Vesti
Analiza

Civilno društvo u dijalogu BG i PR: Veliki potencijal, mali uticaj

"Uprkos brojnim vezama i kvalitetnim partnerstvima koja su uspostavljena, civilni sektor u Srbiji je na neki način "sam" jer su sa druge strane organizacije koje, budući posvećene nastavku i zaokruženju procesa izgradnje države Kosovo, teško mogu razumeti "naše" dileme i razlike u mišljenju. A potrebno nam je. Sa jasnim, deljenim razumevanjem toga šta je normalizacija, možemo biti ozbiljna grupa za pritisak, takva koja će dopreti do donosilaca odluka", piše u autorskom tekstu za RTV Kim izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost Marko Savković.
Civilno društvo u dijalogu BG i PR: Veliki potencijal, mali uticaj
Ilustracija (Foto pixabay.com)

Dijalog u Briselu i prvi sporazumi koji su postignuti i primenjeni u odnosima Beograda i Prištine otvorili su put normalizacije. Nastao je kontekst u kome su oni koji su normalizaciji posvećeni i u nju veruju mogli da rade.
 
Šta je normalizacija, pitaće mnogi, i to sa pravom. Malo koja reč je u toj meri "raubovana" proteklih godina. Koga sa kim? Ona nije pomirenje, očigledno ocenjeno kao preambiciozan cilj. Normalizacija je trebala da olakša međusobne kontakte, razmenu ideja, iskustava. Mada su dva tržišta sarađivala i ranije, važno je bilo da se nakon prvih sporazuma trgovina uvede u legalne tokove. Integracija severa Kosova, koja se u periodu 2011-13. odvijala uz značajne kontroverze, Beogradu je omogućila nastavak evropskih integracija i otvaranje prvih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom (EU), a Prištini, konsolidaciju državnosti na unutrašnjem planu.
 
Za sve to vreme, civilni sektor, prirodom svog angažmana, ali svakako i privučen sredstvima i prilikama koje su se otvorile kako je donatorska zajednica prepoznala vrednost povezivanja, jedini u kontinuitetu, uz međunarodnu zajednicu aktivno podržava perspektivu normalizacije odnosa. Prednosti civilnog sektora su očigledne: raznorodnost; sposobnost privlačenja velikog broja zainteresovanih pojedinaca; politička nezavisnost; i najzad, neopterećenost državnom politikom, ko se može pozvati (u goste, na saradnju) i pod kojim uslovima. Godinama unazad, civilno društvo spaja istraživače, pisce, umetnike, preduzetnike, političare (tzv. "track II diplomacy"), radeći ono što drugi nisu mogli ili hteli.
 
Višegodišnjim prisustvom "na terenu" i otvorenom komunikacijom sa "ključnim akterima" razvila se i značajna ekspertiza. Ona se mogla videti i u okviru, sada zaboravljenog, "unutrašnjeg dijaloga" o Kosovu, vođenog 2017-18, kada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u nameri da pokaže širinu svog pristupa, složio sa idejom da jedan od okruglih stolova bude organizovan i sa civilnim društvom. Njegov nastup, koji se kao i ceo događaj, može pogledati na JuTjubu, bio je vrlo indikativan; krenuo je od teze da "protokom vremena mi svakako ne dobijamo ništa", preko demografije, predstavljajući nestanak Srba južno od Ibra kao neminovan ("sve srpske sredine južno od Ibra do 2030. biće sa većinskim albanskim stanovništvom"), ceni koštanja kosovske politike ("koliko bi bilo bolje da taj problem bude rešen"), viđenju kompromisa ("da jedna strana ne dobije sve" - poruka koju i danas ponavlja) i nepoverenja u drugu stranu (uzimajući privođenje Marka Đurića kao primer). Ne manje informativni bili su i nastupi kolega iz redova civilnog društva, koji su se listom založili za Briselski dijalog i Zajednicu srpskih opština ("plus", u smislu robustnijih ovlašćenja). Zanimljivo je da je tih meseci Kancelarija za Kosovo i Metohiju mnoge događaje koje je civilno društvo organizovalo, "uključila" u unutrašnji dijalog. (Nažalost, od najavljenog izveštaja o unutrašnjem dijalogu koji je trebao sadržati i opcije za Kosovo, nije bilo ništa.)
 
Deo slagalice čine i retki nezavisni mediji, spremni da prenesu "dobre vesti" sa druge strane. Naime, u mejnstrim medijima u Beogradu život na Kosovu se godinama predstavlja u "stradalničkom" ključu, srpski narod je "živalj", a suživot sa Albancima nemoguć. (Ovde se doduše mora primetiti da je neprihvatljivo da i dve decenije nakon sukoba napadi na imovinu i život i dalje budu realnost za Srbe povratnike; i da ta činjenica znatno otežava komuniciranje neke drugačije, lepše stvarnosti.) Opšti narativ "borbe" za državne interese koja ima svoje "pikove" (da upotrebimo jedan sada vrlo popularan izraz) – članstvo u Unesko-u, Interpolu, povlačenje priznanja – ukida mogućnost drugačijeg, civilizovanog razgovora jer se druga strana sagledava kao neprijateljska. Ona je nešto "otela", sada to uzurpira i, da stvar bude još gora, želi da potvrdi svoju vlast. U međuvremenu, ignoriše se dvadeset godina bitno drugačije realnosti, izgradnje države koja se, tamo negde, desila, i na kraju, pregovora o statusu koji su vođeni i rezultirali Ahtisarijevim "paketom", na koji se čak i Beograd, koji ga je jednom odbio, danas poziva.

Kao što je po pitanju "rešenja Kosova" podeljena Srbija, podeljen je i civilni sektor koji u njoj deluje. S jednom bitnom razlikom – niko u civilnom sektoru ne dovodi u pitanje opravdanost dijaloga, niti odbija da sedne za sto sa drugom stranom (jer bi to, tobože, bilo priznanje državnosti). Tačke sporenja u civilnom sektoru u Srbiji, kada je reč o Kosovu, tiču se pre svega karaktera rešenja koje se zagovara: šta je prihvatljivo, odnosno koje su "crvene linije", a zatim i odnosa prema režimu Aleksandra Vučića, gde je osnovni argument da je rešenje koje uzima u obzir i teritorijalnu komponentu, sa ovakvim liderima na čelu pregovora (misli se na tandem Vučić-Tači) neprihvatljivo jer bi ono po svojoj samoj prirodi narušilo "regionalnu stabilnost" i vodilo novom talasu etničkih čišćenja ("u miru", kako je to krajnje nesrećno napisao Čarls Kapčan). U jednoj rečenici, samo demokratije sklapaju mirovne sporazume.
 
Nakon "otvaranja" SAD za takvo rešenje koje bi uključilo (preciznije, ne bi a priori isključilo) i teritorijalnu komponentu, tokom leta 2018. imamo prvu ozbiljnu pukotinu u redovima civilnog društva u Srbiji, kada je grupa organizacija civilnog društva Srbije i Kosova pisala Visokoj predstavnici Federiki Mogerini, "protiv etničke podele Kosova". Mada je među potpisnicama sa "srpske" strane tada bio niz uglednih organizacija, koje su godinama posvećene normalizaciji ne samo odnosa Srba i Albanaca, važno je primetiti da je jedan broj njih izostao.

Ovde moramo izaći iz okvira političke korektnosti i nazvati stvari pravim imenom: podela Kosova je u Srbiji oduvek bila deo mejnstrima. Zgražavati se i doživljavati je kao tabu, bez nuđenja adekvatne i realne alternative, a ne pozivati istovremeno makar na obnovu ideje Zajednice srpskih opština, koja je bila obećana Beogradu kao način da se prihvati realnost, zadrži evropska perspektiva, a osigura minimum demokratski shvaćenog nacionalnog interesa – naivno je i kratkovido u javnosti u kojoj se inače svaki ustupak doživljava kao predaja. A nije baš ni fer, jer za stanje u kome se dijalog i proces normalizacije nalazi, značajna je, ako ne i jednaka odgovornost Prištine.
 
Bilo je u međuvremenu svega: plasiranja neistina i poluistina, spinova. Na ovom nesporno teškom i polarizujućem ispitu, i civilni sektor je "pao", izgubivši deo svoje objektivnosti, ignorišući činjenice koje govore suprotno od agende koja se zagovara. Ujedno je kosovsko pitanje ponovo internacionalizovano. S jedne strane, uključila se diplomatska zajednica, a ubrzo zatim i međunarodni civilni sektor. Da ne bude zabune, jedni su tražili druge, osećali smo da "lokalne elite" nisu dorasle izazovu. Međutim, činjenica da je veliki broj renomiranih organizacija izašao sa svojim događajima, istraživanjima, tekstovima, ipak nije rezultirala novim idejama. Štaviše, utisak je da svaki novi vid autonomije za Srbe na Kosovu – preduslov kompromisa, bićemo slobodni da ovde ustvrdimo – "ne prolazi". A nove ideje su ono što je specijalnom izaslaniku EU preko potrebno, i ono što bi ideju "etničkog razgraničenja" sklonilo sa stola, možda i zauvek.
 
U svemu navedenom, uprkos brojnim vezama i kvalitetnim partnerstvima koja su uspostavljena, civilni sektor u Srbiji je na neki način "sam" jer su sa druge strane organizacije koje, budući posvećene nastavku i zaokruženju procesa izgradnje države Kosovo, teško mogu razumeti "naše" dileme i razlike u mišljenju. A potrebno nam je. Sa jasnim, deljenim razumevanjem toga šta je normalizacija, možemo biti ozbiljna grupa za pritisak, takva koja će dopreti do donosilaca odluka, zagovarajući demokratska, moderna rešenja. Jedan ambiciozan pokušaj predstavlja aktivnost Grupe za zagovaranje javnih politika Kosovo-Srbija, koja je otvorena za nove članice i podržava normalizaciju pod okriljem EU.
 
 
Tekst je, u saradnji sa Novom društvenom incijativom (NSI), napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, NSI ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija centarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social Initiative, NGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar MitrovicaRTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine. 



Ostale vesti

Zajednica - Fantom začaranog kruga moći
Kada su 19. aprila 2013. godine, u Briselu, baronica Ketrin Ešton i srpski i kosovski premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači potpisali prvi sporazum između Beograda i Prištine, posle toga na Severu Kosova ništa nije bilo isto, piše Milivoje Mihajlović.
  • 27.09.2021
Zašto su razlike važne?
U vreme kada nadležni organi imaju mnogo poteškoća u borbi sa pandemijom na Kosovu se, kao i u nekim drugim zemljama, ove godine dva puta održavaju izbori. Za narod se može reći da je, u najmanju ruku, zbunjen i umoran od političkih zbivanja posledjnih godina, piše novinar Ljeart Hodža u nameri da pojasni zašto su predstojeći lokalni izbori drugačiji. I važni.
  • 20.09.2021
U svakom zlu postoji dobro
Često sedim i razmišljam koja je svrha mog života na Kosovu. Zašto sam iz Beograda došla u Prištinu i ovde započela nov život u svakom pogledu. Razmišljam o svemu kroz šta sam, kao pripadnica nacionalne manjine, prošla u Beogradu, a bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Onda shvatim da sam zapravo u prednosti, jer razumem i saosećam sa ljudima na Kosovu, sa Albancima jer sam poreklom Albanka, a sa svima ostalima, jer nekada sam bila u njihovim cipelama, piše prevodilac i lektor Nora Bezera.
  • 13.09.2021
Digitalizacija - šansa za ekonomije u regionu
Prošle nedelje sam imao impresivan razgovor sa grupom inovativnih umova sa Kosova i iz Severne Makedonije. Bila je to razmena ideja sa mladim profesionalcima koji traže nove puteve, nove vizije. Ti kreativni ljudi traže mogućnosti, tako da njihov rad stvara korist za njih i društvo. Debata je bila deo #EUConnects 4 #FutureIsDigital kampanje koju moja kancelarija sprovodi tokom jula, piše Šef Kancelarije EU/Specijalni predstavnika EU ambasadora Tomaš Sunjog.
  • 30.07.2021
On zna gde ste
Ukoliko imate pametni telefon, on na svakih nekoliko minuta proverava vašu lokaciju. Blizu 60 odsto onih koji su učestvovali u našoj anketi svesno je te činjenice.
  • 25.07.2021
Beskrajno mirenje nepomirljivih
Kosovski Srbi smatraju da je proces dijaloga između Beograda i Prištine do sada generalno imao negativan uticaj na njihov svakodnevni život, da je obilovao odsustvom transparentnosti i objektivnih informacija o samom procesu, kao i nedostatkom predstavljanja njihovih autentičnih interesa. Sve napred navedeno predstavlja ključne nalaze istraživanja „Kosovski Srbi u procesu dijaloga“ koje su nedavno predstavili Aktiv i Forum za razvoj i multietničku saradnju (FDMC).
  • 20.07.2021