"Umetnost nema estetsku kategoriju lepote, već dobrog i lošeg"

"Nisam pobornik oštrih podela umetnosti. Nijedna umetnost nije neprijatelj drugoj umetnosti, sve su u principu kompatibilne", kazao je u emisiji „Život i umetnost“ multimedijalni umetnik iz Kosovske Mitrovice Vasilj Adžić.

Podeli ovaj članak sa:

Vasilj Adžić, rođen 1976. godine u Kosovskoj Mitrovici, je multimedijalni umetnik. Iza sebe ima veliki broj crteža i slika, a prisutan je i u oblasti muzičke i scenske umetnosti.

Kao glumac bio je angažovan u Narodnom pozorištu u Prištini gde je igrao uloge u predstavama: "Hotel Kosovo", "Venecijanke", "Sestre", "Podgorička skupština", "Lift - Slobodan šou"…

Jedan je od organizatora mitrovačkog "Nort siti" džez i bluz festivala, unutar koga je osmislio likovne radionice sa ciljem reafirmacije prakse kolektivnog slikarstva.

Oženjen je i otac dvoje dece. Živi i stvara u podeljenom gradu na Ibru.

Šta su istinski zvukovi i gde su prave slike grada u vašoj umetnosti?

Adžić: Istinski zvuci su vezani za rano detinjstvo, za početak sviranja, sviranje u rokenrol bendu u srednjoškolskom periodu. Onda se prelazi u organizaciju "Nort siti" džez i bluz festivala. Uglavnom su tu locirani.

Šta zauzima centralno mesto u vašem likovnom izrazu?

Adžić: Moja percepcija slikanja, shvatanja umetnosti je malo drugačija nego što nalaže školski sistem koji nas okružuje i u kojem živimo. Mislim da umetnost nije nešto što nam je poznato, nego da pripada svetu koji nije naš. Tako da, centralno mesto moje umetosti ne postoji jer je ja istražujem. Uopšte ne znam gde se nalazim i uopšte ne znam kuda sam krenuo i šta ću sve tamo da nađem. Ne postoji ništa za šta bih se čvrsto uhvatio, što bi rekli, ankerisao. Ne, kod mene je sve to malo drugačije, još se puno tražim i još puno isražujem.

Scenska, likovna, muzička umetnost. U kojoj se najbolje snalazite, a koja je najzahtevnija?

Adžić: Najkomforniji sam sa scenskom umetnošću, mislim, konkretno, na glumu. Tu se najprirodnije osećam, dosta sam druželjubivo biće, veoma lako uspostavljam saradnju sa kolegama, to ima neku svoju atmosferu i to mi baš ne predstavlja nikakav problem. Muziku sam aktivno prestao da sviram dosta davno, pre nekih desetak godina i više, a slikarstvo sam otkrio pre tri godine i sada se aktivno bavim time. Slikarstvo je trenutno najzahtevnije, zato što je najveća nepoznanica na koju nailazim.

Za koju od ovih umetnosti je Kosovska Mitrovica najotvorenija?

Adžić: Kosovska Mitrovica je genetski otvoren grad za sve vrste umetnosti, a mislim da je samo igrom slučaja muzička umetnost najprisutnija, kroz organizaciju "Nort siti" džez i bluz festivala, i takođe kroz istorijat bavljenja džez muzikom, baš u Kosovskoj Mitrovici. Tako da bih ja, ali i većina, Mitrovicu vezali prvo za dobre bitove, dobre zvuke, dobre melodije.

Čini se, posle ove priče, da su grad koji je nekada bacao svetla daleko, i ljudi u njemu zaslužili bolje. Da li je "Nort siti", džez i bluz festival upravo to?

Adžić: "Nort siti", džez i bluz festival je rezultat nemanja sistema, jer svuda u svetu, u ostalim gradovima, postoje određeni delovi sistema koji su tu, spremni da apsorbuju tu vrstu energije koja se dešava među mladim ljudima. To znači da postoje određene omladinske institucije gde dođeš, organizuješ se i praviš festival. Mi smo bili ostavljeni sami sebi, niko nije bio pored nas, osim muzičara koji su i ranije aktivno svirali. Iz te potrebe da se nešto desi, iz velikog prijateljstva smo se okupili udruženje "Unija M". Iz toga je nastao festival koji traje već 17 godina, koji upravo generiše tu pravu energiju. Unutar festivala se dešavaju divne svirke.

Da li je koncept koncerta kome prethodi neka izložba, zlatni presek između dve umtnosti?

Adžić: Ja nisam pobornik tih oštrih podela umetosti. Nijedna umetnost nije neprijatelj drugoj umetnosti, sve su u principu kompatibilne. Poenta je u tome što se one predstavljaju u svetu u kome živimo kao odvojene. Mislim da to postoji zbog toga da bi neko lakše rukovodio njima, pretvorio ih u robu, potražnju, bio deo ovog platnog sistema, da naplati, a da sve ove stvari koje sam napomenuo umtenosti ne pripadaju, uopšte nisu vezane za nju. Sve umetnosti su komplementarne jedna sa drugom i divno se slažu, poenta je samo da se nađe ključ kako će one da se ukombinuju. Kolonija prethodi festivalu jer je to meni normalan i prirodan sled događaja. Kolonija okuplja mlade umetnike, krećemo u atmosferi slikanja, družimo se, puno je muzike. Onda se polako ulazi u festival, koji posle dovodi do druge atmosfere.

Može li ta korelacija auditivne i likovne umetosti postaviti temelj za modernost u jednom umetničkom izrazu?

Adžić: Moderno je svakako dobro. Pitanje je svesti koliko će umetnici nastaviti da stvaraju na tim tradicionalnim objektima, ili tradiconalnim papirima, materijalima na kojima su do sada stvarali. Da li će cela percepcija da se promeni, pa da pređe u digitalnu formu, ili tako neku modernu, što može da se desi. Možda čovek i treba da prati vreme u kojem živi, ali da suština i srž treba da bude ona njegova, istinita. Ne sme umetnost da se estetski ulepšava. Za mene, umetnost nema tu estetsku kategoriju lepote, nego dobrog i lošeg.

Da li sebe smatrate originalnim i inovativnim umetnikom?

Adžić: Daleko od toga, ništa slično. Sebe smatram čovekom koji je osetio određeni poziv, uputio sam se ka tome dosta hrabro i smelo, ne dam se pokolebati. Ne mislim da sam originalan ni inovativan. Kako je Džekson Polok rekao: "Ja sada slikam kao što je slikao Rembrant", a razlika između njih je bila 400 godina. Ko zna koliko umetnika pre mene je originalno ili inovativno, uopšte ne stavljam sebe ni približno toj kategoriji, niti razmišljam u tom pravcu ikada. Bavim se sobom, svojim istraživanjem u svetu o kojem nemam pojma. U tom svetu, moja osnovna stvar je da budem fokusiran, koncentrisan i predan tome. Takvo stanje i rad će dovesti da nešto izađe iz mene, a nije na meni čak ni da tumačim ono što nacrtam. Pol Klej ima rečenicu gde kaže: "Slikar ne slika ono što je viđeno, već ono što treba da bude viđeno“. Kako ja da znam šta je to što treba da bude viđeno, dok sam ne krenem u potragu za tim. Svet umetnosti nije vezan ni za kakve naše asocijacije koje imamo u ovom našem relanom životu, priroda mu je totalno drugačija. Da bi smo došli do saznanja kakva je ta priroda, treba mnogo vremena provesti i stvoriti taj svet koji te zove.

"Početak", "Otkrivanje", "Na tragu", su naslovi ciklusa vaših likovnih radova. Gde se u njih uklapa kolektivno slikarstvo?

Adžić: To je prva izložba koju sam imao u galeriji "Akvarijus", gde inače puno vremena provodim i gde slikam sam, kao i sa prijateljima. Tu se i desilo to otkrivanje sa jednom slikom, koju sam nacrtao kćerki, imam lepu asocijaciju na čitav događaj. Kada sam imao prvu izložbu zamislio sam je tako, da prikažem sve ono od kako sam krenuo da slikam, da prikažem momenat kada se u meni već dešava da postajem drugačiji, a ne onakav kakav sam bio na početku. Tada sam okačio sve radove koji pripadaju tom mom početku, kada sam bio apsolutno nesiguran i još nisam bio toliko hrabar. Tada se desilo to otkrivanje, da tu ima nečega, ali sa puno slikarskih grešaka. Do treće faze koja mi se desila, "Na tragu", gde sam možda zakoračio u taj svet umetnosti kome sam se uputio.

Do kolektivne slike dolazi iz sledeće ideje: kada sam kod kuće krenuo da crtam, krenula su i deca da mi se pridružuju, pa sam krenuo i sa njima da crtam. A potičem iz atmosfere gde se mnogo sviralo... Recimo, kod nas je džem sešn suštisnki bitan na festivalu. Džem sešn okuplja različite muzičare sa festivala, iz različitih bendova, koji se pritom ne znaju, okupe se na bini i krenu da sviraju neke pesme. To mogu biti standardi, pa čak i nešto što ne znaju. One tada zazvuče totalno drugačije od originala ili kada ih neko drugi svira, totalno se dobije druga energija.

Na slikarstvo sam gledao kao na totalno individualnu umetnost, slikar je sam, prepušten sebi, sa četkicom i platnom. Ideja mi je bila, da umetnika kao takvog izmestim iz komfora koji on sam sebi stvori dok slika, da mu pridružim dva-tri različita umetnika, pa da se radi jedna zajednička slika. Bez ikakve kvalitativne ideje da tu nastane neko delo koje će puno vredeti. Radi se o stvaranju osećaja i trenutku radosti i sreće. Da tri-četiri umetnika sarađuju, a da slika bude gotova kada se svi slože da je ona gotova. Trenutak i energija koja se tu dešava je suštisnki bitna, a rađeno je ono što nikada nije rađeno, podeljena je inspiracija sa nekim drugim i, takođe, primljen je tuđi uticaj na istu siku.

U 21. veku, umetnost više nema priliku i hrabrost da se izoluje od ljudi sa kojima živi. Niko više nema vremena da traga za nekim umetnikom koji je zatvoren kod kuće i piše, gura te sveske i knjige pod tepih ili ispod jastuka, da niko ne zna za njega i da ga posle otkrije. Niko neće ni saznati, zaboraviće se u ovom svetu da su se takve stvari nekada uopšte i dešavale. Umetnik u 21. veku ima dužnost da bude pristupačan, a to znači da, ako ga neko pita šta to radi, da kaže šta radi bez ubeđivanja, da se zna da tu postoji i da je sa nama.

Da li je jedina svrha umetnosti da čoveka čini boljim, slobodnijim i srećnijim?

Adžić: Ostaće od umetnosti, poput slikarstva, da leči čoveka. Sokrat kaže: "Bolje biti dobar, nego srećan". Znači da to (sreća) nema veze, pitanje je da li smo dobri ljudi. Šta znači sreća? U ovom svetu je vezana za novac. Misim da je dovoljno ako čovek kroz umetnost postane dobar, jer je to suština stvari. Da smo dobri ljudi, da smo dobri jedni sa drugima. Ako je neko dobar, on je već i bolji i srećniji.

Ima li umetnost takvu snagu u Kosovskoj Mitrovici našeg doba?

Adžić: Umetnost ima snagu na nivou čovečanstva, a sigurno da Mitrovica, kao deo čovečanstva, ima svoje mesto u tome. Potreba za umetnošću je jedan od najjačih poriva u čoveku. Ne bi ni opstala da nije takva, da nije suštinski jaka. Ona ontološki pripada čoveku koji ne mora da zna zašto mu pripada. Ona će biti deo Mitrovice uvek. Što se mene tiče, ja ću se truditi da sam živ i da stvaram koliko god mogu u toj mojoj severnoj Kosovskoj Mitrovici, kao i da budem deo nečega što dolazi.

Hoće li umetnost prikazana na platnu ili na papiru preživeti digitalno doba i sve agresivniju tehnološku revoluciju kojom smo okruženi?

Adžić: To je isto jedna od tih lažljivih stvari prošlih vremena, da nešto treba da opstaje, da stoji, da bude prisutno, da ima vrednost. Mislim da uopšte nije cilj umetnosti da preživi. I da nestane sva, ona živi u čoveku. U čoveku postoji snaga, želja za radom u umetnicima donosi atmosferu umetnosti. Mi bismo možda bili siromašniji, ili ne bismo bili da znamo za ove umetnike, ili ne znamo. Za mnoge umetnike ne znamo, mi ne znamo za čitavu scenu Aboridžanske kulture, ali znamo za renesasnu i humanizam i to je nama sada, kao, suštisnki bitno i tu je vrednost. Ovo što postoji i što ne znamo, to nas i ne dotiče. Što znači, da ako to nestane naš svet i ne bi nešto mnogo patio. To i jeste poenta. Čak i da ne preživi umetnost kao fizički dokaz, ona mora da preživi u čoveku kao potreba da se njome bavi.

Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gostovao Vasilj Adžić možete pogledati OVDE.

Prethodne emisije iz ovog serijala koji se realizuje uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije možete pronaći na ovom LINKU.


Ostale vesti

  • Tradicija i humanost

    Tradicija i humanost

    U Domu kulture u Gračanici večeras je održan “Etno festival mladih stvaralaca”. Ova manifestacija je održana u okviru akcije „Neka život pobeđuje, budi human“ za prikupljanje novčanih sredstava za lečenje Dragana Tripkovića iz Plemetine.

  • “Svašta nešto se zove muzikom danas”

    “Svašta nešto se zove muzikom danas”

    Mladi muzičari sa Kosova, Emir Hasani, Danilo Đurić Londan i Džemalj Mustafa kažu da ovim podnebljem vlada nekvalitetna “turbo folk” muzika i skupa produkcija kojom izvođači pokazuju kako je u društvu sve “idealno”, od skupih kola, mnogo novca, zgodnih i golišavih devojaka, dok u stvarnosti “krpimo kraj s krajem”.

  • ’’Sve sa predstavlja sa neke margine’’

    ’’Sve sa predstavlja sa neke margine’’

    "Živimo u vremenu kada je štošta marginalizovano. Smatram da nikada nije suvišno plasiranje sadržaja koji će braniti nacionalno dostojanstvo", rekla je u emisiji "Život i umetnost" RTV Kim glumica Jasmina Stoiljković.

  • "Mlad čovek, pre svega, želi slobodu"

    "Mislim da je umetniku potrebno da bude slobodan čovek, da slobodno razmišlja, da može slobodno da iskaže svoje emocije, onako kako on misli, a ne kako mu drugi diktiraju", navela je gošća emisije "Život i umetnost" slikarka Vesna Sekulić.

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane