetnike, preduzetnike, političare (tzv. "track II diplomacy"), radeći ono što drugi nisu mogli ili hteli.
 
Višegodišnjim prisustvom "na terenu" i otvorenom komunikacijom sa "ključnim akterima" razvila se i značajna ekspertiza. Ona se mogla videti i u okviru, sada zaboravljenog, "unutrašnjeg dijaloga" o Kosovu, vođenog 2017-18, kada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u nameri da pokaže širinu svog pristupa, složio sa idejom da jedan od okruglih stolova bude organizovan i sa civilnim društvom. Njegov nastup, koji se kao i ceo događaj, može pogledati na JuTjubu, bio je vrlo indikativan; krenuo je od teze da "protokom vremena mi svakako ne dobijamo ništa", preko demografije, predstavljajući nestanak Srba južno od Ibra kao neminovan ("sve srpske sredine južno od Ibra do 2030. biće sa većinskim albanskim stanovništvom"), ceni koštanja kosovske politike ("koliko bi bilo bolje da taj problem bude rešen"), viđenju kompromisa ("da jedna strana ne dobije sve" - poruka koju i danas ponavlja) i nepoverenja u drugu stranu (uzimajući privođenje Marka Đurića kao primer). Ne manje informativni bili su i nastupi kolega iz redova civilnog društva, koji su se listom založili za Briselski dijalog i Zajednicu srpskih opština ("plus", u smislu robustnijih ovlašćenja). Zanimljivo je da je tih meseci Kancelarija za Kosovo i Metohiju mnoge događaje koje je civilno društvo organizovalo, "uključila" u unutrašnji dijalog. (Nažalost, od najavljenog izveštaja o unutrašnjem dijalogu koji je trebao sadržati i opcije za Kosovo, nije bilo ništa.)
 
Deo slagalice čine i retki nezavisni mediji, spremni da prenesu "dobre vesti" sa druge strane. Naime, u mejnstrim medijima u Beogradu život na Kosovu se godinama predstavlja u "stradalničkom" ključu, srpski narod je "živalj", a suživot sa Albancima nemoguć. (Ovde se doduše mora primetiti da je neprihvatljivo da i dve decenije nakon sukoba napadi na imovinu i život i dalje budu realnost za Srbe povratnike; i da ta činjenica znatno otežava komuniciranje neke drugačije, lepše stvarnosti.) Opšti narativ "borbe" za državne interese koja ima svoje "pikove" (da upotrebimo jedan sada vrlo popularan izraz) – članstvo u Unesko-u, Interpolu, povlačenje priznanja – ukida mogućnost drugačijeg, civilizovanog razgovora jer se druga strana sagledava kao neprijateljska. Ona je nešto "otela", sada to uzurpira i, da stvar bude još gora, želi da potvrdi svoju vlast. U međuvremenu, ignoriše se dvadeset godina bitno drugačije realnosti, izgradnje države koja se, tamo negde, desila, i na kraju, pregovora o statusu koji su vođeni i rezultirali Ahtisarijevim "paketom", na koji se čak i Beograd, koji ga je jednom odbio, danas poziva.

Kao što je po pitanju "rešenja Kosova" podeljena Srbija, podeljen je i civilni sektor koji u njoj deluje. S jednom bitnom razlikom – niko u civilnom sektoru ne dovodi u pitanje opravdanost dijaloga, niti odbija da sedne za sto sa drugom stranom (jer bi to, tobože, bilo priznanje državnosti). Tačke sporenja u civilnom sektoru u Srbiji, kada je reč o Kosovu, tiču se pre svega karaktera rešenja koje se zagovara: šta je prihvatljivo, odnosno koje su "crvene linije", a zatim i odnosa prema režimu Aleksandra Vučića, gde je osnovni argument da je rešenje koje uzima u obzir i teritorijalnu komponentu, sa ovakvim liderima na čelu pregovora (misli se na tandem Vučić-Tači) neprihvatljivo jer bi ono po svojoj samoj prirodi narušilo "regionalnu stabilnost" i vodilo novom talasu etničkih čišćenja ("u miru", kako je to krajnje nesrećno napisao Čarls Kapčan). U jednoj rečenici, samo demokratije sklapaju mirovne sporazume.
 
Nakon "otvaranja" SAD za takvo rešenje koje bi uključilo (preciznije, ne bi a priori isključilo) i teritorijalnu komponentu, tokom leta 2018. imamo prvu ozbiljnu pukotinu u redovima civilnog društva u Srbiji, kada je grupa organizacija civilnog društva Srbije i Kosova pisala Visokoj predstavnici Federiki Mogerini, "protiv etničke podele Kosova". Mada je među potpisnicama sa "srpske" strane tada bio niz uglednih organizacija, koje su godinama posvećene normalizaciji ne samo odnosa Srba i Albanaca, važno je primetiti da je jedan broj njih izostao.

Ovde moramo izaći iz okvira političke korektnosti i nazvati stvari pravim imenom: podela Kosova je u Srbiji oduvek bila deo mejnstrima. Zgražavati se i doživljavati je kao tabu, bez nuđenja adekvatne i realne alternative, a ne pozivati istovremeno makar na obnovu ideje Zajednice srpskih opština, koja je bila obećana Beogradu kao način da se prihvati realnost, zadrži evropska perspektiva, a osigura minimum demokratski shvaćenog nacionalnog interesa – naivno je i kratkovido u javnosti u kojoj se inače svaki ustupak doživljava kao predaja. A nije baš ni fer, jer za stanje u kome se dijalog i proces normalizacije nalazi, značajna je, ako ne i jednaka odgovornost Prištine.
 
Bilo je u međuvremenu svega: plasiranja neistina i poluistina, spinova. Na ovom nesporno teškom i polarizujućem ispitu, i civilni sektor je "pao", izgubivši deo svoje objektivnosti, ignorišući činjenice koje govore suprotno od agende koja se zagovara. Ujedno je kosovsko pitanje ponovo internacionalizovano. S jedne strane, uključila se diplomatska zajednica, a ubrzo zatim i međunarodni civilni sektor. Da ne bude zabune, jedni su tražili druge, osećali smo da "lokalne elite" nisu dorasle izazovu. Međutim, činjenica da je veliki broj renomiranih organizacija izašao sa svojim događajima, istraživanjima, tekstovima, ipak nije rezultirala novim idejama. Štaviše, utisak je da svaki novi vid autonomije za Srbe na Kosovu – preduslov kompromisa, bićemo slobodni da ovde ustvrdimo – "ne prolazi". A nove ideje su ono što je specijalnom izaslaniku EU preko potrebno, i ono što bi ideju "etničkog razgraničenja" sklonilo sa stola, možda i zauvek.
 
U svemu navedenom, uprkos brojnim vezama i kvalitetnim partnerstvima koja su uspostavljena, civilni sektor u Srbiji je na neki način "sam" jer su sa druge strane organizacije koje, budući posvećene nastavku i zaokruženju procesa izgradnje države Kosovo, teško mogu razumeti "naše" dileme i razlike u mišljenju. A potrebno nam je. Sa jasnim, deljenim razumevanjem toga šta je normalizacija, možemo biti ozbiljna grupa za pritisak, takva koja će dopreti do donosilaca odluka, zagovarajući demokratska, moderna rešenja. Jedan ambiciozan pokušaj predstavlja aktivnost Grupe za zagovaranje javnih politika Kosovo-Srbija, koja je otvorena za nove članice i podržava normalizaciju pod okriljem EU.
 
 
Tekst je, u saradnji sa Novom društvenom incijativom (NSI), napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, NSI ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija centarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social Initiative, NGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar MitrovicaRTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine. 



Ostale vesti

Dijalog o strahu od kompromisa
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
  • 31.07.2020
“Do dogovora teško sa kompromitovanim liderima“
Brisel je dobio novu šansu da posreduje u dijalogu Beograda i Prištine, ali je taj proces dug i bremenit, složili su se Borko Stefanović, Rada Trajković i Augustina Paljokaj na debati Mitrovačkog društvenog kluba.
  • 09.07.2020
Virus sprečava odlazak na more
Više od polovine posetilaca portala radiokim.net koji su učestvovali u našoj anketi i negativno odgovorili na pitanje da li će se ovog leta odmarati na moru, glavni razlog za takvu odluku vidi u strahu od zaraze koronavirusom.
  • 01.07.2020
Dvojezičnost na Kosovu – više od simbolike, manje od realnosti
Proklamovanje službene ravnopravnosti albanskog i srpskog jezika na Kosovu postavilo je visoko lestivcu za kosovske institucije kada je zaštita jezičkih prava u pitanju. Pored često navođenih finansijskih i kadrovskih ograničenja, poteškoće u ostvarivanju dvojezičnosti na Kosovu proizlaze i iz ređe pominjanog odsustva volje za njenim poštovanjem, ali i iz neadekvatnog razumevanja toga šta ona tačno podrazumeva, navodi u autorkom tekstu za RTV Kim Ognjen Gogić, menadžer projekta “Kreiranje dvojezičnog Kosova” u NVO "Aktiv".
  • 29.06.2020
Nevidljivi ljudi i njihovi „incidenti“ u pandemiji i mimo nje
Svi Srbi na Kosovu razumeće svaku reč ovog teksta i iz njega pročitati i lična iskustva i složenost situacije u kojoj žive. Svako ko ga čita, a da mu je albanski maternji, s pravom će posumnjati, jer se ispovesti nevidljvih ljudi i priče o incidentima gotovo nikada se ne nađu u izveštajima medija u Prištini, piše u autorkom tekstu novinarka Jelena L. Petković.
  • 26.06.2020
Dijalog Srbije i Kosova: Nema šargarepe, pa nema ni štapa
EU je suočena sa suštinskim pitanjima sopstvenog uređenja, odlaskom jedne od najuticajnijih i najvećih zemalja (Velike Britanije) i kolapsom iluzije o evropskoj solidarnosti tokom kovid-19 pandemije, pa su njeni prioriteti neminovne ekonomske posledice. Dakle, EU je fokusirana na internu konsolidaciju, a proces širenja je i pre toga „privremeno obustavljen”. Zato EU trenutno nema šta da ponudi Kosovu i Srbiji, navodi u autorskom tekstu za RTV Kim Miodrag Miki Marinković, programski direktor NVO “Aktiv”.
  • 24.06.2020