Blog

Uvod u američki izborni sistem

Do najznačajnijeg (spoljno)političkog događaja ove godine, američkih izbora, ostalo je četrdesetak dana. U utorak, dan posle prvog ponedeljka u novembru mesecu, Amerikanci će birati između Donalda Trampa i Džoa Bajdena, a ostatak sveta će pažljivo pratiti kako Amerika bira u uslovima koji nikada ranije nisu bili ni približno slični: kovid-19, rasni potresi, recesija, masovno glasanje poštom…
Uvod u američki izborni sistem

Na Balkanu je uvek zadovoljstvo biti za i protiv nekoga i nečega, a kandidati za predsednika Sjedinjenih Američkih Država u ovom delu sveta, bez obzira na Vašingtonski sporazum, penkala, ordenje i Nobela, imaju posebno mesto u jednoj tako omiljenoj razbrajalici. Tokom naredna dva meseca na ovom blogu biće objavljivani tekstovi koji će iz više različitih uglova pokušati da približe aktuelne izbore za prvog čoveka jedne od najmoćnijih zemalja na svetu. Ukoliko se oko moći SAD-a još i može polemisati, oko glamura, prognoza, kladionica, uspaljenih analitičara i zbunjenih novinara nikakvog razgovora nema. Tu su, svuda oko nas.

Jedan komplikovan izborni sistem ponovo je u pokrenut, a epilog se očekuje 3. novembra. Ili, možda, ne?

Federalizam i izbori u SAD

Za razliku od parlamentarnih demokratija, SAD ne biraju nacionalnu vladu u jednoj godini. Na izborima u SAD se istovremeno biraju samo neka mesta u određenom telu. Na primer, američki senatori imaju šestogodišnji mandat, ali nisu izabrani svi istovremeno. Umesto toga, svake dve godine održavaju se izbori za jednu trećinu mesta u Senatu, kao i za članove Predstavničkog doma, a jednom u četiri godine, predsednik.

Dakle, ove godine se, uz predsednika, biraju i članovi Predstavničkog doma i trećina članova Senata.


Cilj predsedničkog kandidata je da dobije izbore u pojedinačnim državama, a ne ukupno najviše glasova na nivou SAD.


Ali, s obzirom na federalni sistem u SAD, ima i mnogo drugih izbora unutar svake od država: za državna zakonodavna tela, okružne, gradske, opštinske i seoske vlasti, kao i niz drugih lokalnih kancelarija, kao što su odbori javnih škola, biblioteka i slično.

Očevi američke nacije su krajem 18. veka osmislili sistem podeljenih i decentralizovanih vlasti kako bi sprečili bilo koju grupu da kontroliše svu moć i kako bi oslabili vlast na saveznom nivou, pritom ostavljajući značajnu količinu moći u rukama državnih i lokalnih vlasti.

Predsednik pobeđuje na izborima i traži mandat da vlada. Ali, samo dve godine kasnije, nacija bira nove članove Kongresa (koga čine Senat i Predstavnički dom). Obično opoziciona stranka dobija mesta u Kongresu, pa tako ograničava predsednikovu vlast u naredne dve godine.

Državni i lokalni izbori održavaju se u različito vreme. U Virdžiniji, na primer, guverner i drugi najviši državni službenici se biraju godinu dana nakon predsedničkih izbora. Čim se nacionalni izbori završe, kandidati započinju kampanju za funkcije na državnom nivou.

Predsednički izbori 2020.

Predsednički izbori su višefazni proces. Više kandidata takmičilo se za nominovanje svake političke stranke tokom nekoliko meseci, u nizu primarnih izbora koji su se održavali u okviru različitih država.


Većina Trampovih glasača će glasati na biračkom mestu, dok će značajan broj Bajdenovih pristalica glasati poštom. Mnogi demokratski glasači žive u velikim gradovima (Njujork, Kalifornija). Republikanci, generalno, revnosnije glasaju, a neopredeljeni lagano naginju ka ovoj partiji.


Dve glavne stranke održale su nominacione konvencije kako bi formalno potvrdile svoj izbor za predsednika. Predsednik je imenovao kandidata za potpredsednika koji se takođe potvrđuje glasanjem na konvenciji. Tako je na predstojećim izborima Trampov potpredsednički kandidat ponovo Majk Pens, dok je Bajden (nekada i sam potpredsednik, u administraciji Baraka Obame) imenovao kadidatkinju za potpredsednicu - senatorku iz Kalifornije Kamalu Haris, prvu Afroamerikanku koju je jedna od dve vodeće stranke kandidovala za potpredsednicu u američkoj istoriji.

Punoletni građani sa pravom glasa glasaju na opštim izborima, a Izborni kolegijum (Electoral College) ratifikuje ishod.

Ko bira američkog predsednika?

Izborni dan je 3. novembar 2020. Sledećeg predsednika SAD 538 članova Izbornog kolegijuma će formalno izabrati u decembru 2020. godine.

Izbornici (elektori) uglavnom prate rezultate glasanja u svojim državama. Međutim, cilj kandidata je da pobede u pojedinačnim državama, a ne da u zbiru imaju najveći broj glasova. Oko tri miliona više glasova od Donalda Trampa imala je u ukupnom zbiru Hilari Klinton 2016. godine, ali joj to nije pomoglo da postane predsednica. Naprotiv, Pirova pobeda je verovatno dodala još malo gorčine velikom, ali nedovoljno ukusnom komadu izbornog kolača gospođe Klinton.


Simpatizeri Republikanske stranke (stranačka boja crvena) su 90 procenata belci iz ne-latino populacije, dok su pristalice Demokratske stranke (stranačka boja plava) belci u 70 odsto slučajeva. Do sada je “plava Amerika” bila privlačnija demografskim kategorijama stanovništva čiji se broj u SAD povećava. Za njih pretežno glasaju prve generacije migranata.


Pojedinačni “neverni” izbornici mogu da glasaju suprotno volji glasača u svojoj državi. Iako je ovo istorijski retko, činjenica je da ih je bilo nekoliko tokom izbora 2016, a neki izvori navode da ih je bilo okruglo deset.

Za pobedu jednog predsedničkog kandidata potrebno je 270 od 538 glasova izbornika. Ako niko od kandidata nema 270 glasova, Predstavnički dom će izabrati predsednika, što se nije desilo još od 1824. godine.

Predsednik “kolebljivih država”

Većina predsedničkih izbora fokusirana je od početka na pobedu u pet do deset takozvanih “kolebljivih država” (swing states, purple states, battleground states) koje nekada glasaju za jednu, nekada za drugu stranu, tako što će povezati kritične marginalne izbornike potrebne za dostizanje broja od 270 glasova.


Tradicionalno “kolebljive” su države gornjeg srednjeg zapada SAD (The Upper Midwest States)


Umesto na „nacionalne“ izbore, predsedničko takmičenje često liči na nekoliko istovremenih takmičenja širom SAD-a, jer se obe strane oslanjaju na dosledne pozicije i tradicionalnu polarizaciju u četiri petine američkih država. Unapred se zna da republikanski kandidat nema potrebe da troši vreme i novac na kampanju u državama “plavog zida”, poput Kalifornije. Slično važi za demokrate u većem delu država “biblijskog pojasa”.

Tako bi ove godine sudbinu izbora mogli da odluče Viskonsin, Pensilvanija, Mičigen, Minesota, ali i Florida, posebno rezultati glasanja u tamošnjoj Latino zajednici čija se podrška demokratama sa tri četvrtine u poslednjem izbornom ciklusu spustila na dve trećine.

 

Dr Mark Džej Rozel

Tekst je napisan na osnovu predavanja Marka Džej Rozela, dekana osnivača Šar škole za politiku i vladu (Schar School of Policy and Government) na Džordž Mejson Univerzitetu u Ferfaksu, Virdžinija, SAD.


// Broj komentara: