Vidovdan na Gazimestanu

Не знам чега би се Срби све још требало драговољно да одрекну, и да ли поред земље морају да предају забораву и неком другом и своје светиње, јунаке, историју па и митове?

Podeli ovaj članak sa:

Oд Видовдана на Газиместану лично памтим од онога 1989. на шестоту годишњицу Косовског боја, испуњеног огромном ослобођеном националном енергијом стотина хиљада Срба која је тражила новога вожда, до ових последњих петнаестак послератних, у варијацији од неколико десетина до неколико хиљада посетилаца и понеком групом заблуделих ултрадесничира. До паса поскидиних Срба и Српкиња у брусхалтерима које је Косовска полиција натерала да поскидају мајице са обележјима Србије и побацају их на гомилу са заставама поред контролног пункта.  На брдашцету са којег ненаметљиво доминара Дероков једноставни а моћни споменик, са свим Србима добро знаним десететрачким стиховима епске поезије везаним за косовски завет, окруженог бодљикавом жицом, транспортерима КФОР-а и њиховом монтажном кућицом у близини коју су надасве духовито крстили као Догхаус. И којег упорно албански предузетници покушавају сакрити погледу са пута дижући некакве вишеспратне магацине поред магистрале према Приштини а међународна заједница онда обуставља радове након медијске галаме коју подижу ретки дежурни чувари као што је новинар Живојин Ракочевић. Каменованих жутих школских аутобуса и разбијених глава средњошколаца који на путу ка Газиместану наиђу на заседе вршњака у Приштини.

У сећању, оном посредном, су ми и фотографије газиместанског Видовдана 1939. на прослави 550 година од најважније битке српске историје, која је суштински обележила и одредила националну судбину. (Такође и избледеле фототипије Видовдана прослављаног на тргу Бана Јелачића у Загребу почетком прошлог века.) Волим и причу о Милану Ракићу који у строју на овом брду слуша надређеног официра како рецитује стихове песме "На Газиместану", не знајући да се њен аутор налази пред њим. Размишљам често и о монументалном споменичком комплексу, једном од највећих у свету, чији је нацрт по жељи краља Алаксандра урадио Иван Мештровић и чију изградњу је, као и много шта друго, прекинуо Други светски рат. Његову макету могли смо видети у Етнографском музује током претходне Ноћи музеја.

Све ово, Видовдан и централно место његовог обележавања Газиместан, дешавања и успони и падови кроз историју, посебно последњи догађаји везани за покушаје крађе историје и културног наслеђа од стране Албанаца, наметања потребе промене етничке свести и кодова од стране Запада који имају и подршку појединих српских интелектуалаца, намеће потребу да се о овом празнику више него икад мисли и говори.

Током једног интервјуа са Аном Ди Лелио, познатој нашој јавности по својој књизи "Бој на Косову, албански еп", у којој се уз њена уводна објашњења и пропратне коментаре представљају албанске верзије песама о најпознатијој бици српске историје, где је Милош Обилић заправо албански херој Копилик, од ове америчке новинарке италијанског порекла могао сам чути критику српског митологизовања ове битке и касније његове злоупотребе у побуђивању национализма код Срба. Госпођа Ди Лелио, придошла на Косово и Метохију са мисијом УНМИК-а као комесарка за медије након војне агресије НАТО-а на Југославију, односно Србију и Црну Гору 1999. године, указивала је здушно на потребу сагледавања Косовског боја у светлу историјских чињеница а не епике којом се кроз векове погубно опијају генерације Срба. Дакле, на неопходност промене свести, како се то данас популарно каже.

Ипак, у одговору на питање о сличној улози митова у конституисању неких других нација, Ани ди Лелио отео се један податак за који, искрено, нисам ни знао. Наиме, ова социолошкиња каже да су се током последњих истраживања мексичких архива открила документа на основу којих се утврдило да Дејвид Крокет није са својим саборцима погинуо бранећи до последњег тврђаву Аламо, већ да је стрељан након предаје мексичкој војсци. Али ово, каже Ди Лелио, не смете да ни споменути у Тексасу јер можете одмах бити испребијани. Американце, дакле, не интересује историјска истина, ако тако нешто и постоји. У њиховој националној свести Крокет заузима највише место међу очевима нације као симбол спремности на жртвовање за своју земљу и слободу, мада би неко припајање Тексаса Сједињеним државама могао и другачије назвати. Делује помало познато, зар, не?

Овај разговор подсетио ме на све оне модерне тумаче улоге Видовдана, видовданског мита, култа и завета и националној свести Срба. Данас је посебно угодно говорити о ретроградности слављења Видовдана као празника смрти, губитништва и безумља, који као такав има погубан утицај по свест Срба и чији се крвав траг фатумски вуче од Косовског боја надаље кроз целу српску историју.

Слободана Јовановић у мемоарима наводи један разговор са својим оцем везаним за косовски мит. Питавши свог оца Владимира, иначе оснивача прве либералне партије у Србији и као и он сам великог англофила, зашто се приликом формирања модерне српске државе а касније и југословенске толико инсистирало на Видовдану, он му је одговорио да није постојало практично ништа друго заједничко, толико дубоко потхрањено у свести Срба од Македоније до Книна, Кордуна и Лике што би их могло тако снажно повезати и изазвати осећај националног јединства до епског сећања на косовске мученике.

Морам се сад вратити на госпођу Ди Лелио. Образлажући психо-социолошку потребу Албанаца да Обилића представе као свог јунака, она је казала како Албанци верују да су на Балкану били давно пре Срба, нараво и Турака и свих других, да је у њиховој "крви" да се боре против освајача, да желе приказати како су у Косовском боју учествовали у склопу велике хришћанске војске чију су окосницу чинили управо они, на бранику хришћанства у средњем веку. Да свим тим желе да покажу да су увек цивилизацијски били део Европе и да је то њихов прави идентитет...

Не знам само за шта се то отимају Албанци када је Видовдан толико већ погубан по српску националну судбину? Не знам ни чега би се Срби све још требало драговољно да одрекну не би ли се удовољили Европи и западном свету? Да ли поред земље морају да предају забораву и неког другом и своје светиње, јунаке, историју па и митове?

Ове године, обележавајући још један Видовдан у мрачним временима, разумем само да славећи спремност на борбу па и страдање зарад слободе, правде и истине, човек заправо слави живот и достојанство живљења, радост стварања и културне самобитности. Да прослава Видовдана на Газиместану и у Грачаници мора бити средишњи национални празник високих културних вредности а не аматерска смотра. То ове године спрам скромних могућности и средстава покушава наречени Ракочевић уз подршку сектора за културу Канцеларије за КиМ. Помало ретроградно размишљање, зар не?

Broj komentara:

© Copyright 2000-2013 Radio KIM. All Rights Reserved.
created by:   W3Industry izrada web sajta cms SEO

Vrh strane