Cvetković: Nema budućnosti, sve je beskonačna sadašnjost

„Kada potičete sa Kosova i Metohije, vaš rad ostaje u senci vas i same informacije odakle dolazite. To je negde značajno u istoj ravni kao da je došlo neko mitološko biće koje je tu i postoji“, rekla je u emisiji RTV Kim „Život i umetnost“ grafičarka Milena Cvetković.

Podeli ovaj članak sa:
  • Milena Cvetković (Foto Kim)

Milena Cvetković je rođena 1990. godine u Vranju. Diplomirala je na Fajultetu umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Zvečanu u klasi profesora Tomislava Trifića na smeru grafike. Master likovni umetnik postala je na istom smeru Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Anice Radošević Babić.

Milena Cvetković je dobitnica nagrade „Dimitrije Popović“ 2016. godine, namenjene najuspešnijem mladom stvaraocu na Kosovu i Metohiji.

Sarađivala je sa Srpskim pozorištem u Gnjilanu kao kostimograf i scenograf u predstavi „Divlje meso“ Gorana Stefanovskog.

Milena svoje radove kolektivno i samostalno izlaže od 2011. godine, od kada učestvuje u brojnim umetničkim projektima i likovnim kolonijama. Njeni radovi se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, a jedna njena grafika deo je privatne kolekcije Petera Handkea.

Milena Cvetković živi i stvara u Malom Ropotovu kraj Kosovske Kamenice.

Ako biste definisali neku vrstu pripadnosti u umetničkom smislu kako biste to uradili? Čiji ste vi?

Milena Cvetković: Ja bih izbegla da definišem i terminišem svaku vrstu pripadnosti, naročito kada je umetnost u pitanju. Aboridžini bi rekli da smo mi samo san jedne životinje, tako da ne bih preciznije odgovarala na ovo pitanje. Tragajući za vlastitim identitetom putem stvaranja i umetnosti, negde nastojim da postavim stav koji jasnije komunicira sa određenim mapiranim tačkama u nauci sa jedne strane, a sa druge strane, da se negde približim tim drevnim kosmogonijama i pričama o tome kako je nastao svet, čovek, umetnost i da negde sažmem te dve tačke i generišem ih u jedno.

Ko vam je u tom umetničkom smislu najbliži?

Milena Cvetković: Istovremeno najbliži i najdalji, u umetničkom i inspirativnom smislu, jeste pračovek i pračovečica. Taj prvi otisak je jednako važna spona, kao i prvo tkanje tih drevnih tkalja, velike hetitske boginje i svega što to tkanje podrazumeva, sve te individualne, istorijske i kosmičke cikluse. Tako da mi je jako teško da najpreciznije odredim, ali ono što ja osećam bliskim sa svojim radom jeste umetnost koja komunicira sa apsolutom, sa onim što je nevidljivo.

Zbog čega?

Milena Cvetković: Pa, upravo zbog te potrebe da se dostigne ono duhovno, vredno, ono što je iznad nas.

Imate li uzora? Jeste li zagledani u nekog od velikih umetnika?

Milena Cvetković: Naravno da jesam. Celo moje školovanje bilo je praćeno istraživanjem svih tih velikih, značajnih i darovitih ljudi. Smatram da kolektivna slika sveta i kolektivna stvarnost, ovakva kakvu znamo, u velikoj meri zavisi od pojedinačnih slika i zapisa svih nas.

A ko vam je uzor?

Milena Cvetković: Ima ih toliko, ali u ovom trenutku bih izdvojila Kostu Bogdanovića.

Zbog čega?

Milena Cvetković: Zato što smatram da je njegov doprinos od ogromnog značaja za našu umetnost, našu kulturu i teoriju kulture.

Šta za vas predstavlja talenat?

Milena Cvetković: Osim te istančane sposobnosti da se lakoćom postignu i neke veštne, da se sa njima barata, po mom mišljenju podrazumeva i posedovanje kapaciteta za čudesno, zatim istančanog osećaja za estetske vrednosti, za lepo, čisto, dobro, plemenito. Umetnost koja nastaje na taj način, ima tu univerzalnu moć komunikacije i samim tim je prava.

Sećate li se vašeg prvog dodira sa umetnošću? Kada ste odlučili da postanete umetnica?

Milena Cvetković: Sećam se prvih susreta sa umetničkim delima, što u umetničkim likovnim galerijama, pozorištu, sa filmom i tako dalje. Paralelno sa tim, javljala se i želja da se sazna i pronikne u celo to polje prirodnih nauka. Nekako se sve to zajedno razvijalo još u ranom detinjstvu. To moje kasnije odrastanje i sazrevanje, negde sam u tom periodu pokušavala da nekako obuhvatim čitav taj prečnik celog opsega onoga čega smo naučeni, dresirani, kako god, gde sam ja tražila put do istine. S obzirom da su prirodne nauke u velikoj meri škrtih informacija, nedorečenih teorija, neopipljivih dokaza, sa dosta promenljivim paradigmama, nekako mi je cela ta stvar išla dalje od istine. Shvatila sam da je umetnost jedino područje gde se može istinski istraživati.

Kako doživljavate povratne reakcije ljudi na vaša dela i jesu li vam one relevantne?

Milena Cvetković: Nravno da jesu od ogromnog značaja. Apsolutno uvažavam mišljenje svakog čoveka, nevezano da li je, u tom umetničkom smislu, obrazovan. Prosto, važna mi je svaka reakcija. U našoj sredini je negde problematičan taj nivo do kojeg je naša publika emancipovana. Mislim da treba još mnogo raditi, da sama publika treba da radi na sebi.

Vi ste dete enklave, pa me zanima šta je simbol koji omogućava prepoznavanje van geta?

Milena Cvetković: Teško i komplikovano pitanje, ali probaću da dam jednostavniji odgovor. Ono što sam ja lično mogla da osetim kroz svoje izlagačko iskustvo je jedan fenomen. Kada vi dođete sa područja Kosova i Metohije, nekako vaš rad ostaje u senci vas i same informacije odakle dolazite. To je negde značajno u istoj ravni kao da je došlo neko mitološko biće koje je tu i postoji.

Određuju li podneblje i zavičaj umetnika?

Milena Cvetković: Da. Naročito iz razloga energetskog delovanja samog područja. Pošto je reč o području Kosova i Metohije, složićete se sa mnom da je reč o jednoj posebnoj tački na mapi sakralne geografije, sa ogromnim energetskim dejstvom. Nije čudo što je tu izgrađeno toliko svetinja. Tako da, smatram da u velikoj meri određuje put umetnika, određuje svest. Vi se nađete u jednom potpuno izmenjenom stanju svesti gde prosto nema osećaja za budućnost. Sve je beskonačna sadašnjost i ono što radite u tom trenutku, tu gde bivstvujete jeste najvažnija stvar, ono što jedino imate. U takvom stanju svesti, mislim da je naša okrenuta ka kontemplaciji, nekoj komunikaciji sa nečim iznad nas, otvoreniji smo ka čudu.

Jedan raspeti gospod sa bodljikavom žicom našao se na vašoj grafici. Na koga vam liči, na nas, na vas ili na vreme koje slikate? Da li slikate vreme?

Milena Cvetković: Da, upravo sam rekla, to je jedna beskonačna sadašnjost i svaki rad je zaustavljeni trenutak, zaustavljeno vreme, jer se tu prekida svaki odnos uzroka i posledica i to je, prosto, jedan entitet koji nastavlja da živi svoj život. Da li slikam vreme? Da. A što se čovekolikog prikaza tiče, reč je o grafici koja je nastala u okviru projekta gde smo potavili pitanje: Kako posle svega u Unesko? Reč je o grafičkoj koloniji koja je realizovana u manastru Svetih Arhangela kod Prizrena i to jeste prikaz celog našeg stradanja koje je poprimilo oblik čoveka.

Da li je savremena umetnost Kosva i Metohije socijalno angažovana?

Milena Cvetković: Ne bih mogla sa sigurnošću da tvrdim, ali ono što ja primećujem jesu neki slabašni impulsi toga, neki pokušaji što se savremene vizuelne umetnosti tiče. Kada je pozorište u pitanju, mislim da je to sjajno mesto gde može da se na pravi način utiče kada se radi o socio-političkim temama i kada je u pitanju ta vrsta diskursa.

Da li je kod jednog umetnika boja povezana sa sadržajem dela ili sa unutrašnjim stanjem duše?

Milena Cvetković: To je neraskidiva povezanost. Jedno je u međuzavisnosti sa ovim drugim, tako da je spona neraskidiva.

Slažete li se sa tvrdnjom da u digitalno vreme slika deluje anahrono, pa se od nje ne očekuje nikakva moć ni uticaj?

Milena Cvetković: Ne slažem se sa tim zato što živimo u vremenu kada je taj neoliberalni kapitalizam uzeo maha. Oni, prosto, vole da poseduju stvari. Tako da mislim da se slika i tradicionalna umetnost baš vraćaju na velika vrata. Što se digitalne umetnosti tiče i celog tog advertajzinga, mislim da je to kratkog daha i kratkog veka, prosto je prolazno. Napadnuti smo informacijama sa svih strana i te informacije beže od odgovornosti, za razliku od pravog umetničkog dela koje nosi slojeve odgovornosti, uticaja i umetničke vrednosti.

Ima li vaša umetnost budućnost na Kosovu i Metohiji?

Milena Cvetković: Da. Verujem u to i planiram još mnogo projekata. Takođe, vidim i dosta nekih novih platformi gde bi smo mogli kao današnji, savremeni, postojeći i živi umetnici sa KiM da se umrežimo, da zajedno delujemo. Vidim i nova umrežavanja sa nekim umetnicima spolja. Mislim da je ovo pogodno mesto, što se tradicije tiče i novih, mladih, umetnika i njihove delatnosti.

Milena, vi ste grafičarka. Kada smo se dogovarale oko ovog intervjua, rekli ste mi da ljudi uglavnom misle da je grafika crtanje grafita ili crtanje grafitnom olovkom. Možete li mao bliže da nam objasnite to.

Milena Cvetković: Grafika je tehnika multipliciranja, otiskivanja, umnožavanja otisaka. Da, ljudi su često u zabludi, hvataju se za reč „grafika“ pa onda to transponuju u „grafitna olovka“ i, samim tim, umanjuju vrednost čitave tehnike i čitavog medija grafike. Ono što bih ja mogla da kažem, što je mene privuklo u čitavom načinu delovanja, to je taj ritualni proces. Taj proces otiskivanja, pripreme matrice, efekat iznenađenja. Nikad ne znate šta je ispod dok ne podignete papir, taj ritualni proces prolaza klišea, odnosno matrice sa papirom između dva valjka. To je mesto gde se generiše sve. U simboličkom smislu, to je mesto gde se generiše i sadašnjost i budućnost, kolektivno i individualno, svesno i nesvesno. Ima tu neku magičnu notu.

Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gostovala Milena Cvetković možete pogledati OVDE.

Prethodne emisije iz ovog serijala koji se realizuje uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije možete pronaći na ovom LINKU.

 

 

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane