’’Političke elite devedesetih izbaciti iz igre’’

"Sve što su političke elite devedesetih učinile donelo nam je gubitke i patnju. Nije mi jasno kako i dalje dobijaju podršku, jer ne bi trebalo. Oni bi trebalo da budu osuđeni zbog svojih zločina i trebalo bi im oduzeti moć", poručila je rediteljka iz Prištine Bljerta Zećiri.

Podeli ovaj članak sa:
  • Bljerta Zećiri (Foto printskrin JuTjub)

Portal lista Danas pokrenuo je početkom godine projekat pod nazivom „Druga strana Kosova“, u okviru kojeg pokušava da kroz seriju intervjua približi kosovskoj i srpskoj javnost informacije koje nisu plasirale političke elite, ni sa jedne strane, već građani koji čine javnu i kulturnu scenu Kosova.

Najnoviji sagovornik ovog portala je rediteljka i scenaristkinja Bljerta Zećiri. Autorka je niza kratkih i igranih filmova, sa kojima je učestvovala na raznim međunarodnim filmskim manifestacijama, među kojima je i kultni Sandens festival.

  Pitanja sa društvenih mreža

Postoji li mogućnost snimanja filmova u koprodukciji umetnika iz Srbije i Kosova?

– Mislim da mi već sarađujemo u različitim oblastima u umetnosti. Čak i na filmu, ponekad angažujemo tehničko osoblje iz Srbije. Verujem da se koprodukcija između dve zemlje može ostvariti teoretski, ali je u praksi to veoma teško, jer je film vrlo skupa i ne tako unosna forma umetnosti, zbog čega je neophodna podrška države. Recimo da među prioritetima naših vlada još uvek nije saradnja po tom pitanju, pa mogu da kažem da je privatna koprodukcija moguća, ali teško ostvariva zbog troškova.

Da li ljudi na Kosovu generalno bolje žive od proglašenja nezavisnosti?

– Naravno. Ljudi na Kosovu nikada nisu bolje živeli, naročito Albanci, na koje se u bivšoj Jugoslaviji uvek gledalo kao na građane drugog reda. Razumem da ljudi u drugim zemljama koje su nastale raspadom Jugoslavije na „Titovo vreme“ gledaju sa nostalgijom, ali to nije slučaj kada su u pitanju Albanci sa Kosova. Mi uopšte ne žalimo za tim vremenom. Sve što smo imali za vreme Jugoslavije, od 1945. do 1992. godine, i kasnije u okviru Srbije, od 1992. do 1999. godine, jeste deset godina napretka i to je sve.

Na primer, podsetiću vas da je prvi univerzitet na albanskom jeziku otvoren 1970. godine, te da je prvi program na albanskom u okviru Radio-televizije Kosova startovao 1975. godine, i emitovan je samo po nekoliko sati dnevno. Mogu da kažem da je najbolje vreme za nas bilo od 1974. godine, kada smo dobili autonomiju, pa do 1989. godine, kada nam je ista oduzeta – uz neke pobune u međuvremenu. Sada moramo da se krećemo veoma brzo i da pravimo velike korake kako bismo sustigli ostatak sveta i to je ono što pokušavamo da uradimo.

Mogu da kažem da smo mnogo napredovali u poslednje dve decenije, naročito u poslednjih 10 godina od proglašenja nezavisnosti. Smatram da međunarodne organizacije ubrzavaju razvoj zemlje, naročito zapošljavanjem mladih generacija koje su se školovale u inostranstvu. Na taj način, starija generacija je ostavila prostora za one koje dolaze i tako Kosovo napreduje.

Da li su uslovi za rad umetnika bolji od kada je Kosovo samostalna država?

– Kosovo prolazi kroz neku vrstu renesanse kada je reč o filmskoj industriji, koju pre rata nismo ni imali. Sve je počelo nakon oslobođenja Kosova, a pravi razvoj započeo je sa proglašenjem nezavisnosti i sa novom generacijom na čelu Filmskog centra Kosova. Oni su povećali budžet, finansirali više filmova i dali šansu mladoj generaciji filmadžija. U početku su finansirali jedan projekat godišnje, a sada finansiraju tri, kao i mnoge kratke, dokumentarne i animirane filmove, te izrade scenarija i postprodukciju.

Pre pet godina, kada smo želeli da snimimo film, nismo mogli da formiramo ekipu samo od Kosovara, pa smo morali da tražimo tehničko osoblje van granica. Sada, može se reći da industrija postoji, da imamo ljude koji rade kao filmski tehničari i koji mogu da žive od toga. To je za nas nešto novo i mislim da je to znak da se krećemo u ispravnom smeru. Takođe, do pre pet godina svi smo sanjali da imamo makar jedan film koji će se takmičiti na “A“ listama festivala. Sada imamo tri, četiri ili pet filmova godišnje koji se takmiče na festivalima i vraćaju se kući sa nagradama. Lično mislim da su uslovi u filmskoj industriji najbolji do sada, ali uvek verujem da to može bolje.

  Pitanja novinara Danasa

Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?

– Na to gledam kao na veoma apsurdnu situaciju, jer bi svi kao ljudi trebalo da se ujedinimo oko klimatskih promena i gladi u svetu, te da napravimo i ostavimo bolji svet za našu decu. Međutim, mi to još nismo u stanju da sagledamo. U međuvremenu, smatram da bi Srbija, to jest njena vlada, trebalo da prihvati nezavisnost, da prizna genocid koji se ovde dogodio i da prestane da se više bavi Kosovom. Bez toga je zaista nemoguće normalizovati situaciju. To je kao da ste imali nasilnog roditelja koji vas je fizički i mentalno uništio, i onda kada ste već jednom izašli iz tog traumatičnog iskustva, ne možete normalizovati stvari ukoliko roditelj ne želi da prizna svoja nedela i hoće i dalje da vas kontroliše. Jednostavno ne želite nekog toksičnog u svom životu.

Kako ocenjujete proces normalizacije koji trenutno vode vlasti u Prištini i Beogradu?

– Od svih timova za pregovore koje smo imali, mislim da je ovaj najbolji do sada. To kažem jer je on predvođen mladim i vrlo pametnim političarem, koji je pre svega čovek, i koji brine o dobrobiti svih ljudi koji žive na Kosovu. On je takođe moj prijatelj u koga imam poverenje, i znam da će kosovski tim za pregovore, sa njim na čelu, razgovarati o stvarima koje će poboljšati život građana Kosova. Govorim o gradonačelniku Prištine, Špendu Ahmetiju.

Da li je moguće da proces normalizacije odnosa Kosova i Srbije okončaju političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba devedesetih godina?

– Ne, oni to nikada neće uraditi. Oni bi trebalo da budu „izbačeni iz igre“. Sve što su oni učinili donelo nam je gubitke i patnju. Nije mi jasno kako oni i dalje dobijaju podršku, jer ne bi trebalo. Oni bi trebalo da budu osuđeni zbog svojih zločina i trebalo bi im oduzeti moć.

Koja su vaša prva sećanja na sukob na Kosovu?

– Bila sam treći ili četvrti razred osnovne škole. Sećam se da je škola bila pod opsadom specijalnih policijskih snaga. Nije nam bilo dozvoljeno da izlazimo, a napolju su se održavali protesti. Bili smo zaključani u školi nekoliko sati, a izašli smo možda sat vremena pre mraka. Sećam se da je moja mama došla da grupu dece zajedno sa mnom odvede kući, što je uradilo još nekoliko roditelja. Hodali smo praznim ulicama na kojima ste mogli da vidite jedino grupe specijalaca koji su nosili gas-maske.

U vazduhu se još osećao suzavac. Sećam se da je, dok smo se vraćali kući, grupa policajaca krenula ka nama – nišanili su u starijeg čoveka koji je hodao ispred nas. On je počeo da beži, oni su krenuli za njim, a mi smo se uplašili i ušli u jednu romsku kovačku radnju. Ostali smo tamo i posmatrali kroz prozor kako policija tuče ljude na ulicama, pod “izgovorom“ da su učestvovali na protestu. Možda i jesu učestvovali, ali su tada samo pokušavali da se vrate kući jer je padao mrak, a ljudima nije bilo dozvoljeno da se kreću. Sećam se da je moja sestra tog dana došla kući sa krvavim rukama, a mog ujaka su zatvorili iz političkih razloga, iako se nikada nije bavio politikom. On je bio učitelj i sve što je želeo je da zaštiti svoje učenike, kako ne bi bili povređeni.

Koji reditelj vam je bio uzor?

– Mogla bih da kažem da je to Kjubrik. Volim njegovu pedantnost u snimanju filmova i zato je on filmski stvaralac koga najviše poštujem. On je svoj posao shvatao veoma ozbiljno, zbog čega je bio u stanju da predvidi toliko stvari i da bude ispred svog, pa čak i ispred našeg vremena. Jedan od mojih omiljenih filmova svih vremena jeste „Dr Strejndžlav“.

  Pitanja reditelja Stevana Filipovića

Jedan od najvećih problema filmskih autora u malim evropskim zemljama danas je finansiranje projekata. Kakva je situacija na Kosovu? Koliko je teško preći put od ideje do trenutka kada se film nađe u bioskopima?

– Na Kosovu nemamo mnogo mesta na kojima možemo da apliciramo za sredstva za naše filmove. U stvari, imamo samo Nacionalni filmski fond i još nekoliko organizacija koje daju male grantove. Dakle, ključne resurse dobijamo od vlade i onda radimo koprodukcije sa drugim zemljama. Na taj način finansiramo naše filmove. Najveći broj koprodukcija radimo sa Albanijom, Makedonijom, a zatim sa Nemačkom, Francuskom, Hrvatskom i tako dalje.

Kakva je situacija u Prištini sa politički „nepopularnim“ temama? Kako su ljudi na Kosovu reagovali na gej aspekt filma „Brak“?

– Kada smo 2012. godine počeli da snimamo film, nije bilo nijedne gej osobe koja se otvoreno deklarisala. Sve je bilo veoma zatvoreno i ljudi su se plašili da pokažu ko su, a naročito nakon incidenta sa magazinom Kosovo 2.0, zbog njihovog broja u kome su se bavili seksualnošću i bili napadnuti od strane ekstremističkih grupa tokom promocije.

Međunarodna zajednica na čelu sa Američkom ambasadom na Kosovu reagovala je i čvrsto stala uz LGBT+ zajednicu, vršeći pritisak na vladu da njihovo pitanje shvati ozbiljnije. Prošle godine organizovali smo prvu Paradu ponosa u Prištini. Paradu su predvodili visoko pozicionirani političari sa Kosova uključujući predsednika države, kao i svi ključni ambasadori. Prvi „Prajd“ bio je mali i činili su ga uglavnom oni koji podržavaju zajednicu, ali je pre nekoliko meseci organizovana i druga Parada. Na njoj je bilo manje političara, više pravih učesnika i bila je mnogo veća od prethodne. Prošla je bez incidenata. Verujem da naši političari sada podržavaju LGBT+ zajednicu jer žele da prikažu Kosovo kao zemlju u kojoj su ljudska prava zagarantovana.

Film „Brak“ finansirao je Filmski centar Kosova, tako da je realizovan uglavnom novcem poreskih obveznika. Kosovo ga je odabralo za svog kandidata za Oskara, u kategoriji stranog jezika, što takođe govori o klimi koja vlada u kosovskoj politici kada je reč o Kvir zajednici. Izuzetno sam srećna, jer je to nešto što vodi ka promeni. Čvrsto verujem da stvari idu ka boljem, ali nas čeka dugo putovanje do tačke na kojoj će Kvir zajednica pronaći svoju slobodu u našoj zemlji.

Šta najviše gledate od novijih serija i filmova? Možete li da navedete par primera koji su vas inspirisali i pokrenuli?

– Ne gledam televiziju i ne znam ništa o mejnstrim medijima. Gledam dosta serija i mnogo ih volim. One su često moj izbor ispred filmova. Čekam nove sezone “Igre prestola“, „Čista hemija“, „Bolje zovi Sola“, „Transparent“ i tako dalje.

 

Ostale vesti

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane