U srpskim selima duž magistrale Priština - Peć, gotovo ispred svake kuće se mogu uočiti table sa natpisom, najčešće dvojezičnim - “Kuća na prodaju”. Za manje od 8 meseci u Bresju nadomak Kosova Polja prodato je 60 hektara zemlje. U jednom danu ovde je prodato pet plačeva, ukupne površine oko 20 ari i to, kako KIM radio nezvanično saznaje, po izuzetno visokim cenama.
Jovica Mitrović kaže da se nerado odlučio na to da ispred svoje kuće okači tablu sa natpisom “Kuća na prodaju”, i dodaje da je dugo čekao da “bude nešto bolje, ali da je iz dana u dan situacija bivala samo gora. “Mi ovde nemamo nikakve uslove za život. Našoj deci je mnogo teško, ne idu nigde, nemaju uslove ni zašta, kao ni odrasli i zato sam odlučio da prodam kuću. Živim od minimalca. Jako mi je teško, ali jedno je želeti a drugo morati. Ja nikada ne bih otišao odavde da to ne moram. Teško mi je, ali moraću da prodam, ” rekao je Mitrović.
Nasuprot Jovici, ima i onih, koji su, bez obzira na sve, odlučni da ovde ostanu. Najizričitiji u tom stavu je Milorad Mitrović. Njemu su nuđene velike cifre, ali kaže da “ne postoji novac za koji bi prodao svoju dedovinu”. “Ostaću ovde, kako god da bude, ne mislim da idem odavde. Ovde su živeli moji preci, moji pradedovi, ovde su grobovi mojih najmilijih. Ovde mi je sahranjen sin…Nikuda ne idem, ovde ću da umrem… I dalje obrađujem svoju zemlju, ne mislim da prodam svoju imovinu. Ovo što je prodato Albancima mogla je naša država da otkupi, da da izbeglicima, da da onima koji su proterani iz svojih kuća. ”
Od 1999. godine mnoge porodice na Kosovu su podeljene. Mlađi su uglavnom u centralnoj Srbiji, dok su stariji ostali ovde. Slađana Lazić smatra da se na prodaju lakše odlučuju takve porodice. “Mi smo od onih porodica koja nije posle 1999. godine napustila KiM. Kada je bilo najteže, kada smo bili svedoci velike kolone koja se spremala da krene, mi smo i tada bili odlučni da ostanemo ovde i zato smo i ostali. Poručila bih državnom vrhu da vodi računa o ljudima koji žele da ostanu ovde da se otvore više radnih mesta, da se omoguće minimalni uslovi za život. ” kazala je Lazić.
Tridesetogodišnji Zoran Kitić kaže da su žitelji Bresja imali poslednjih godina težak život, ali da bi bez obzira na sve trebali ostati i sačekati konačan ishod pregovora i razrešenje kosovskog pitanja. “Trenutno, na prvi pogled nema mnogo razloga zbog kojih bi ostao, mislim na uslove života sa kojima smo suočeni proteklih osam godina, ali to što sam ovde rođen, što sam ovde proveo detinjstvo je jače i to nas i dalje drži… Nećemo da napustimo rodno mesto. Želeo bih ovde da ostanem. Nadam se da Albanci neće kupiti svo zemljište i kuće i nadam se da neće uspeti da ostvare svoj cilj”, kazao je Kitić.
Stevica Lazić smatra da je država glavni krivac, kao i političari sa Kosova, naročito načelnici i koordinatori, koji su trebali da imaju konkretan plan kako sačuvati teritoriju i održati se na prostoru Kosova i Metohije. “Država je mogla da učini mnogo toga kako bi se prodaja imanja sprečila. Opštinu Kosovo Polje je posle rata posetila samo Sanda Rasković-Ivić i to prošle godine, drugi zvaničnici nisu i ne verujem da će nas posetiti. To je jedan od razloga zbog kojih se kod ljudi stvara osećaj da nas je država zaboravila. Centralno Kosovo je zapostavljeno. Treba prvo sačuvati ove ljude da ostanu, a i da opstanu na ovim prostorima tako što će se otvoriti radna mesta za mlade ljude, a tek onda raditi na povratku raseljenih”, kazao je Stevica.
Na prodatim imanjima Albanci ubrzano grade. Samo u ovom delu izgrađeno je više od tri stotine objekata, različite namene, među kojima preovladavaju benzinske pumpe i trgovinski centri.