Vesti
Analiza

Čekajući pravi trenutak

Politika veoma često kreira pravi trenutak, ali i onaj kada nije baš idealno vreme da se nešto dogodi. Preko tri decenije traje najaktivniji deo konflikta između Srba i Albanaca i vrlo često se pomisli da je kraj blizu, ali se onda stvori novi procep i sve kreće iz početka. Pomirenje je težak i neophodan proces, kako bi sukobljena društva mogla da krenu napred. Kako god, smatram da je pogrešno čekati konačni sporazum kako bi se definisali odnosi, piše u autorskom tekstu novinar Idro Seferi.
Čekajući pravi trenutak
Ilustracija (Foto Pixabay)

O autoru
Idro Seferi je novinar poreklom iz Peći, gde je i počeo svoju karijeru. Nakon više godina rada u Prištini, 2007. godine se preselio u Beograd. Trenutno radi kao dopisnik za medije na albanskom, srpskom i nekoliko stranih redakcija.

Prvi politički događaj koji pamtim pratile su parole: “Kaćuša, Azem, Kaćuša, Azem” sa jedne strane, i “Uhapsite Vlasija, uhapsite Vlasija”, sa druge strane. Kao kroz maglu, sećam se svađe mojih roditelja jer je tata trebalo da ide negde u to vreme, a moja majka se, očito, protivila. Ja sam u dnevnoj sobi gledao televiziju i pratio događaje, ali sam u pozadini čuo moje roditelje i njihovu glasnu raspravu iz hodnika. Potom se nešto se desilo, pa su tatu pozvali da ide na nekakve vežbe, od kojih je kasnije odustao. Par godina nakog toga sam zaboravio ove događaje, ali je šaputanje između mojih roditelja postalo pravilo. Šta god da sam pitao, odgovor je bio isti: “Ćuti i ne pitaj ništa”. Naučio sam kako da krijem svoje sveske u školi i da ne dižem dva prsta tamo gde ne treba, da me ne vidi neki policajac. Eto, sećanja polako idu unazad, do devedesetih i kasnije sve do rata, izbeglištva i tranzicije.

U ovom trenutku, još uvek traje priča u vezi sa Kosovom i Srbijom, bez obzira na to što se situacija prilično razvila i daleko je od onih događaja sa početka uspona onog čiji trag će se teško obrisati, Slobodana Miloševića. Sa druge strane, nekadašnji čovek i akter priče sa početka, Azem Vlasi, još uvek je aktivan, mada u drugom svojstvu. Njega su nekada u Jugoslaviji gotivili mnogi jer nije bilo malo biti predsednik omladine Jugoslavije. Svakako, ovi događaji su moja prva sećanja ali, sa druge strane, i početak kraja jedne epohe. Priča koja se kasnije desila dobro je poznata: rat i preko 13.500 žrtava. Nekoliko propalih pregovora poput Rambujea, Beča, trojke, Brisela i tako sve do “zlatnog” predsednika SAD, Donalda Trampa i rešenja za Gazivode (ili Ujman na albanskom, a međunarodno “Trump lake”). I, šta sad? Neki pregovori, navodno, još traju, a stanje je manje-više po glavnim pitanjima nepromenjeno: napredak je spor!

Godinama sam hteo proširim svoje znanje o tome kako funkcionišu mržnja, politika i pomirenje i zašto ona utiče baš na sve, i na naše blagostanje, uostalom. I što da ne, da saznam ko su ti neki drugi Srbi? Kada se čovek kreće u raznim krugovima, ima priliku da upozna rezultate svih ovih procesa, ali i ljude na koje oni utiču. Za čas se mržnja smanjuje i uvećava i odnosi među ljudima postaju komplikovani. Nekada su oni jednostavni i nisu baš toliko teški kao što se čini iz javnih nastupa. Postoji, ipak, nekakva komunikacija koja je neraskidiva, ali je, moglo bi se reći, amorfna. Naravno, teško je pričati o srpsko-albanskim odnosima bez bezbroj pitanja sa obe strane koja nikada nisu dobila odgovor, a čemu su poslužili neki događaji od kasnih osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do današnjih dana, u digitalno doba. Mnogima je teško da shvate bilo kakav dogovor u vezi političkih rešenja odnosa između dva zvanična neprijatelja koji između sebe imaju mnogo toga da kažu. Svakako, to su pitanja koja već dosta dugo opterećuju odnose između ljudi. Razlog tome jeste odlaganje priče o istini i nekakvo skrivanje onoga što je između Srba i Albanaca zaista bilo, što se zaista dogodilo. Ali, takođe i nedostatak priče o tome šta stvarno znači budućnost, šta znače razvijena društva, šta čini neke države jakima, šta ih čini primerom kada je reč o tretmanu njihovih građana. Šta, na primer, čini jakim one zemlje gde svi mi migriramo, tragajući za boljim životom?

Ovde su, osim delegacija Srbije i Kosova, odgovorni i stranci koji, nakon svega, po Balkanu sprovode “razumnu diplomatiju”, ne kažu ništa konkretno i ne uzimaju u obzir stanje na terenu. Činjenica je da su se poslednjih decenija društva malo i razvila, da pokušavaju da nađu neki svoj put i da naprave neki pomak. Činjenica je, takođe, da to lično napredovanje građana ne doprinosi opštem pomaku. To je, ipak, začarani krug koji zavisi od olakšanja tereta koji nosi kosovska priča, ali i činjenice da ni Srbija nije rasterećena i dovršena, baš kao ni Kosovo.

Pre otprilike osam godina napisao sam, na engleskom jeziku, jedan tekst i analizu tokom prvih izbora u severnom delu Kosova. Tada se javila ideja da, možda, zahvaljujući tadašnjem sporazumu, idemo ka normalizaciji odnosa, a ja sam napisao da će put do okončanja statusa-kvo biti dug (“Long goodbye to status quo”), što je bilo tako očigledno.

Svakako, odnosi danas nisu slični onima od pre 10 ili 20 godina. Stanje na Kosovu, ali ni u Srbiji više nije isto. Ljudi nisu toliko ugroženi i nisu zavađeni međusobno, ali nisu ni onakvi kakvim ih je opisao Donald Tramp u svojim izjavama u toku kampanje, a nakon Vašingtonskog sporazuma. Po njegovim rečima, ljudi se na ovom prostoru i dalje međusobno ubijaju. Svi znamo da realnost više nije takva. Rata ovde nema, ali ima raznih problema. Iz tog razloga, potrebni su politička saglasnost i društveni konsenzus o pomirenju, kako bismo došli do zvaničnog kraja ove priče. To bi omogućilo i rasterećenu komunikaciju između dva društva i olakšalo odnose između pojedinaca.

Međutim, za tako nešto je potrebno reći istinu i objasniti šta Srbija stvarno može da učini da zadovolji srpsku priču, da li će moći "dogodine do Prizrena" ili ne? Kakvo je stanje na severu, da li je Kosovo malo više od one skraćenice “tzv. Kosovo”, imena koje je u Srbiji dobilo nakon “lažne NATO države” ili “privremenih institucija” večnog karaktera. Da li možemo da zasnivamo život na željama ili to treba da činimo prema mogućnostima? Takođe je potrebno objasniti da li Kosovo može da ima finalni uspeh bez dogovora sa Srbijom i bez dijaloga sa Srbima sa Kosova i vođenja računa o tome kakve su njihove potrebe? Da li je jedna kultura važnija od druge ili bi se, ipak, mogao organizovati nekakav suživot, zajedno, a ne samo pored onog drugog i drugačijeg? Da li će se lažni osećaji skloniti, da li ćemo na kraju svi moći da verujemo jednim drugima ili je to zauvek zapečaćeno negativnim odgovorom?

Politički napredak ka razvijenim društvima Srbije i Kosova, odnosno Evropskoj uniji, kao i mnogim drugim stvarima, zavisi od ovog procesa. Rešenje mora biti iskreno i jasno, a mi moramo živeti i posle “razgraničenja”. Sporazum mora da dovede do rešavanja problema, ali on ne znači kraj odnosa, već sasvim drugačiji početak i zdrave relacije zasnovane na ravnopravnom pristupu i jednakom tretmanu. Potrebno je raditi na smanjenju nacionalizma, mržnje i promeni svesti o drugima. To se sve postiže istinom, razmenama, davanjem prostora onome o čemu je teško pričati i pronalaženju načina da sve što postoji među nama nađe pravu adresu, da pomogne u tome da istorija bude u funkciji budućnosti.

Normalizacija podrazumeva da se Albanci osećaju sigurnim u Srbiji, da ne dolazi do masovnih tuča prilikom sportskih takmičenja, konflikta u ekonomiji, protestnih nota, pretnji ratovima. Normalizacija znači da, kada sledeći put u Srbiju ode ženski rukometni tim sa Kosova, u Beogradu ne prekinu utakmicu jer huligani protestuju. Normalizacije će biti kada na stadionu “Fadilj Vokri” Priština i Partizan budi igrali prijateljsku utakmicu i sve prođe bez ikakvog incidenta. Normalizacija je kada se više niko ne bude bojao onog drugog. Do toga se dolazi iskrenošću, a ne željama za nekim drugim istorijskim trenutkom i ponovnim vraćanjem u prošlost.

Rasterećenje (odnosa) je moguće, ali to je intenzivan proces, jedini koji će dovesti do pomirenja. To nikako ne znači da je dovoljan samo jedan papir nekog konačnog sporazuma. Važno je da saslušamo sagovornike kada se priča o nepravdi koju je učinila druga strane, da osetimo empatiju prema tragičnim događajima koja je iskusila ta strana, a da ne osetimo potrebu da negiramo našu tragičnu istoriju, da iskrivimo sadašnjost i da lažemo o našoj budućnosti.

Naravno, to neće rešiti Zajednica srpskih opština, niti avionske linije, vozovi, luke i mini Šengen. Pomirenje je višeslojni proces koji mora da se razvija ozbiljnije i na stotinu frontova. To je jedini lek.

 

Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) "Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu" – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, RTV Kim, niti NVO Aktiv čiji je doprinos tekst Idra Seferija.

 



Ostale vesti

Dijalog, znanje i društveni napredak
Skoro svi društveni odnosi, upravo suprotno potrebama, zasnovani su na neistini i neznanju. U takvom društvu nemoguće je doći do istine, a bez saznavanja istine i suočavanja sa njom nemoguće je krenuti dalje. Ostaje se u magnovenju u kojem su Albanci i Srbi, u najvećoj meri, spremni samo za svoje viđenje istine. Umesto da se protiv neznanja bore na svim nivoima, nosioci vlasti neznanje prisutno u masama zloupotrebljavaju za svoje dnevnopolitičke (često prizemne) interese. Ovakvo stanje, nažalost, odgovara kvazi elitama, uključujući i međunarodnu zajednicu, piše u autorskom tekstu dr Aleksandar Ćorac.
  • 12.02.2021
U kom pravcu ide Zapadni Balkan?
Svedoci smo da se Zapadni Balkan suočava sa mnogim izazovima, počevši od političkih, socijalnih, ekonomskih, pa do integracijskih. Zahvaljujući situaciji nastaloj usled pandemije kovida-19, došlo je do povećanja količine radikalizma ili nacionalizma, što se, hteli mi to ili ne, mora prihvatiti kao opasnost jer već započete pozitivne procese ponovo vraća na početak, piše doktor ekonomije i bivši presednik Privredne komore Kosova Safet Grdžaliu.
  • 11.02.2021
Srbi i Albanci: Tuđi mač na kosovskom čvoru
Neće zvučati ohrabrujuće, ali pitanje Kosova i Metohije je od one vrste problema koji, jednostavno, nikada neće biti do kraja rešen, čak ni onda kada bi Srbija (tačnije, neka njena vlast) i de fakto i de jure priznala kosovsku nezavisnost, što se sada uzima kao ključ za konačno rešenje enigme tog tamnog vilajeta, navodi u autorskom tekstu novinar Ranko Pivljanin, aktuelni urednik i kolumnista na portalu Nova.rs.
  • 06.02.2021
Odgovornost
Koliko ste ljudi danas videli bez maske ili sa maskom koja prekriva samo usta ili visi ispod brade? Da li ste poštovali dva metra rastojanja u samoposluzi? Da li ste oprali ruke kako treba čim ste ušli u kuću? Da li ste odgovorni prema sebi u svojoj pandemijskoj svakodnevici i podjednako važno, da li ste odgovorni prema drugima, pita u autorskom tekstu Nenad Šebek, dugogodišnji novinar, konsultant za medije i građansko društvo.
  • 05.02.2021
Prve vakcine podelile javnost
Za vakcinaciju se u Srbiji, prema poslednjim izveštajima medija, prijavilo više od 850 hiljada ljudi, a vakcinisano je oko pola miliona. Krajem decembra, nakon prvih primena vakcine protiv kovida-19 u svetu, pitali smo vas da li ste opušteniji. Rezultati ankete su prilično izjednačeni, ali kao da se naslućuje "svetlo na kraju tunela".
  • 03.02.2021
“Glasaću za opoziciju kada dođe na vlast”
Što bi rekao jedan moj prijatelj: “Da ovde očekuješ promene je kao da gledaš u kurje oko, i očekuješ da ti namigne“. Ovo je svakako stav koji proizilazi iz očajanja zbog situacije u našem društvu ali, nažalost, velikim delom i iz iskustva, piše izvršni producent i direktor RTV Kim u Čaglavici Isak Vorgučić.
  • 02.02.2021