Pećka patrijaršija, majka srpskih crkava

Razdvojenost, izolacija i odsustvo lokalnih vernika i građanstva sestrinstvu manastira dodatno otežavaju život.

Podeli ovaj članak sa:
  • ećka patrijaršija (Foto arhiva Kim)

Malo kriva, šarena sa flekama rđe, metalna cev preprečila je put. Proćelav policajac izlazi iz kućice i sa jakim akcentom traži ličnu kartu. Pita: „Odakle ste, šta vozite?” Posle „bezbednosne” provere, koja više liči na susret suseda na nezgodnom mestu, osoba u uniformi odlazi do drugog kraja cevi. Naslanja se na žicom uvezane ostatke betonskih elemenata i blokova, pa rampa ode gore i može se ući u Pećku patrijaršiju, majku srpskih crkava. Prolazi se kroz novu i lepu kapiju, a na nju se naslanja, takođe nov, ogroman zid iz kojeg štrče šiljci armature ostavljeni za brzo i jednostavno razvlačenje bodljikave žice. Kada je odlučeno da se zida zid zbog zaštite čitavog manastirskog kompleksa, jer tik iznad njega prolazi put za Rugovsku klisuru, lokalne vlasti su se pobunile.

„Zid zaklanja pogled na albanske Alpe”, glasilo je obrazloženje iz albanske opštine Peć. Albanski Alpi su novo ime za Prokletije, a onih koji su bacali kamenice na spomenik Uneska niko se nije ni setio, tek gradnja je zaustavljena. Tadašnji premijer Kosova Agim Čeku, OVK komandant, dokazani borac protiv Srba još iz hrvatskog domovinskog rata – uz to i Pećanac – samouvereno je poručio: „Zidaj zid!”

Odgovor iz Peći je bio jasan: „Nema ništa od zida!” Onda je šef Unmika Joakim Riker, inače tihi i uticajni Nemac, naložio: „Zidaj zid!” Uzalud, pećka reč je bila jača: „Nema zida!” Vreme je prolazilo, a onda je iz Vašingtona Rozmari di Karlo, u ime državnog sekretara SAD, zamolila: „Zidajte zid!” Tog trenutka, sve je bilo u redu, uzvraćeno je: „Zida se zid!” Majstori su uzeli alatke u ruke.

Posle ovog nesrećnog zida sa svetskom istorijom, prolazi se kaldrmom, kroz orahe i borove, do druge sivomaslinaste kućice, zaostale od italijanskih vojnika koji su dugo čuvali mesto. U njoj je policajac, zagledan u brdo preko Bistrice.

Hladno je, u rano jutro ga ne zanimaju posetioci Pećke patrijaršije. Na drugoj staroj kapiji, koja odvaja ekonomski deo od konaka i crkava, teška metalna vrata, šum reke Bistrice i umrlica pobijenih srpskih mladića iz kafića „Panda”. Počinje drugi svet, savršeni red, vreme molitve.

Ispod ogromnih krakova duda Svetog Save, prolazi monahinja prava kao sveća. Ide svedenim korakom pored direka koji podupiru delove ovog ogromnog stabla.

„Svaki put ostajem zadivljen pri ulasku u Patrijaršiju, plamti mi duša pri dodiru Savinog duda”, kaže književnik iz Banjaluke Zlatko Jurić.

Čuje se tiho okretanje ključa, ulazi se u živu realnu istoriju, u svet koji je današnji oblik počeo da dobija sredinom 13. veka kada je sedište Srpske crkve iz Žiče preseljeno u Metohiju na mesto gde se spajaju ogromne planine i plodna ravnica, gde iz klisure u polje izbija reka Bistrica.

„’Čim uđemo u ovaj krug osećamo nešto posebno’, pričaju mnogi strani ljudi, neki su i komandanti Kfora, koji nisu naše vere, ali osećaju blagodat u našoj crkvi”, kaže igumanija Patrijaršije mati Haritina.

„Zavisi mnogo od našeg života i pokajanja, jer smo mi kao srpski i pravoslavni narod mnogo skrenuli sa duhovne strane: u pobožnosti, postu i ljubavi. Uvek živimo u nadi da će biti srećniji dani od ovih koje smo preživljavali proteklih godina, da će ljudi da se osveste i da dođu k sebi”, govori odlučno i sigurno.

Ona je deo sestrinstva što je teškim radom i trpljenjem od komunizma sačuvalo ćivote srpskih arhiepiskopa i patrijaraha. Nasledila je mati Fevroniju, tihu i smirenu staricu. Ona je u najgorim vremenima 1999, kada je sve gorelo i bežalo, kada se očekivalo da monahinje krenu u seobu, izgovorila: „Ja odavde živa neću!” Ta rečenica je spasla Pećku patrijaršiju i izuzetnu galeriju fresaka za koju dr Anđela Gavrilović kaže da su „dostojanstvene, elegantne i otmene”.

Ova mlada, široko obrazovana Beograđanka i harvardski stipendista, posvetila se proučavanju Bogorodičine crkve, arhiepiskopa Danila Drugog, najučenijeg čoveka našeg srednjeg veka. U toj crkvi, jednom od četiri hrama, pod krovom patrijaršijskog kompleksa, nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Pećke Krasnice. Predanje kaže da ju je slikao Sveti apostol Luka i da ju je Sveti Sava doneo iz Nikeje. Oko nje i u njenom okrilju okupio se toliki broj svetitelja i svetinja, a Pećanci su dobili posebnost i zaštitu gde god da žive. Ima ih raseljenih po svetu više od 50.000, tvrdi novinar iz Peći Velimir Perović: „Šta je nama Patrijaršija danas? Spomenik umrlom i ubijenom. Spomenik živom. Spomenik koji daje nadu da će ponovo, taj Božji hram, biti okružen vernicima.”

Pećance prepoznaješ, kaže Perović, jer u domovima, kućama, na radnom stolu „drže veliku sliku Patrijaršije, kao krst, kao svoje obeležje, kao ikonu pred kojom se Bogu moli za povratak u Metohiju”.

Posebnost je postala opšte mesto, pa i deo nacionalnog karaktera. U romanu „Studengrad”, u doba komunizma pisac Dragan Lakićević atmosferu u beogradskom Studenjaku i među Pećancima opisuje rečenicom: „Ovo je istureno odeljenje Pećke patrijaršije”. Njen značaj i istorijska uloga učinili su da veliki broj Srba oseća pripadnost ovom manastiru i da u raznim oblastima, po celom svetu, postanu njegovo „istureno odeljenje”. Snežanu Denker „Politika” je zatekla u Čikagu u lekarskoj čekaonici sa bolesnom majkom. Bavila se dugo nekretninama, sada vodi knjigovodstvo u svojoj maloj firmi i pomaže ljudima na Kosovu i Metohiji. Prošlogodišnji boravak u Peći vidi kao „osećaj deteta u majčinom zagrljaju. Kako opisati taj doživljaj zagrljaja, molitava i prepuštanja blagodati života?”

Patrijaršija je sva u znaku majke. Iznad glavnih ulaznih vrata u priprati je jedinstvena freska Bogorodice Mlekopitatelnice na kojoj ona doji sina, ljudski i prirodno. Svakom ko uđe i izađe preko mermernog praga, udubljenog i izlizanog ljudskim nogama, ponuđena je duhovna hrana i majčino mleko.

Veljko Petrović pisao je 1934. godine da pri pogledu na Patrijaršiju posetilac doživi „naročito duboko uzbuđenje, toliko intimno i toliko lično, i gotovo sentimentalno, da liči uzbuđenju posmrčeta pri prvom pogledu na sliku nikad neviđena roditelja”.

Razdvojenost, izolacija i odsustvo lokalnih vernika i građanstva sestrinstvu manastira dodatno otežavaju život. Mnoge administrativne i životne prepreke često su nepremostive. Monahinje se većinom vide kao ostatak srpske hegemonije, kao pretnja i svedočanstvo koje uznemirava. Teško i mučno se ostvaruje svako pravo, pa i ono na imovinu koja je fatalno uništena na Vidovdan 1945. kada je hramu oduzeto 850 hektara zemlje, a na tu odluku potpis je stavio Srbin.

Život i svetinja uvek daju nova rešenja. Siniša Živić je dovezao velike cevi za vodu. Lagano izlazimo iz manastirskog kruga. Kosovski policajac podiže smešnu metalnu cev, ispraća nas bez ijednog pogleda i do viđenja, razgovara mobilnim telefonom na srpskom jeziku.

Ostale vesti

  • Vladika Teodosije: Da Gospod podari mirne dane Velikog posta

    Vladika Teodosije: Da Gospod podari mirne dane Velikog posta

    "Svi oni, koji hoće da budućnost svog naroda grade na tragediji drugog, na nepravdi i otmici, prevari i nasilju, već su izabrali put sa onima koji su kroz istoriju na trenutak izgledali kao pobednici, ali im je, kasnije, u trenutku sva sila i moć nestala sa lica zemlje", poručio je u Velikoposnoj poslanici episkop raško-prizrenski Teodosije.

  • Dan ljubavi i vina

    Dan ljubavi i vina

    Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog Trifuna, zastitnika vinogradara. Istovremeno, rimokatolička crkva obeležava Dan ljubavi, Svetog Valentina.

  • Gazivode: Plivanje za Časni krst

    Gazivode: Plivanje za Časni krst

    Mileta Pitulić iz Kosovske Mitrovice prvi je doplivao do Časnog krsta na jezeru Gazivode. Po treći je put na Bogojavljenje bio najbrži plivač.

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane