’’Ni Davidov, ni carski, ni spahijski’’

“Mi nemamo kancelariju, nemamo telefon, nemamo svoj računar, nemamo radni prostor i sastajemo se po kafanama. Očigledno da nema razumevanja u društvu za jednu krovnu organizaciju književnika. To je sramota za jedno društvo i za jednu državu“, rekao je u emisiji „Život i umetnost“ na RTV Kim predsednik Književnog društva Kosova i Metohije i potpredsednik Udruženja književnika Srbije Novica Sovrlić.

Podeli ovaj članak sa:
  • Novica Sovrlić (Foto Kim)
  • Novica Sovrlić u studiju RTV Kim (Foto Kim)

Novica Sovrlić rođen je 1956. godine u Kosovskoj Mitrovici. Od 1997. objavio je pet zbirki pesama, jednu zbirku pripovedaka i priredio jedan zbornik poezije. Zastupljen je u više antologija savremene srpske poezije, a pesme su mu prevođene na poljski, češki, švedski, arapski, rumunski, makedonski, engleski i francuski jezik.

Predsednik je Književnog društva Kosova i Metohije, potpredsednik Udruženja književnika Srbije i počasni član Udruženja pisaca "Sedmica" iz Frankfurta na Majni.

Dobitnik je 12 nagrada za svoj spisateljski rad. Oženjen je, ima četvoro dece. Živi i radi u Kosovskoj Mitrovici.

Da li ste vi pisac Ibarskog Kolašina, pisac Kosovske Mitrovice ili pisac posleratnog konteksta?

Sovrlić: Nijedno od toga, mada ne odričem da sam iz Ibarskog Kolašina. Sa ponosom uvek govorim odakle sam jer svako voli svoje mesto rođenja. Ja sam običan srpski pisac, vaš sabrat i sunarodnik koji sa vama boravi i bitiše na Kosovu i Metohiji. Ako moram da se odredim, recimo da sam srpski pisac sa Kosova i Metohije.

Da li je osnova pisanja bekstvo od stvarnosti, suočavanje ili samo sebična unutrašnja potreba?

Sovrlić: Ja bih sva ta tri segmenta povezao. To je svakako potreba, ali nikako bekstvo. Iz te nasušne potrebe proizilazi suočavanje sa stvarnošću, na taj način objedinjujemo sva ta tri pojma. Pisanje je dar od Gospoda i nešto što morate da radite jer ste za to obdareni. Preosvećeni (mitropolit) Amfilohije Radović mi je jednom prilikom, kada smo pričali o tome treba li pisati ili ne, treba li odustati od toga, kazao: „Vi, pisci sa Kosova i Metohije, morate da pišete jer vam je to dar od Gospoda i ako to odbijete, odbili ste božju blagodat“.

Ima li mladih pisaca na Kosovu, koliko su mladi zainteresovani za pisanje?

Sovrlić: Ne znam kao stoje stvari ovde u Gračanici. Nažalost, po prirodi posla, po prirodi dužnosti koju obavljam, to bi trebao da znam. Ima ih, naravno, i ovde. U Kosovskoj Mitrovici, zahvaljujući galeriji „Akvarijus“, već dve godine postoje pesnička sučeljavanja u saradnji sa Književnim društvom Kosova i Metohije. Mi smo prošle godine štampali tri knjige mladim autorima. Najstariji od njih ima 17 godina i te tri knjige su bile na Sajmu (knjiga u Beogradu). Zamislite, oni su imali u 17. godini promociju svojih prvih knjiga na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Šta je njima inspiracija, gde je najčešće pronalaze?

Sovrlić: Veliki pisci, pod znacima navoda, odnosno, stariji pisci bi se začudili, a verujem i sav obrazovani svet, kad bi videli tematiku kojom se mladi pisci bave. Oni su svakako prevazišli svoj uzrast i bave se ozbiljnim temama. Ozbiljnih tema je na pretek svuda oko nas. Bave se situacijom u kojoj se nalazi naša država, naša otadžbina, situacijom u koju su oni, ni krivi ni dužni, upali i žive svoj najlepši deo života upravo u ovom nedobu i nevremenu. Oni o svemu tome pišu i svi se čude odakle ta tematika kod mladog čoveka od 15. godina. Pišu i o ljubavi, naravno. Čak pišu i deca koja su u prvom razredu.

Lirika je dijalog i suočavanje. Da li je, ponajviše od svega toga, suočavanje sa samim sobom?

Sovrlić: Zatečen sam ovim pitanjem. Pa, jeste. Suočavanje sa samim sobom, u smislu odgovora na pitanje ko ste vi i šta ste vi. Mnogo puta kad napišete nešto, neku pesmu, pošto je u ovom slučaju u pitanju lirika, pa kad je pročitate, sa protokom vremena, posle nekog vremena, zapitate se „da li sam to zaista ja, jesam li ja to kazao“. Tako da, jeste. Jeste suočavanje sa samim sobom.

Šta je poezija kada se suočite sa jednim običnim danom na ulici podeljenog grada?

Sovrlić: Poezija je obični dan, a podeljeni grad svakako nije poezija. On može biti tema za poetsko sučeljavanje, odnosno, za stvaralaštvo jednog pisca, ali taj podeljeni grad nikako ne može biti poezija i nekako mi je to malo… strano.

Zbog čega?

Sovrlić: Sama ta podela… Ne bih da ulazimo u sferu politike, ali čim kažete „podeljeni grad“ znači da tu nije nešto u redu. Malo je gradova u svetu koji su podeljeni. Ovaj naš grad je podeljen na srpski i albanski deo, a nikakav boljitak nemamo od te podele. Mi poetski obrađujemo i tu tematiku, međutim, to je tematika koja je dosta bolna za naš narod.

Šta je Književno društvo Kosova i Metohije čiji ste predsednik?

Sovrlić: Književno društvo Kosova i Metohije egzistira od 1990. godine pod ovim imenom. Tada je Udruženje književnika Kosova i Metohije na čelu sa Rugovom otišlo jednom stranom. Naši pisci, Dara Vučinić, Petar Sarić i još niz pisaca, da ih sad ne nabrajam, da se niko ne nađe uvređen, su osnovali Književno društvo Kosova i Metohije. Mi smo, od vremena posle rata 1999. godine, igrom slučaja ili zbog situacije u kojoj se srpski narod našao, pa sa njim i srpski pisci, izmestili sedište u Kosovsku Mitrovicu. Začudićete se ako vam kažem, a ja to na svakom mestu ponavljam, da mi, do dana današnjeg nemamo kancelariju, nemamo telefon, nemamo svoj računar, nemamo radni prostor i sastajemo se po kafanama. Ali, godišnje skupštine, zahvaljujući ljubaznosti gospodina (Aleksandra) Dunđerina i njegove supruge Miljane Dunđerin koji su vlasnici galerije „Akvarijus“, se tu održavaju od prošle godine i tu održavamo promocije.

Zašto je to tako?

Sovrlić: Ne znam, očigledno da nema razumevanja u društvu za jednu krovnu organizaciju književnika. Hteli mi to da priznamo ili ne, ipak udruženje književnika predstavlja najpismeniji deo naroda. Nas priznaju… Evo, ove godine smo dobili poziv… smem li to da izgovorim… Nažalost, najveći smo izdavač na Kosovu i Metohiji i sledeće godine ćemo biti na sajmu knjiga u Frankfurtu, ne voljom naše države, već zahvaljujući tome što smo prepoznati kao neko ko stvara i piše o ovome o čemu treba da piše. Piše, naravno, vredna dela iz opusa srpske književnosti i bićemo gosti. Gosti smo bili pretprošle godine i na sajmu knjiga u Parizu, zatim u Rumuniji… Dobro, treba priznati Kancelariji za Kosovo i Metohiju koja nas već pet godina zaredom poziva na Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, ali, to je malo. Mi nemamo radni prostor, mi nemamo odakle da delujemo.

Jeste li se obraćali institucijama, šta vam oni kažu?

Sovrlić: Naravno. Ministrastvu za kulturu i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. To je Petar Kočić najbolje opisao u svojoj pripoveci kad kaže „ni Davidov, ni carski, ni spahijski“. Mi smo ničiji. Ministarstvo za kulturu kaže da je nadležna Kancelarija za KiM. Kancelarija za KiM kaže da je nadležna Opština Kosovska Mitrovica, pošto nam je tu sedište. Predsednik opštine i opštinski organi kažu da smo mi pokrajinska institucija, što je istina, pa da je nadležna Kancelarija za KiM i tako, sve to ide u jedan začarani krug, a mi… Evo, biće sada 20 godina, kažem vam, sastajemo se po kafanama, pisci. To je sramota za jedno društvo i za jednu državu. Zaista velika sramota, da se mi u 21. veku sastajemo po kafanama. S druge strane, čuo sam da Savez pisaca Kosova ima prostorije na dva sprata, da imaju ne znam koliko zaposlenih. Mi štampamo knjige, objavili smo za četiri godine preko 50 naslova, 54-55, od sopstvenih sredstava. Ogrešiću se, gospodin Spirić, predsednik PO Opštine Kosovska Mitrovica nam je par puta priskočio sa 10 hiljada dinara. Jenom, dva puta, nebitno… ali njemu treba odati priznanje. Mi smo mu dodelili nagradu „Veliki gramata“ jer nam svake godine omogućava odlazak na Sajam knjiga u Beogradu. Knjige o svom trošku štampamo. Od članarine i iz svoga džepa.

Da li dolaze đaci i njihovi nastavnici na književne večeri ili događaje koje organizujete, kojima i vi prisustvujete kao učesnik?

Sovrlić: Ja ću navući bes na sebe, ali moram da budem iskren, s obzirom na vreme u kojem smo, na okolnosti, moramo govoriti istinu. Profesori ne dolaze, a đaci dolaze. Ja za ovih 20 godina, daj Bože da sam video pet profesora književnosti da je došlo na književne večeri. Možda malo više. Recimo, dolazi profesor Stašić iz Mitrovice, univerzitetski profesori dolaze kad ih pozovemo, iako oni imaju više obaveza, ali dolaze. Međutim, srednjoškolski profesori i profesori u osnovnim školama nikako. Ja ih vrlo retko viđam.

Zašto?

Sovrlić: Zaista ne znam šta je u pitanju, to je nešto nenormalno. Zaista, van svake kritike. Ne znam.

Gospodine Sovrliću, jeste li vi žrtva gavranovog poljupca?

Sovrlić: Razmišljao sam, gavran je naša, srpska, domaća ptica. Toliko smo se saživeli sa njom da je više i ne doživljavamo kao neku zlosutnu pticu koja govori o smrti i našem stradanju, onu pticu koja je donela ruku majci devet Jugovića. Jesam žrtva, kao i svi Srbi. Još taj gavran grakće, ali ja se nadam da nas neće odneti sa Kosova. I Metohije, naravno.

Bavili ste se u svojim knjigama tamom vekova, ali i tamom današnje nesreće. Koja je tamnija?

Sovrlić: Nikad u svom životu nisam pomislio da su naši prošli vekovi tamni. Ja, naprotiv, u knjizi „Zlato Zvečana“, te naše vekove upoređujem sa zlatnim dobom srpske istorije. Čak i onda kada smo najviše stradali, postojalo je viteštvo, čojstvo, tolika ljubav prema otadžbini. Ako već stvari merimo svetlošću i tamom, to je svakako najsvetliji deo naše istorije i književnog stvaralaštva, jer se istoričnost i poezija prepliću u mnogo čemu.

Vaše kolege pisci su nam rekli da današnja književnost sa Kosova i Metohije nije sastavni deo glavnog toka savremene srpske književnosti. Da li se slažete sa njima?

Sovrlić: Nikako se ne slažem. Ako išta postoji u srpskoj književnosti što je srpsko, to je upravo književno stvaralaštvo na Kosovu i Metohiji. Nećete nigde u svetu naći više ljubavi prema Srbiji i prema srpskoj književnosti nego što ćete je naći ovde. Prosto sam iznenađen pitanjem i činjenicom da je neko od mojih kolega smogao snage da kaže da mi ne pripadamo srpskoj književnosti. Pokojni Slobodan Rakitić, naš veliki pesnik, je kazao da će srpska književnost na Kosovu i Metohiji tek sa protokom vremena dobiti na značaju i da je ona, svakako, vodilja u srpskoj književnosti. Ne kažem, mi smo zapostavljeni od mnogih književnih kritičara u Srbiji, neopravdano, naravno. Delovaću malo nadmeno, ali neću biti gord, da se ne grešim, siguran sam da imamo takva sjajna imena u srpskoj poeziji. Da pomenem samo Petra Sarića, ostali se neće ljutiti, pa možemo da stanemo na među svakom piscu u Srbiji. Zaista tako mislim i ubeđen sam da smo, kao pisci sa Kosova i Metohije, veoma važan segment srpske književnosti.

Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gostovao Novica Sovrlić možete pogledati OVDE.

Prethodne emisije iz ovog serijala koji se realizuje uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije možete pronaći na ovom LINKU.

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane