RTV Kim glumica Jasmina Stoiljković." />

’’Sve sa predstavlja sa neke margine’’

"Živimo u vremenu kada je štošta marginalizovano. Smatram da nikada nije suvišno plasiranje sadržaja koji će braniti nacionalno dostojanstvo", rekla je u emisiji "Život i umetnost" RTV Kim glumica Jasmina Stoiljković.

Podeli ovaj članak sa:
  • Jasmina Stoiljković (Foto Kim)

Jasmina Stoiljković je diplomirala glumu u klasi profesora Svetozara Rapajića na Fakultetu umetnosti u Prištini. Prvu ulogu u teatru odigrala je 1994. godine, a dve godine kasnije se zaposlila u Narodnom pozorištu u Prištini.

Uz glumačku karijeru, Jasmina se aktivno bavi i režijom scenskih dela. Sa autorskim projektom "Banjsko zlato" gostovala je u Beču i Dizeldorfu. Oprobala se u više navrata na televiziji i filmu, a radila je i sinhornizacije crtanih filmova.

Jasmina Stojiljković je tokom 2018. godine, između ostalog, režirala i na scenu u Gračanici postavila svečane akademije povodom 70 godina postojanja i rada Narodnog pozorišta u Prištini i 100 godina od Velikog rata.

Rođeni ste u Gnjilanu. Kako vam danas izgleda taj grad i Kosovsko Pomoravlje uopšte?

Stoiljković: Grad u kome sam se rodila, gde sam se školovala i gde sam provela svoje najlepše dane, kao da zapravo više uopšte i ne postoji. Arhitektura je u celosti izmenjena, duh koji obitava je sasvim drugačiji. Sada su tamo neki drugi ljudi, neki novi ljudi. Taj duh koji su oni sa sobom doneli je za nas prognane apslutno nepoznat i stran. Jedina oaza u samom Gnjilanu je crkva i crkvena porta. Eto, ona još uvek svetli u našem srcu, ma gde da smo, i naravno, vuče kao magnet. Vrlo često možete u Gnjilanskoj crkvi i porti sresti mnoge od nas prognanih iz Gnjilana. Kada je šira slika u pitanju, u Kosovskom Pomoravlju danas živi oko 35.000 Srba, što je ohrabrujuće. Samo, ako bi Bog dao da sačuvaju svoju veru i da ostanu na svojim ognjištma, da ostanu i da opstanu.

Deo ste Narodnog pozorišta u Prištini od, praktično, 1994. godine kada ste igrali u predstavi „Pokojnik“ koju je režirao Slavoljub Stefanović Ravasi. Kada se osvrnete iza sebe, kako vam izgleda put koji je pozorište prošlo u zadnjih 25 godina?

Ja svedočim o našem Narodnom pozorištu iz Prištine unazad dvadeset pet godina. Društveno-političke prilike su, u stvari, bitno uticale na rad institucija na KiM, pa naravno i na moju matičnu kuću, na naše Narodno pozorište. Narodno pozorište je imalo neke svoje turbulentne godine, zapravo su mnoge bile turbulentne, retko koje su bile relaksirajuće. Izgleda da sam ja baš imala sreće, da radim u tim nekim relaksirajućim godinama u Prištinskom pozorištu i to su upravo bile devedesete godine. Od 1999. godine, odnosno od 2003. ili 2004. godine kada se pozorište obnovilo, podelilo je sudbinu svog naroda sa KiM, bilo je prognano. Onda smo imali neka privremena sedišta u Leposaviću i u Kosovskoj Mitrovici. Sada nam je sedište u Gračanici, i kao da smo se sada ovde najudobnije usidrili. Tih nekih lepih vremena često se podsetimo sa starijim kolegama, sa delom naše tehnike, sa našim dekoraterima, sa gospođama iz administracije. Stvarno se rado prisetimo tih lepih vremena i tog divnog repertoara, i pozorišta u punom i pravom smislu te reči. Sada funkconišemo u otežanim okolnostima, međutim i dalje održavamo nivo nacionalnog teatra, na naše zadovoljstvo, a i zadovoljstvo naše publike širom KiM.

Idete li u Prištinu i kakav je osećaj kad prođete pored nekadašnje matične scene? Tamo je dugo godina u holu bio okačen jedan vaš portret?

Ne idem u Prištinu, retko kada, uglavnom tuda prolazimo sticajem okolnosti, posmatramo sve te neke zgrade i prisećamo se. A sticajem okolnosti, jesam bila jednom prilikom u samoj zgradi pozorišta i dočekao me je prizor, koji sam verovatno i mogla da očekujem. U foajeu više nema naših slika, prosto kao da naša Srpska drama nikada nije ni postojala u toj našoj zgradi. Te fotografije nema, međutim, nešto ipak svedoči da naša glumačka ostvarenja još uvek žive u sećanju naše publike iz Prištine do te 1999. godine. Na primer, i dan danas, kada me sretnu Prištinci znaju da me pozovu Mej, a meni bude drago.

Neizostavna stavka u biografiji svih cenjenijih glumaca i glumica je da u nekom trenutku naprosto moraju da daju oduška jakom porivu da se pokažu i dokažu i kao reditelji/rediteljke. Zašto ste se vi odlučili za režiju scenskih dela?

Kao da nekako nisam ja birala režiju, kao da me je ona sama odredila. U stvari me je vodila ideja da se u moru, za mene polemičnih repertoarskih opredeljenja, publici ponudi nešto što joj nikako neće biti na štetu, a to je da se, na primer, prikaže srpska srednjovekovna istorija i kultura. Tako da sam bila vođena tom idejom, i eto našla sam se kao autor „Banjskog zlata“, koje sam uradila povodom 700 godna gradnje manastira Banjska, pa smo onda imali jako lepo gostovanje u Dizeldorfu, u stvari, tada smo i pokrenuli akciju „Obnovimo Banjsku“. Eto, sada to naše „Banjsko zlato“, odnosno manastir Banjska ima svoj put obnove i hvala Bogu, to sve ide u lepom pravcu. Naravno, tu je bio i „Rajski vrt“, predstava za decu gde sam u stvari dramatizovala biblijsku priču o nastanku sveta, kako je Bog stvorio Vaseljenu i sve u njoj. To se našlo pred decom širom KiM, a imali smo i lepo gostovanje u Parizu, u Švajcarskoj, i još u dva navrata na KiM i igrali za svu decu. Mene ideja povede, pa se ispostavi da sva ta dela zažive. Sve je to vodilo čak i do Sava Centra, kada sam radila „I Srbi su žrtve“, povodom progona Srba iz Hrvatske, čuvene „Oluje“, pa do poslednjeg muzičko-scenskog prikaza, koji smo jedini put radili u Gračanici povodom sto godina od velikog rata na KiM.

Kada ćemo ponovo gledati „Banjsko zlato“ i vidite li naslednicu u ulozi Jelene Anžujske?

Ja bih zaista volela, možda i bude prilike. Tada je kralja Milutina prvo igrao moj kolega Nenad Jezdić, pa onda Vojin Ćetković. Nebojša Dugalić je bio arhiepiskop Danilo drugi, ja sam bila Jelena Anžujska. Verovatno bi to, kroz generacije, mogle biti moje mlađe kolege. Uvek smo tu za saradnju i za takve sadržaje kao što je bilo „Banjsko zlato“.

Od svih glumica Narodnog pozorišta u Prištini najbliže ste prišli liku „Kosovke devojke“ u jednom trenutku karijere. Da li je to opterećenje?

U neku ruku može i da bude, ali je pre svega zadovoljstvo. U stvari, misija Kosovke devojke je svetla, i s obzirom na to, ona i sija kroz vekove. Čak i kada se nabacuje prašina preko toga, onda i dalje ta misija isijava, pa čak i kada se nabacuje ta veštačka prašina. Ako bi neko pomislio da sam ja na tom putu, to bi zaista bila jedna velika, velika radost.

Igrali ste širom Srbije. Postoji li još neki njen deo koji vas posebno vezuje?

U Beogradu sam često i bila sam u nekim produkcijama Narodnog pozorišta u Beogradu, bila sam u predstavi „Mileva Anštajn“, „Lepotica i zver“. U pozorištu na Slaviji smo isto imali neke lepe predstave, izdvajam „Kabare“ koji je režirao Vladimir Lazić. Jesam vezana negde za Beograd, međutim, dosta me vuče Republika Srpska, dosta me vuče naš narod koji je u našoj najbližoj dijaspori, od Skadra, preko Sent Andreje do Temišvara.

Smeta li vam kada vas kolege novinari okarakterišu kao „beogradsku glumicu“?

Kako god oni mene da okarakterišu, ja se obavezno predstavim i naznačim da sam srpska glumica Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici, jer mi je zaista veliko zadovoljstvo da sam član baš ove kuće, sa svim nedaćama, sa svim uspesima i sve to, naravno, sa zadovoljstvom delim sa svim mojim kolegama u Prištinskom pozorištu.

Koliko su nagrade bitne za glumca? I glumačke i one druge?

Nagrade jesu bitne, ali najbitnija nagrada je aplauz publike na kraju predstave, kao i u toku predstave. To je zaista ono što nas motiviše, što nam daje elana da idemo dalje, da napredujemo, da prevazilazimo sebe, da publici ponudimo nešto što oni očekuju, pa čak da idemo i preko njihovih očekivanja. Nagrade, recimo žirija, opet nam budu drage i dobro dođu. Jednostavno se neko setio i primetio da za to nešto što radiš budeš nagrađen. Prošle godine sam dobila Zbiljinu nagradu za doprinos u dramskom stvaralaštvu, i to mi je jedna posebno draga nagrada. Sastoji se od ručno izrašene povelje i jednog divnog medaljona koji su ručno radili monasi. Ove godine sam dobila nagradu „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne zajednice iz Beograda, takođe za doprinos u dramskom stvaralaštvu i zaista mi bude drago. Ali opet, sve to delim sa našom publikom.

Nije vam strano govorenje poezije. Rade Šerbedžija je deo svoje popularnosti u bivšoj Jugoslaviji stekao govorenjem pesme „Ne daj se, Ines“. Koliko vam to znači i zašto glumci, naročito mladi, to sve ređe čine?

Poezija, kao božanska forma, se sve više izopštava iz društva i ne plasira se u tolikoj meri u kojoj bi trebalo. Međutim, moja ljubav jeste poezija, prvo što sam potekla i rasla u jednoj porodici gde se ceni pisana reč, a posebno poezija. I otac, i majka, i brat koji je i pesnik i koji je objavio nekoliko zbirki poezije, ljubitelji su iste. Ja sam iz detinjstva vezana za poeziju, jer sam stalno recitovala, stalno sam bila učesnik na takmičenjima recitatora, pa eto i sa nekim zapaženim rezultatima, čak sam i u monografiji 40 godina recitovanja u Srbiji. To me nekako prati, da kažem, iz detinjstva i do dana današnjeg volim poeziju. Drago mi je kada me pozovu, recimo „Panorama - Jedinstvo“ koji organizuju čuvene pesničke susrete „Lazar Vučković“, ovde po KiM, ja sa zadovoljstvom budem učesnik tih susreta. Naravno, tu su i zavičajni susreti pisaca Kosovskog Pomoravlja, koji su se do prošle godine održavali, i koji će se, nadam se, održavati ponovo sledeće godine. Kroz te susrete deci širom KiM prezentujemo poeziju, ali i deca u iščekivanju nas, odnosno pesnika, pripremaju za njih svoju poeziju. Prisustvovati svemu tome je jedna divna stvar.

Pojavljivali ste se u nekim popularnim serijama. Da li je moglo više i češće?

Mene vuče pozorište, jesam bila u ovim našim serijama kao što su „Bela lađa“, „Stižu dolari“, „Istine i laži“, ali nisam se nešto previše na tu stranu dala. Dosta mi vremena treba za pozorište i za sve ove sadržaje kojima se bavim. Videćemo, možda se i promeni neko raspoloženje u budućim danima.

Gotovo mitska je priča da mi više nikada nećemo imati „onakve glumce“. Ima li ko da nasledi Batu Stojkovića, Gagu Nikolića, Milenu Dravić i ostale velikane?

Svi glumci koje ste pomenuli su bardovi našeg srpskog glumišta i imaju mesto, zauvek će imati mesto, na našem srpskom zvezdištu. Među mladim kolegama ima zaista fantastičnih glumaca i ja verujem da će svaka generacija iznedriti ponekog Batu Stojkovića, poneku Milenu Dravić. Već sada su osvedočeni glumci, a sa iskustvom i godinama, verovatno da će se još utvrđivati to njihovo mesto.

Budući da vas ima svuda, da se družite sa puno ovdašnjih umetnika, zanima me da li je sveukupna umetnost na Kosovu i Metohiji ostala dosledna značaju i značenju ovog prostora?

Inače živimo u vremenu kada je štošta marginalizovano, kada se sve predstavlja sa neke margine. Smatram da nikada nije suvišno plasiranje sadržaja koji će braniti nacionalno dostojanstvo. Tu je pre svega prozvano moje Narodno pozorište iz Prištine, a naravno, i drugi sadržaji, ja uvek navijam za tu priču.

Za kraj, otići ili ostati ovde, na Kosovu i Metohiji, u Srbiji?

To je prilično kompleksno pitanje, a veliki pritisak se vrši na srpsko stanovništvo ovde na KiM od strane Albanaca. Taj pritisak ne datira samo od 1999. godine. Naravno, mi koji smo rođeni na KiM i tu proveli godine i decenije, znamo dobro da je pritisak vršen i ranijih godina, tako da ostati na KiM kao Srbin nije nimalo jednostavno. Mnogi su bili primorani da odlaze još tih ranijih godina, s tim što nije baš tako dobro poznato široj javnosti kakvi su sve pritisci vršeni na srpski narod, i zašto su mnogi morali da odu. U svakom slučaju, verujem da će Srbi imati neki svoj prostor na KiM gde će moći da žive i da opstaju, tamo gde neće moći da se uspostave takve neke okolnosti, verovatno da neće moći da ostanu, ali ja navijam da bude što više mesta gde će moći da opstanu i da zaista ostanemo ovde, pa da bude neko raspoloženje i u nekim budućim danima, godinama, decenijama... Da bude sve povoljnije za Srbe i da se svi koji su otišli vrate. Eto, ja bih to zaista najviše volela.


Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gostovala Jasmina Stoiljković možete pogledati OVDE

Prethodne emisije iz ovog serijala koji je realizovan uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije možete pronaći na ovom LINKU.

 

 

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane