„Nema stajanja iako je ovo težak i prljav posao“

"Vajaru je najbitnija upornost i tvrdoglavost. Desi se da skulptura pukne, na pola ili na kraju posla, i da sve to mora iz početka. Nema stajanja, to je mnogo bitno", rekao je gostujući u emisiju „Život i umetnost“, vajar Branislav Ristić.

Podeli ovaj članak sa:
  • Branislav Ristić (Foto Kim)

Branislav Ristić rođen je u Uroševcu 1978. godine. Rodni grad je napustio 1999. i preselio se podno Šar planine, u Štrpce.

Završio je osnovne i master studije na Fakultetu umetnosti u Zvečanu, odsek Vajarstvo, u klasi profesora Peka Nikčevića.

Vajarstvom je počeo da se bavi po nagovoru prijatelja, sasvim slučajno.

Učestvovao je na više kolektivnih izložbi, a njegove radove je mogla da vidi publika od Gračanice i Kosovske Mitrovice do Kraljeva, Aranđelovca, Beograda i Novog Sada.

Da li je vajarstvo isključivo muški poziv na eks-jugoslovenskom umetičkom prostoru?

Ristić: Naravno da nije, jer mi imamo puno žena vajara koje su ostavile duboki trag za sobom. Nikako nije samo muški poziv, imamo Olgu Jančić i Olgu Jevrić koje su ostavile veliki pečat u jugoslovenskom vajarstvu.

Ko vam je, u tom umetničkom smislu, najbliži?

Što se te vrste umetnosti tiče, meni je najbliži Maks Bil, savremeni vajar koji se prosto poigrava masom i ima neke svoje forme, unosi neki svoj ritam kroz svaku sulpturu koju iznese. Onda je tu Barbara Hepvord koja je svetski poznata žena vajar i koja je odlična u svom poslu. Svaki vajar, kada dobije taj komad kamena, mora prvo da se srodi sa njim, da vidi šta sve može da izvuče iz njega, da se ta masa rasporedi onako kako umetnik planira, da to bude delo koje nije previše kičasto i da sve na kraju ima nekakvog smisla kada se pogleda.

Postoje helenistički, rimski, vizantijski, orijentalni, ali i evropski uticaji na umetnost ovog dela sveta, koji je od njih najjači?

Svi su oni kroz istoriju ostavili neki trag. Vajarstvo je, pre svega, takav poziv, i takva vrsta umetosti gde se jedna epoha nadovezuje na drugu, tamo gde je stao neko iz nekog perioda, drugi je već nastavio dalje. Na mene je najviše uticaja imao evropski deo, pošto je to i savremenije doba gde su ljudi malo ozbiljnije gledali na sve te stvari, meni to najviše leži. Tu imamo Brankušija, Rodena... ove modernije vajare, koji su stvarno dobri. Evropski stil, osim što je moderniji, više pažnje pridaje detaljima, kojih naravno ima i u helenističkom pravcu, ali po meni je taj evropski uticaj najbitniji.

Jedna od prvih muzejskih zbirki na Kosovu potiče još iz 1936. godine, bila je privatna i nalazila se u vlasništvu slikara i vajara iz Prištine Dimitrija Paramendića. Gajite li nadu da će se neko od vaših dela naći u nekom muzeju?

Iskreno se nadam, bilo bi lepo kada bi do toga došlo.

U Sevcu, podno Šar planine rođen je akademik i vajar Svetomir Arsić Basara. Imajući i ovaj podatak u vidu, želim da vas pitam koliko jednog umetika detinjstvo i zavičaj određuju u životu?

Svaki čovek ponese sve sa sobom upravo iz detinjstva. Svaki dalji rad, svako delo je odraz iz tog najranijeg detinjstva, iz tog nekog perioda odrastanja. Sve ono što se usput pokupi, kasnije može da se pretoči u neko delo.

Da li vi pronalazite neku povezanost sa Basarom?

Nismo toliko bliski, jedino po materijalu. On je većinu svojih dela radio u drvetu, meni je drvo takođe blisko, pa se jedino tu podudaramo. Inače, imamo skroz drugačiji pogled na skulpturu i umetnost. On je akademik, imao sam prlike da gledam njegova dela, fenomenalna su.

Pored skulptura, radite i duborez?

Bavim se duborezom nekih desetak godina, uglavnom su to sakralne stvari, ikone, ikonostasi, kudaci za lovačka oružja, nameštaj. Koliko je teško raditi na drvetu zavisi od toga koliko volite drvo, koliko ga razumete i koliko ono razume vas. Uvek kažem da moram da slušam drvo, i da ono sluša mene, pa se onda povežemo koliko možemo.

Može li se na vaša dela gledati kao na tumačenje jednog vremena?

Kada su drvo i izrada ikona u pitanju, tu je sve već rečeno. Što se skulptura tiče, moglo bi se reći, pošto mene više interesuje ta savremena skulptura, težim tom pravcu.

Da li je umetnik danas u poziciji da kritikuje i komentariše stvarnost?

Naravno da jeste, kao što je i dosad bilo kroz vekove, pošto su slikari i vajari pričali kroz svoja dela, tako se i danas ništa nije prmenilo. Kroz svoja dela poručujem da su komadi kamena i drveta u stvari živa bića, da se na njih ne gleda kao na neku usputnu stvar koja je tu bila pre nas, a biće i posle, ona je tu vekovima. Imam jedno delo, knjigu, gde se tačno vide fosilni ostaci koji su stari i do milion godina, sa tim je sve rečeno. Jednu skulpturu sam nazvao „Rogovi u vreći“, to je igra mase, to je na neki način i kritika kroz to delo, to je stari izraz koji predstavlja naša neslaganja, kroz koji se vidi sva naša muka.

Jesu li neke vaše skulpture inspirisane srednjim vekom i koliko vas on uopšte zanima?

Nisu toliko inspirisane srednjim vekom, jer je on težio ka figuraciji. Više je tu bilo figura i portreta, ima naravno i drugih skulptura, ali savremenija skulptura više teži prema apstrakciji i prema tom uprošćavanju mase i igranju sa njom.

Koliko je skulptura važna za stvaraje državnog i nacionalnog identiteta, za duhovno snaženje i prepoznavanje?

Mnogo je važna. Svaka skulptura nosi „zub vremena“ sa sobom i priča određenu priču. Imamo odlične skulpture iz doba komunizma, tu je Dušan Džamonja koji je odličan vajar i koji je dosta rekao kroz te svoje skulpture. To je bilo vreme u kome niko nije smeo puno javno da govori, on je kroz svoje skulpture, sa tim ekserima i tim gomilanjem, poslao poruku da je tesno i da tu nešto fali, da nema vazduha i prevelike slobode. To je, naravno, moje gledište.

U našim gradovima ima puno spomenika, ali tek pokoja moderna skulptura, zbog čega je to tako?

To sve zavisi od uređenja grada i samih umetnika. Uglavnom se za gradske spomenike koriste likovi naših velikana, Vuka Karadžića, Nikole Tesle, to ide u tom pravcu. Ali, recimo u Aranđelovcu, u Bukovičkoj banji imate ceo park savremenih skulptura, tu je delo Ivana Meštrovića koga i ne mogu baš da komentarišem. To dosta zavisi i od ljudi koji nisu umetnici i koji na umetnost gledaju sa druge strane. Oni, kada pogledaju u delo, vole u startu da znaju šta je to. Za apstrakciju, recimo, mora postojati cela priča iza dela. Kada se radi figura, čovek koji gleda u nju mora imati jasnu sliku.

Imate li atelje i koliko mu je visoka tavanica?

Nemam atelje, imam radnu sobu, u kojoj nažalost nemogu da radim kamen, tu uglavnom radim drvo. Kamen se radi u dvorištu, negde gde ima dosta promaje. Vajarstvo je dosta prljav posao i ima dosta prašine, pa zahteva i posebne uslove. Ja te uslove nemam, kao i dosta mojih kolega koji se bave vajarstvom. Teško se dolazi do kvalitetnog materijala.

Koliko je, u svakom smislu tih reči, skupo biti vajar?

Danas je sve skupo, ali kada se nešto voli, nađe se načina da se ta prepreka pređe. Teže se dolazi do alata, pošto je to specifičan alat, kojeg nema u prodaji na Kosovu.

Od kojih materijala najčešće izrađujete skulpture?

Uglavnom je to mermer, beli mermer, Venčac ili prilepski, ima ga po stovarištima, ali je to malo skuplja stavka. Alat pribavljam u centralnoj Srbiji. Aranđelovac je centar toga, iz razloga što je tamo veliko nalazište kamena Venčac, postoje i specijalizovane radnje baš za vajarske alate. Ima ih i po Sopotu, Beogradu. Na Kosovu je dosta teže pribaviti materijal i alat.

Ima li u našem saznanju ičega čega nema u našem iskustvu?

Naravno da ima. Mi imamo jedno iskustvo, ali ne znamo šta sve postoji. Ne možemo nikada biti sigurni u to, da kažemo da sve znamo preko našeg iskustva. Uvek se neka nova saznanja stiču, uvek se nešto novo radi, nešto novo vidi. Vajarski zanat je mnogo bitan jer, kao i svaki zanat, mora mnogo da se uči i da se mnogo znanja stiče, da se uvek bude u tome i da se razmišlja o tome, jer se samo sa osnovnim predznanjem malo toga može uraditi.

Koja je vaša poruka nekome ko želi da se bavi vajarstvom?

Tu je najbitnija upornost i tvrdoglavost. Ovo je dosta težak i prljav posao, moraju biti istrajni i uporni u onome što krenu da rade. Desi se i da skulptura pukne, na pola ili na kraju posla, pa sve to ide iz početka. Nema stajanja, to je mnogo bitno.

Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gostovao Branislav Ristić možete pogledati OVDE.

Ostale vesti

  • Tradicija i humanost

    Tradicija i humanost

    U Domu kulture u Gračanici večeras je održan “Etno festival mladih stvaralaca”. Ova manifestacija je održana u okviru akcije „Neka život pobeđuje, budi human“ za prikupljanje novčanih sredstava za lečenje Dragana Tripkovića iz Plemetine.

  • “Svašta nešto se zove muzikom danas”

    “Svašta nešto se zove muzikom danas”

    Mladi muzičari sa Kosova, Emir Hasani, Danilo Đurić Londan i Džemalj Mustafa kažu da ovim podnebljem vlada nekvalitetna “turbo folk” muzika i skupa produkcija kojom izvođači pokazuju kako je u društvu sve “idealno”, od skupih kola, mnogo novca, zgodnih i golišavih devojaka, dok u stvarnosti “krpimo kraj s krajem”.

  • ’’Sve sa predstavlja sa neke margine’’

    ’’Sve sa predstavlja sa neke margine’’

    "Živimo u vremenu kada je štošta marginalizovano. Smatram da nikada nije suvišno plasiranje sadržaja koji će braniti nacionalno dostojanstvo", rekla je u emisiji "Život i umetnost" RTV Kim glumica Jasmina Stoiljković.

  • "Mlad čovek, pre svega, želi slobodu"

    "Mislim da je umetniku potrebno da bude slobodan čovek, da slobodno razmišlja, da može slobodno da iskaže svoje emocije, onako kako on misli, a ne kako mu drugi diktiraju", navela je gošća emisije "Život i umetnost" slikarka Vesna Sekulić.

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane