"Koliko se, uopšte, neguje umetnost u današnje vreme"

"Nakon rata, potrebno je mnogo godina da čovek preživi taj posleratni sindrom i dođe u novu fazu života. Za umetnost je sigurno potrebno do 25 godina za rekonstrukciju osnovnih sistema, ustanova i svega ostalog, da bi počelo ponovo da se razmišlja o kulturi, a ne samo o suštinskoj egzistenciji“, rekla je, gostujući u emisiji "Život i umetnost" RTV Kim slikarka Miljana Dunđerin.

Podeli ovaj članak sa:
  • Miljana Dunđerin (Foto Kim)

Miljana Dunđerin (devojačko Bulatović) je rođena 1982. godine u Lipljanu. Nakon završenih studija psihologije, upisala je Fakultet umetnosti na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Кosovskoj Mitrovici, gde je diplomirala na odseku Slikartvo 2012. godine, u klasi profesora Petra Đuze. U klasi istog profesora završila je Master studije 2014. godine. Umetnički je direktor u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ u Кosovskoj Mitrovici, osnivač i direktor kreativne škole slikanja „Mali atelje“, i urednik likovnog programa „North city jazz & blues“ internacionalnog muzičkog festivala.

Iza sebe ima 13 samostalnih i preko 50 grupnih izložbi u zemlji i u inostranstvu, kao i učešća na mnogobrojnim likovnim kolonijama. Dobitnica je dve nagrade za likovno stvaralaštvo: „Dimitrije Popović“ u Gračanici, 2012, i na Međunarodnom bijanalu minijatura u Beogradu, 2013. godine. Članica je ULUКiM-a od 2013. godine. Živi i radi u Кosovskoj Mitrovici.

Gde je zavičaj vaše prve slike?

Miljana Dunđerin: Ako posmatram zavičaj prve, prave slike, da mogu iza toga da stanem, kao jedan pravi prikaz onoga što radim, to je Kosovska Mitrovica, ali je zasigurno neizbežno pomenuti da je zavičaj moje slike, moje detinjstvo, odnosno Lipljan.

Rođeni ste u Lipljanu. Kako vam danas izgleda taj gradić? Prošetate li nekad njim?

Miljana Dunđerin: Da. Veoma često prošetam zato što moja mama i dalje živi u Lipljanu i veoma se obradujem kad mogu da je posetim. Lipljanom prođem, ali ne prepoznajem ga baš puno. Mnogo toga se izmenilo. Ali iskreno da vam kažem, tu su teške emocije, osećanja koja su prisutna iz prethodnog životnog iskustva, ne prošetam se baš tako rado. Volim da ga vidim, ali sam posle toga jako tužna. Mislim da je ta neka velika trauma koju sam doživela kao dete ostala negde zarobljena u meni, u nekom folderu gde se nikada neće izbrisati. Ali, čim ga se prisetim, dođem i vidim, onda mi je psihički baš naporno i ne osećam se fino.

Može li se odrediti granica između freske i modernog u vama?

Miljana Dunđerin: Pa, ne znam šta da vam kažem. Mislim da je granica između freske i slikara uvek postojeća. Freska je umetnost koja je obojena duhovnošću i ona, u plaštu te duhovnosti, uvek ima mnogo veću i lepšu vrednost u odnosu na samo umetničko delo. Ako rastete sa toliko fresaka i sa tolikom umetnošću, celo svoje detinjstvo provedete gledajući u to, pitanje je da li to može ikada da izađe iz vas, a da ne pričam i o genetskom kodu koji nasleđujemo.

Da li je slikar XIV veka moderan?

Miljana Dunđerin: U to vreme je to bilo mnogo više od modernosti. Mogu da kažem da je XIV vek vizionarski što se tiče slikarstva.

Savremeno srpsko slikarstvo Kosova i Metohije se vidi u senci dečanskih, pećkih i gračaničkih fresaka. Da li je to pravedno?

Miljana Dunđerin: Ne znam da li su oni i dalje u senci. Mislim, da bismo radili prikaz jednog takvog odgovora, moramo, pre svega, da sačekamo vreme. Na ovo pitanje odgovor mogu da vam daju samo ljudi koji nas nadžive, možda tamo za nekih 100 godina. Sada trenutno nije ni situacija, ni prilika da se priča o tome.

Šta je savremena likovna poetika Kosova i Metohije?

Miljana Dunđerin: Pa, teško mi je da vam dam odgovor i na to pitanje, izabrali ste stvarno teška pitanja... Ne zbog toga što je nemoguće dati odgovor, već zbog toga što se postavlja pitanje koliko je danas prisutno savremeno slikarstvo, koliko se razvija i koliko se neguje umetnost u današnje vreme, gde je svuda u svetu, da kažem, globalni problem društva trka za novcem i za nečim što kratko traje, gde sve veoma brzo nastaje, veoma brzo se zaboravlja, dakle kraće traje nego što nastaje. Ne bih sebi dala za pravo da pričam o drugim oblastima umetnosti, želim da pričam konkretno o slikarstvu zato što je to moja profesija. Ona je toliko uprljana nekom političkom pričom i 18 godina unazad je obojena tom bojom. Prosto ne može da zaživi u potpunosti, jer ako, na primer, imamo jedan period rata, potrebno je mnogo godina da čovek sam taj posleratni sindrom preživi i dođe u neku novu fazu života. Za umetnost je potrebno čak mogo više. Do 25 godina je sigurno potrebno za rekonstrukciju tih nekih osnovnih sistema, ustanova i svega ostalog, da bi počelo ponovo da se razmišlja o kulturi, a ne samo o suštinskoj egzistenciji. To je jedan problem, a za drugi problem imate više smerova, odnosno kako posmatrate to. Ako posmatramo stvaralaštvo u Mitrovici, stvaralaštvo u Gračanici, ako posmatramo stvaralaštvo samo u srpskim sredinama i ako posmatramo stvaralaštvo na Kosovu i Metohiji. To je već veliki problem. Ja uopšte nisam u stanju da vam dam sliku toga zato što prosto ne poznajem celo stvaralaštvo Kosova i Metohije. Poznajem one sredine u kojima živim. A onoliko koliko se trudim da se informišem, postoje različiti vidovi, postoje određene grupe koje se, pre svega, bave savremenom umetnošću kroz neku propagandu, bavljenjem propagandnim porukama, skretanjem pažnje na ugrožene grupe, na te postratne situacije. Onda imamo drugu grupu koja se samo bavi estetikom lepog i imamo treću grupu koja se bavi estetikom ružnog. Mislim da sve više i više dolaze do izražaja druge umetnosti, više nego samo slikarstvo. Mislim da je Dom kulture Gračanica uradio jednu retrospektivu njihove Vidovdanske likovne kolonije i tu je napravljen jedan sažeti pregled toga. Možda tu može najbolje da se pogleda šta je, u stvari, napravljeno unazad za ovih dvadesetak godina.

Kako vidite budućnost svoje slike?

Miljana Dunđerin: Mislim da štafelajno slikarstvo polako umire i da je pitanje trenutka kada će uopšte nestati. Tako da budućnost svoje slike mogu samo da zamislim u nekim novim medijima i kroz neke nove priče, a nikako kao sliku, kao prikaz štafelajne slike. Videla bih je u svakom obliku i želela bih je u svakom obliku, samo da je ne vidim u obliku dekoracije. Ne bih želela da bude samo dekorativni momenat neke kuće ili nekog prostora.

Kada vam neko kaže „vodolija“, na šta prvo pomislite?

Miljana Dunđerin: Pobuna.

Zbog čega?

Miljana Dunđerin: Voda je neukrotivnost, površina koja apsolutno vlada svetom u svakom smislu te reči i koja se ne može zaustaviti. Ona menja tlo, oblike, menja sve. Kada ramišljam o vodoliji, prva asocijacija mi je voda, a voda mi je jedna suštinska pobuna protiv svega.

Vođenje privatnog kulturnog centra u Kosovskoj Mitrovici poznavaocima situacije izgleda kao zidanje kuće na mesecu. Kako to da univerzitetskom grad nedostaje infrastruktura koja bi, za početak, podržala mejnstrim kulturu?

Miljana Dunđerin: Nikada, ni u svetu, ni ovde kod nas, neće biti podrške tih zvaničnih i alternativnih struktura. Bilo je teško zamisliti kako mesec izgleda, danas to već znamo, znamo da su neki ljudi bili na mesecu. Tako se sve u životu gradi. Ako sa velikim entuzijazmom uđete u jednu priču onda ćete da napravite ne samo kuću na mesecu, nego i zamak, a možda ćete jednoga dana upoznati i vanzemaljce. To se nikad ne zna.

Da li je mejnstrim kultura danas išta više od puke zabave ili larpurlartizma u drugoj krajnosti?

Miljana Dunđerin: To je komplikovano objasniti, ako uzmemo jednog današnjeg mejnstrim umetnika kao što je Vladimir Veličković. Vladimir Veličković je mejnstrim, ali je i kvalitetan umetnik. To su dve krajnosti. Uvek negde sa sobom taj mejnstrim nosi rizik od toga da se izgubi ta neka druga esencijalna potreba umetnosti, stvaralaštva i svega ostalog. Da li će danas nešto biti mejnstrim je stvarno jako problematično, tokovi vremena, načini života, informatička bomba svuda oko nas... Koliko se možete uopšte osloniti na jedan talenat ili suštinsko proučavanje jedne umetnosti, ako posmatramo sa tog aspekta koliko je čoveku sve dostupno. Koji je to kvalitet koji danas zadovoljava posmatrača ili poštovaoca umetnosti. Evo najbanalnijeg primera, ako neko izabere da pogleda neku izložbu, verujte mi, nakon samo 2 minuta svi će imati informacije o toj izložbi. Svi će znati gde se ona dešava, kako izgleda, šta je tog dana autor imao obučeno, koje slike dominiraju, šta ljudi pričaju, ko se na toj izložbi pojavio... Toliko informacija nakon samo 5 minuta od otvaranja jedne izložbe. Gde je tu taj odnos koji je u umetnosti najbitniji, odnosno, gde su umetnik i posmatrač? Mejnstrim je danas nešto sasvim drugačije. Ranije smo mogli da kažemo za mejnstrim da je nešto što su bile retke pojave. Danas svakodnevne, najobičnije pojave mogu biti mejnstrm. To stvarno zavisi i apsolutno je usaglašeno sa vremenom u kome živimo, odnosno punoćom protoka informacija koji teče takvom brzinom, da ne znam više da li postoji mejnstrim.

Zašto jedna „Ptica koja ne leti“, još uvek opominje samo posetioce "Akvarijusa" u kakvom svetu živimo, a ne sve građane Kosovske Mitrovice?

Miljan Dunđerin: Ja se ne slažem sa tim. Ja mislim da ta ptica leti bolje i lepše od svih ptica koje sam u životu videla. To što trenutne gradske vlasti ili neke strukture nisu dozvolile dva kvadratna metra zemlje i 5 kubika vazduha da se ta skulptura nađe u nekom prostoru, to ne znači da ta ptica ne leti. Svaka politička moć ima ograničen rok trajanja i svaka vlast se menja. A ono što je prelepo u toj skulpturi je upravo to što je više od 150 mladih ljudi, sa veoma otvorenom i veoma sigurnom svešću o značaju životne sredne uopšte, i sa jednim veoma racionalnim posmatranjem globalnog problema, koji je mnogo veći od lokanog, reklo šta treba, u stvari, čovek da radi da zaštiti svoju sredinu u kojoj živi. To je mnogo veća poruka i ona će mnogo duže živeti nego skulptura u parku.

Emisiju RTV Kim „Život i umetnost“ u kojoj je gošća Miljana Dunđerin možete pogledati OVDE.

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane