Vesti
Analiza

’’Srbima sa Kosova se duguje život’’

"Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd".
’’Srbima sa Kosova se duguje život’’
Duga u blizini Leška na severu Kosova, 28. decembra 2017. (Foto Kim)

Ovako piše Stefan Surlić, politikolog i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u autorskom tekstu za nedeljnik "Vreme". Tekst prenosimo u celini:

U odsustvu platforme i principa, unutrašnji dijalog o Kosovu predstavlja svojevrsnu kakofoniju. Dijalog započet pravom svake zainteresovane strane da iznese stav, a kraj mu se nazire bez mnogo upotrebe predloga. Ipak, osnovna namera je postignuta. Suočeni smo sa pitanjem: šta može biti rešenje za Kosovo?

Malo je onih koji su se odvažili da saopšte stav, a da ga ne predstave kao rešavanje (a ne rešenje), kao izazov, a ne sporazum. Kako sesije dijaloga odmiču, sve je jasnije da to nije plod obazrivosti usled složenosti teme, već nespremnosti da se napusti ugodan "patriotski" stav o "nerešivosti" problema.

Daleko od toga da je ovaj tekst prilog razmišljanju "da se prelomi preko kolena". Kosovo je suviše istorijski, kulturološki, samim tim identitetski, a najviše politički osetljivo pitanje. Ali dijalog kao da je nesvesno ili planski otkrio razloge naših dosadašnjih poraza na Kosovu.

U različitim oblicima dijaloga preovladavale su fraze nedostojne pamfleta, a ne ozbiljne nacionalne strategije. Gledali smo utrkivanje u mitomanskim izjavama vernosti. Kosovo je i dalje samo teritorija, ne i ljudi, samo srpsko, ne i albansko, obeleženo samo zločinima OVK, ne i zločinima srpskih snaga, samo suštinska autonomija, ne i politički sistem koji već 18 godina živi nezavisno u odnosu na Srbiju. Institucije u Prištini su trajno "privremene", a naše kosovske opštine i sudovi po Vranju, Leskovcu, Kraljevu... odraz suvereniteta, pregovori su takmičenje u kojem ubedljivo vodimo, a ne ravnopravan i odgovoran odnos dveju strana. Naše pravo na Kosovo je sveto, a ugrožava ga albanska demografska "okupacija". Dijalog je otkrio bolnu istinu – da se politika "Kosovo je Srbija" sa istoimenim vozom zaustavila kod Raške. Izgleda, pred granicom.

Unutrašnji dijalog obeležila su dva prevlađujuća stava. Prvi – "zamrznuti konflikt" i drugi – "evropska budućnost".

Ideja o zamrznutom konfliktu nije ništa drugo do nespremnost da se preuzme odgovornost ili, eufemistički predstavljeno, nada u tektonske geopolitičke promene. U povoljnijem međunarodnom trenutku, taj konflikt bi trebalo da se odmrzne i podgreje, dok ne proključa i neku buduću generaciju uvede u rat. A zašto buduću? Zašto ne nas i zašto ne danas? Nije li sadašnjost idealan geopolitički trenutak za odmrzavanje konflikta? Da svima stavimo do znanja da bez Kosova nije moguća ni Srbija, ni Evropska unija. "Lažnu" evropsku budućnost zameniti borbom za Kosovo. Borbom do kraja. Ali, avaj, "ne damo" se pretvorilo u "ne priznajemo", a "borimo se" preraslo u "zamrznuti konflikt", mladići su vojne vežbe zamenili prekidanjem tribina nevladinih organizacija po Beogradu, a žal za kosovskim poljima ublaži nam po koji sveti kamen u Narodnoj skupštini.

I druga strana poseduje kamen. Celo Kosovo je "kamen" oko vrata Srbiji zbog njenog puta ka Evropskoj uniji. Brisel ne želi da uveze nerešena pitanja i zato priča o Kosovu mora biti zatvorena. Kosovo je balast, enciklopedija srpskih poraza i "zločinačke" politike. Zajednička budućnost u Evropskoj uniji učiniće sadašnja sporenja Beograda i Prištine izlišnim.

Zamrznuti konflikt ne predstavlja nikakav "status quo", već dugoročno lošiju poziciju srpske strane. U odsustvu sporazuma odnos u kojem Beograd na međunarodnom planu može učiniti status Kosova trajno spornim, a Priština imati nekontrolisanu faktičku upravu nad teritorijom i ljudima na Kosovu, obe strane čine dugoročnim gubitnicima. Istorijski je momentum u kojem Srbija može da zaštiti svoje državne interese na Kosovu, a pre svega, ostvari poseban status za Srbe. Rešenje se ogleda u dogovoru koji bi Srbima omogućio osećaj da žive u Srbiji, a Albancima da su ostvarili svoju državnost. Odsustvo dogovora značilo bi približavanje Kosova Albaniji, obespravljen status Srba, trajno oduzetu privatnu i državnu imovinu, kao i nemogućnost zaštite srpske kulturne baštine. Čak i u slučajevima pozitivnih geopolitičkih promena, zamrznuti konflikt bi nas u budućnosti suočio sa dvomilionskom populacijom koja nema nikakav identitet u vezi sa Srbijom i živi decenijama u posebnom političkom sistemu.

Sa druge strane, pogrešni motivi vode do neiskrenih dogovora. Beograd i Priština čine ustupke i spremni su na sporazum samo zbog kratkoročne političke dobiti, poput evropskih integracija. Rešenje kosovskog čvora je najviši nacionalni interes, a ne neophodan rezultat odlazeće briselske administracije. Srpsko-albanske odnose je potrebno izbaviti iz konteksta evropskih integracija i stavitiu okove društvene i političke zrelosti. Sporazum bi morao biti praćen spremnošću za primenom u narednom petogodišnjem periodu. Istorijski dogovor znači jasno isplanirati proces usklađivanja, a ne presecanje čvora u kojem će Srbija potpisati nezavisnost pred Haradinajem.

Glavni izazov jeste da sporazum o normalizaciji odnosa ne postanu politički kapital vlastodržaca u Beogradu i Prištini. Potpis na dokumen ne sme biti nikakav zalog vlasti u Srbiji zbog kog će se u budućnosti tolerisati odsustvo vladavine prava. Niti se sme dozvoliti da sporazum postane trajni legitimitet za albanske ratne vođe da budu gospodari života na Kosovu. Takav scenario značio bi za oba društva mir u kom umire sloboda, a s njom i demokratija.

Interes Srbije je obezbeđivanje delotvorne teritorijalne, personalne i kulturne autonomije za Srbe na Kosovu, koju treba da prati vlasništvo nad preduzećima čije funkcionisanje je ključno za opstanak ljudi (Trepča, Gazivode, Brezovica...), kao i nalaženje modela za specijalni status srpske kulturne baštine. Srbi kao politički veto igrači na Kosovu, sa posebnom autonomijom u okviru Zajednice srpskih opština i snažnim centrom severno od Ibra, od Kosova mogu načiniti albansko-srpski politički projekat koji nije neprijateljski usmeren ka Beogradu. Koliko god u ovom trenutku zvučalo utopistički, u Prištini se mogu pronaći iskreni partneri.

Normalizacija odnosa bi trebalo da rezultira Sporazumom o specijalnim vezama, koji će omogućiti ispisivanje nove stranice odnosa zasnovanog na partnerstvu i saradnji. Specijalne veze bi se ogledale u institucionalnoj formi međuvladinih saveta i ministarskih konferencija koje bi obezbeđivale da dva sveta deluju kao jedan – kroz jedinstveno tržište, zajedničke infrastrukturne projekte, bezbednosnu saradnju, akademsku razmenu, uopšte slobodno kretanje ljudi i zagarantovan pravni status za Srbe i Albance gde god se nalazili.

Unutrašnji dijalog je u svom dosadašnejm izdanju predstavljao kompeticiju kratkovidih vizija. Sa pogrešnim motivima i razlozima se već dugo sedi za pregovaračkim stolom. Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova, ali bi trebalo da se pomiri sa konstatnom višedecenijskog neuspeha u integraciji Albanaca. Njihova legitimna želja da žive u zasebnom političkom sistemu u odnosu na Beograd, neće usahnuti ni ako im u budućnosti izostane međunarodna podrška. Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd. Vreme je za istorijski dogovor.

(Stefan Surlić)



Ostale vesti

Kosovo: Događaji koji su obeležili 2020. godinu
Odlazeća godina ostaće upamćena po pojavi kovida-19, novog virusa koji je odneo brojne živote, promenio svakodnevicu građana, znatno oslabio privredu i ekonomiju. Međutim, politička nestabilnost, više promena vlasti i hapšenje nekadašnjih najuticajnih političkih lidera, svakako će ostati upamćeni na Kosovu. Ne treba zaboraviti ni brojne incidente i krađe zabeležene u srpskim sredinama.
  • 31.12.2020
Fejsbuk prijatelji ipak manje važni
Prema dostupnim podacima iz prošle godine, čak 89 procenata onih koji koriste internet u Srbiji ima nalog na Fejsbuku. Krajem septembra pitali smo vas: koliko prijatelja imate na (još uvek) najpopularnijoj društvenoj mreži, a koliko njih vam zaista nešto znači u stvarnom životu?
  • 21.12.2020
O Fondu za razvoj severa Kosova
Transparentnost u funkcionisanju Fonda za razvoj je u najmanju ruku upitna, i to u svim svojim fazama. U javnosti je jedino poznato da Fondom upravlja Upravni odbor od tri člana kojim predsedava Specijalni predstavnik Evropske unije. Međutim, ne postoji javni dokument koji opisuje razvojne ciljeve ili očekivane rezultate koji se žele postići sredstvima Fonda, niti postoje merljivi pokazatelji uspeha. Takođe nema informacija o modalitetima upravljanja Fondom, sistemom izveštavanja ili mehanizmima komunikacije sa građanima, piše u autorskom tekstu Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 30.11.2020
O bezbednosti Srba na Kosovu iz perspektive Beograda
Nekome ko piše iz Beograda je teško da objektivno oceni bezbednosne prilike na Kosovu. U zavisnosti od toga kako se informiše, smatraće da je reč o prostoru na kome je sukob i dalje svakodnevnica, punom ekstremista, „lažnoj državi“, slučaju u kome je „zamrznuti konflikt“ najmanje loše rešenje. Tu je i problem pristrasnosti. Da bi se situacija sagledala objektivno, poželjno je da se o Kosovu ne razmišlja (samo) u kontekstu „kolevke Srpstva“. Uostalom, Srbi su tamo „ne-većinska zajednica“, važan deo kosovske multietničnosti, smatra izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) Marko Savković.
  • 20.11.2020
Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?
Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka - Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška - pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.
  • 18.11.2020
O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo
Atmosfera pregovora - u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube - istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.
  • 13.11.2020