Briselska verzija dijaloga između Prištine i Beograda traje već 124 meseca i prošla je kroz niz faza koje su u značajnoj meri uticale na uslove u kojima se odvija svakodnevni život na Kosovu. Tokom poslednje dve decenije, razgovaralo se u različitim formatima i uz različite posrednike, ali razgovori nisu rezultirali osetnijim poboljšanjem međuetničkih odnosa, niti su pregovaračke strane u dijalogu značajnije uspele da približe stavove. Rezultat svega toga je i strah koji kosovski Srbi osećaju od više puta najavljivanog kraja procesa, odnosno konačnog sporazuma.
„Ako Srbi s Kosova ne mogu da uživaju prava koja su im po zakonu nominovana, kako će onda da prihvate neki dogovor koji im ide, možda, na još goru štetu. Kosovski Srbi se plaše konačnog rešenja i iz tog razloga smatram da im trenutno odgovara, nažalost, staus kvo“, rekao je nedavno na debati u gračaničkom Centru građanske energije nakon predstavljanja izveštaja „
Kosovski Srbi u procesu dijaloga“ jedan od njegovih autora Boban Simić.
Proces dijaloga su tokom trajanja usporavali i politički pragmatizam, nacionalistički narativi, pasivnost ili neodlučnost posrednika, kao i mnoge druge prepreke. Zbog toga, ni deceniju posle početka razgovora pod okriljem EU, proces nije završen, niti mu se naslućuje kraj.
„Njihov mandat je produžen, ako se ne varam, do septembra 2022, što znači da imamo jednu lepu i komfornu situaciju što se tiče predstavnika EU, a sa druge strane imamo veoma mali broj susreta i nerešavanje pitanja koja su vezana ne samo za sprovođenje već dogovorenih sporazuma, ali generalno, proces već dve godine ne vodi nikuda“, mišljenja je izvršni direktor FDMC-a Dejan Radivojević.
Kosovu predstoje lokalni izbori 17. oktobra ove godine. Sa druge strane, izbori i to na više nivoa relativno brzo (april 2022.) očekuju i građane u Srbiji. Ako se zna da je, po rečima Metjua Palmera, cilj pregovora
uzajamno priznanje Kosova i Srbije, i čuju navodi srpskog pisca i akademika Dušana Kovačevića da bi onaj
ko prihvati otcepljenje Kosova „morao posle potpisa na plastičnu operaciju i da ostatak života da provede u nekoj vojnoj bazi u Arizoni“, jasno je da se to do kraja ove, a verovatno ni nekoliko sledećih godina neće desiti. A beskrajno mirenje nepomirljivih dodatno će komplikovati život kosovskim Srbima.
„Iako je davno potpisan dogovor o slobodi kretanja, vi ni dan danas ne možete da letite sa prištinskog aerodroma sa pasošem koji je izdao Koordinacioni centar u Beogradu, bez obrzira što je ambasada tog područja gde živimo dala vizu za putovanje“, podsetio je Simić.
Mada je prema ovom izveštaju i percepciji kosovskih Srba zvanični Beograd jedini akter u koga su tokom svih pregovora od 1999. do današnjih dana imali poverenja, više od polovine (54,8%) onih koji su učestvovali u istraživanju Aktiva i FDMC-a ocenilo je negativnim rad srpskog pregovaračkog tima i zastupanje i zaštitu njihovih autentičnih interesa.
„Imamo dva autoritarna režima koji ne dozvoljavaju da se pregovori svedu na tehnički nivo i rešavanje problema običnih ljudi. Samo u demokratijama neko može da prepusti tehničkom osoblju da se bavi tehničkim pitanjima. U autokratijama, jedan čovek je i najbolji državnik i najbolji pilot, mašinski inženjer, najbolji vozač. Kao što Srbima nisu rešene tablice i preregistracija, tako i Albanac kad hoće da uđe u Srbiju mora da vadi papir jer mu više ne važi lična karta. Nepostojeća dobra volja Beograda se pokazuje i na primeru lokalnih proizvođača sa Kosova koji su se uglavnom fokusirali na prehrambenu proizvodnju. Kada oni hoće da prodaju svoje proizvode u Srbiji, pošto ovde ne mogu da ih prodaju kosovskim Albancima jer ih oni bojkotuju, susreću sa nepriznavanjem dokumenata od strane srpske carine i nemogućnošću da taj svoj posao dalje razvijaju i tako sebi obezbede opstanak“, rekao je direktor RTV Kim Isak Vorgučić i dodao da u svakodnevne probleme kosovskih Srba spadaju i lična dokumenta, sloboda kretanja, zdravstvena zaštita, obrazovanje, nabavka udžbenika, zapošljavanje...
Sa terena gledano, iz takozvane kosovske centralne enklave, vrlo se lepo vidi i jasno čuje da
retorika koju često koriste i najviši zvaničnici Prištine i Beograda ne ide u prilog razumevanju, a kamoli sporazumevanju, dogovoru ili konačnom sporazumu. Jedan od nedavnih primera: šef kabineta kosovske predsednice Vjose Osmani Bljerim Velja se oglasio objavom na Tviteru u kojoj navodi da je „štene Mire Marković tokom 1990-ih u JUL-u, Aleksandar Vulin, glasnik primitivnog, nasilnog i seksističkog režima u Srbiji“, a nakon što je srpski ministar odbrane reagovao na navode Osmanijeve u intervjuu za nemački „Špigl“ da „Srbija treba da padne na kolena i da su Srbi na Kosovu počinili genocid“, rekavši „da Osmanijeva ima obraz, kao što ima stomak, za laži koje izgovara, dugo bi klečala pred ’žutom kućom’ i Srbima ubijenim zbog trgovine organima“.
Deo srpske javnosti smatra da istinski dijalog Prištine i Beograda zapravo
nikada nije ni počeo, te da je sve „običan cirkus“, jer su za dijalog potrebni ljudi koji su za njega sposobni.
„Cirkus je prava zamena za reč kojom se opisuje nešto što suštinski ne postoji. Cirkuska tačka je bila kad je Kurti izašao nakon (pret)prošle runde i davao intervju na srpskom. Teško ga je ovde čuti, mi ne možemo da dobijemo baš lako te izjave od kosovskih zvaničnika na srpskom. Otišao je tamo, u Brisel, i govorio na srpskom. Bio sam šokiran. To je cirkuska tačka koja je nekom bila potrebna, da neki ljudi vide da kosovski premijer govori na srpskom. Pa šta hoće ti Srbi tamo, verovatno im je dobro. Kao što je, sa druge strane, izašao Vučić i rekao da im nikada neće priznati, kao, on je njemu (Kurtiju) to lično rekao“, objasnio je svoj stav Vorgučić.
Ispitanici su kao ključan argument u prilog formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) tokom istraživanja koje je predmet ovog teksta navodili da bi ona srpskom stanovništvu „obezbedila institucionalnu sigurnost i opstanak“, te povratak raseljenih lica. Međutim, jedan od autora izveštaja se ne slaže sa percepcijom većine.
„Ni beogradska strana, ništa više od Prištine, nema predstavu kako bi ZSO trebalo da izgleda. Mi ni u jednom trenutku nismo čuli od beogradskih političara da kažu da mi želimo ZSO sa izvršnim ovlašćenjima. Postoji samo kritika da Priština želi da ZSO bude nevladina organizacija i na tome se sve završava... I da se ZSO formira, ona neće institucionalno zaštititi ljude koji žive u izolovanim srpskim enklavama, van deset opština sa srpskom većinom, poput Osojana, Crkoleza ili Goraždevca. Što više vremena bude prolazilo i što Beograd bude pasivniji u tom procesu, imaće sve manje prostora za postizanje pozitivnog rezultata koji bi bio koristan za kosovske Srbe“, rekao je Igor Marković iz NVO Aktiv koji je takođe radio na ovom izveštaju.
Formiranje ZSO je obaveza Prištine proistekla iz sporazuma potpisanog 25. avgusta 2015. godine. Iako se ZSO u javnosti često predstavlja kao scenario koji će potencijalno odlučujuće doprineti rešavanju kosovskog spora, to trenutno ne odgovara istini. Mnogo je reči potrošeno na pretresanje tog koncepta, ali prilično bezuspešno, budući da o tome kosovski Srbi, ali i Beograd i Priština, premalo znaju. Osim opštih mesta da je to „Republika Srpska na Kosovu“, odnosno „garant opstanka kosovskih Srba“, u široj javnosti se o samom mehanizmu i eventualnim modalitetima njegovog funkcionisanja ne zna ništa više od onoga što je navedeno u
tekstu sporazuma, a koji je kosovski Ustavni sud
većim delom odbacio. Uostalom, nizu otrovnih strelica na temu ZSO od strane kosovskih Albanaca nedavno se pridružila nova koju je početkom juna u Tirani odapeo aktuelni predsednik Skupštine Kosova
Gljauk Konjufca: „Za Kosovo je šteta, kako smo mi i naše institucije formulisali, stvaranje bilo kog srpskog teritorijalnog entiteta u okviru Republike Kosovo, koji bi bio pod kontrolom Beograda. To se uopšte ne sme dogoditi i ovo je naša zajednička bitka. U ovom slučaju nam je potrebna bliska saradnja sa Albanijom“, rekao je on.
Umesto visoke politike i revidiranja mapa Zapadnog Balkana na nezvaničnim i zvaničnim sastancima predstavnika Prištine i Beograda, kosovski Srbi bi želeli da se govori o rešavanju pitanja nestalih i kidnapovanih, održivom povratku, ubrzavanju procesuiranja nerešenih imovinsko-pravnih odnosa i stvaranju održivih zaštitnih mehanizama za srpsku kulturnu i versku baštinu na Kosovu. Sve i da ovdašnji Srbi, koje i nova kosovska vlast poput nekih prethodnih doživljava kao prolaznu kategoriju, jednoga dana do poslednjeg odu sa Kosova, SPC i njeno nasleđe sigurno ostaju tu gde jesu vekovima. Kakav god epilog sveukupne priče o Kosovu jednoga dana bude, ova institucija mora jasno biti prepoznata upravo pod tim imenom, dakle Srpska pravoslavna crkva, a ne Pravoslavna crkva ili nešto nalik tome. Kako sada stvari stoje, čini se da je to deo budućeg sporazuma koji je najmanje sporan za zapadni i zapadno orijentisani deo međunarodne zajednice.
Do kraja pregovora i konačnog rešenja pred kosovskim Srbima i Albancima, kao i pred međunarodnom zajednicom i dalje stoji problem izgradnje kosovskog društva.
„Duboko verujem da kosovsko društvo jeste, zapravo, misaona imenica. Postoji samo društvo u kome žive kosovski Albanci u jednoj dimenziji i u drugoj dimenziji, koja je potpuno drugačija, kosovski Srbi. Kosovsko društvo ne postoji kao integralno. Integracija postoji onoga trenutka kad postoji interakcija među zajednicama. Ta interakcija ne postoji. To postoji između članova nevladinih organizacija, eventualno između političkih predstavnika Srba, i to u jako ograničenoj meri, u odnosima sa centralnim institucijama. To je slika koja dovoljno jasno pokazuje da kosovsko društvo ne postoji“, jasan je Igor Marković.
Bez obzira na sve do sada jasno uočene manjkavosti u procesu dijaloga, on predstavlja najbolju alternativu nasilnim sukobima Srba i Albanaca, ne samo na Kosovu. Iako je formalno povlačenje iz procesa pregovora malo verovatno, njegovi „prekidi“ iz razih razloga sporadično odgovaraju svim stranama. Pored odnosa sa susedima, svaka od tri strane (Beograd, Brisel, Priština) ima čitav niz izazova, neki bi rekli problema, u sopstvenom dvorištu. Zvanično zaustavljanje ovog procesa od strane Beograda ili Prištine dalo bi međunarodnoj zajednici u ruke sve argumente da posegne za jasnim sankcijama za prekršioca, a to sasvim sigurno ni Beograd, ni Priština sebi ne mogu da dozvole, posebno u kontekstu nevesele migracije mladih i obrazovanih ljudi iz ovog dela Evrope. Sa druge strane, EU je na neodređeno vreme zaustavila proces integracije Zapadnog Balkana, pa je logično da će dijalog Beograda i Prištine, kao najbolji način za rešavanje jednog od najvažnijih regionalnih pitanja, ostati koliko god je potrebno na agendi svih njenih administracija.
Jedini realan momenat u kom je dijalog morao da se prekine je bio
trenutak ubistva Olivera Ivanovića. Rešenje tog slučaja, ko god da je ubica, moglo je da posluži kao prelomna tačka po pitanju uspostavljanja poverenja između dve, odnosno tri strane. Opet, kao da ni Beograd, ni Priština, ni Brisel, svako iz svog, ili možda čak iz zajedničkog razloga, nisu imali interesa da se nalogodavci i izvršitelji Oliverove monstruozne egzekucije na pragu kancelarije otkriju.
*Autor je glavni i odgovorni urednik RTV Kim