Činjenica ova, činjenica ona, istina, svi to znaju, trebalo bi vas sve, ne, vas bi trebalo sve... da ti se smuči.

Nemiri na partizanovom stadionu samo su podgrejali večitu sajber borbu srpskih i albanskih dokoličara (čast izuzecima) koji po vazdan bleje po forumima i sajtovima ozbiljnih vesti, i komentarišu tuđe u nedostatku vlastitih života. Te platforme su idealne za raznorazna istresanja jednih na drugima, sa ili bez povoda, nema veze, a engleski jezik komentara pomešan sa lošim srpskim i albanskim samo svedoče o pretežno inozemnim adresama komentatora.

I to niti je bitno, niti je novo.

Bitno je da je taj duh isti od anonimnosti četiri zida uz tastaturu - do svetske slave fudbalskih reprezentativaca. Fudbal je uvek bio više od igre, ali je izgleda samo u balkanskom kazanu dovoljna samo iskrica da u trenu proključa, da jednako reaguju i onaj sa kapuljačom u masi navijača, i onaj u dresu pod reflektorima i kamerama.

I šta me briga da sad raspredam o tome ko je prvi počeo, i ko je kriv. Nisam slep, pratio sam, znam stranu i jednu i drugu, a i tehničku i istorijsku pozadinu. Pa šta? Ništa to raspredanje nikome neće značiti niti će šta rešiti. U ovakvim trenucima to neće pomoći ni Srbinu u Prištini i Orahovcu, ni Albancu u Beogradu.

Činjenica je jedna, a to je da "na ovim prostorima" u sekundi spadnu tone šminke i otkriju naše bazdeće lešine koje još uvek besramno svršavaju na nacionalizam; nema ni čoveka, ni razuma, ni srca.

Kakvo to nasledstvo ostavljamo deci? Kako očekujemo da "dugo i srećno žive" ako im ostavljamo gomile nerešenih sukoba, tinjajućih mržnji, predrasuda... Želimo im mir, a pripremamo rat. Nema ništa od vaspitavanja u duhu tolerancije, mora se učiti predostrožnosti, da sačuva glavu. A tanka je linija od predostrožnosti, koja je đubrivo za strah, do mržnje, koja se rađa iz straha i neznanja.