Blog

Uloga potpredsednika u Sjedinjenim Državama

Potpredsednik nema samo ulogu koja će mu, shodno članu II Ustava SAD, u slučaju smrti, ostavke ili napuštanja funkcije od strane aktuelnog predsednika iz nekih drugih razloga, doneti mesto prvog čoveka zemlje. Od šezdesetih godina prošlog veka, a naročito od 1976. godine i Voltera Mondejla, on je slobodan i obavezan da, s vremena na vreme, uđe u Ovalnu sobu i predsedniku saopšti stvari koje ovaj možda ne bi želeo da čuje.
Uloga potpredsednika u Sjedinjenim Državama

Uloga potpredsednika SAD je uobličena tokom poslednjih nekoliko decenija zahvaljujući evoluciiji američkog javnog života, pa se potpredsedništvo može posmatrati i kao zasebna kancelarija. To je i dobar pokazatelj na koji način se američke političke i vladine institucije razvijaju i kako preuzimaju uloge koje su mnogo više posledične i vrlo različite od onih koje su im na početku bile namenjivane.

Američki ustav daje potpredsedniku dve uloge. On je predsednik Senata i ima odlučujući glas kada je glasanje u tom domu izjednačeno. Potpredsednik je prvi u redu za preuzimanje (nasleđivanje) predsedničke funkcije, ukoliko je izabrani predsednik iz bilo kog razloga onemogućen da je obavlja.


Funkcija predsednika Senata je pretežno ceremonijalne prirode. Potpredsednik nema pravo da učestvuje u debatama u ovom domu, osim kada za to dobije specijalnu dozvolu njegovih članova.


Tokom većeg dela 19. i tokom prve polovine 20. veka potpredsednik je bio zakonodavni službenik. Počev od prvog potpredsednika SAD Džona Adamsa pa sve do Albona Barklija, koji je bio potpredsednik Harija Trumana, vršioci ove dužnosti su većinu svog radnog vremena provodili predsedavajući Senatom. Imali su vrlo malo ili nimalo funkcija u izvršnoj vlasti.

Potpredsednike su sve do sredine 20. veka obično birale vođe partija, uz minimalan ili nikakav uticaj predsedničkih kandidata na izbor prvih saboraca. Zato predsednik i potpredsednik često nisu bili kompatibilni, pa nije ni postojala lojalnost između njih jer se događalo da predstavljaju različite ideološke stavove.

Sve do prve polovine prošlog veka, mnogi potpredsednici su bili vrlo skromnih kapaciteta, neugledne ličnosti iz siromašnih četvrti. Čester Artur, sve do izbora za potpredsednika 1881, nikada nije bio na višem položaju od carinika u Njujorškoj luci, a bio je razrešen i sa te pozicije. Izabrani su često bili i vrlo lošeg zdravlja, pa je njih sedam umrlo na funkciji u periodu od 1812. do 1912. godine. Ukratko, potpredsedništvo se nije smatralo privlačnom pozicijom za ambiciozne političare.

Četiri puta su potpredsednici SAD u 19. veku nasleđivali mesto prvog čoveka kada su predsednici umirali, ali ni u jednom od tih slučajeva potpredsednik kasnije nije izabran, niti nominovan za ovaj mandat.

Situacija je počela da se menja u 20. veku, posebno sa potpredsedništvom Ričarda Niksona iz 1953. godine, kada on pravi otklon od zakonodavne ka izvršnoj vlasti. Nikson je prvi potpredsednik koji se malo bavio predsedavanjem Senatom. Mnogo više vremena je potrošio na zadatke koje je preuzimao od predsednika Ajzenhauera.

Glavni razlog za ovu promenu bio je u direktnoj vezi sa većim promenama u američkom životu. Sa Novim sporazumom (New Deal) i Drugim svetskim ratom, nacionalna vlada je postala važnija, a predsedništvo je potom dodatno ojačalo zbog hladnog rata i takmičenja Amerike sa Sovjetskim Savezom za uticaj u atomsko doba. Odjednom je postalo vrlo važno da predsednički naslednik bude neko ko je informisan i o kome se dobro i pažljivo razmišlja.

Menjala se i tehnologija, što je stvorilo mogućnosti za putovanja u inostranstvo i osetniju medijsku zastupljenost. Od Niksona, potpredsednik je postao povremeni predsednikov savetnik, ponekad je prisustvovao sastancima službi nacionalne bezbednosti i drugim sastancima u Beloj kući.
Predsednik Ajzenhauer koristio je potpredsednika Niksona i kao emisara u inostranstvu, i slao ga na mnogobrojna putovanja. Nikson je preuzeo i mnogo posla u Republikanskoj stranci, a bio je i portparol administracije. Počev od njegovog mandata, potpredsedništvo je postalo najbolja predsednička odskočna daska u američkom političkom životu.


Iako velika većina glasača odlučuje kojoj listi će poveriti svoj glas na osnovu predsedničkog kandidata, to nikako ne znači da su potpredsednički manje važni. Debata u kojoj će se predstaviti javnosti “rame uz rame”, može da promeni sliku o predsedničkom kandidatu, ako se pokaže da je njegov par u trci za Belu kuću sposoban da uspešno brani svoje i osporava stavove suparnika. Nastup potpredsedničkih takmaca je vrlo važan ukoliko su izbori neizvesni, a 40 odsto predsedničkih izbora u SAD od 1960. godine je vrlo “tesno” odlučeno. Potpredsednička debata se naročito pažljivo prati u kolebljivim državama.


Model potpredsednika koji deluje u izvršnoj vlasti, započet sa Niksonom, nastavio se kroz rad Nelsona Rokfelera, koji je bio potpredsednik Džeralda Forda od 1974. do 1977. godine. Iako je on tokom ovog perioda funkcionisao u izvršnoj vlasti, bio je sporedan u odnosu na akcije Bele kuće i informisan samo po određenim pitanjima.

Stvarna promena započela je predsedništvom Džimija Kartera i potpredsedništvom Voltera Mondejla. U Karterovoj administraciji, potpredsednik je zaista uveden u Belu kuću, pa je Mondejl postao deo “užeg predsednikovog kruga”.

Potpredsednik je preuzeo dužnost savetnika predsednika na visokom nivou i specijaliste za rešavanje problema koji se ne libi zadataka. Mondejl je doveden u zapadno krilo Bele kuće, što je simbolizovalo značaj potpredsednika i olakšalo mu mogućnost da deluje.


 U slučaju da na predstojećim izborima pobedi lista Bajden-Haris, pedesetpetogodišnja senatorka iz Kalifornije mogla bi da bude jedan od favorita za predsedničku nominaciju 2024, budući da bi Džozef Bajden tada imao 81 godinu.


Potpredsednici su, počev od Voltera Mondejla, dobili pravo da prisustvuju sastancima drugih sa predsednikom, pravo da se dnevno ili nedeljno viđaju sa njim “u četiri oka”, pristup dokumentima i predsedničkim brifinzima, ali i predsedničku podršku.

Mondejl je tokom svog mandata, od 1977. do 1981. godine, bio generalni savetnik predsednika Kartera i neko ko je preuzeo zadatke visokog nivoa na samom početku njihove administracije. Džimi Karter ga je slao na sastanake u ime Sjedinjenih Država sa vodećim saveznicima širom sveta, a kasnije ga je angažovao i u važnim diplomatskim misijama.

Svi potonji predsednici sledili su Karterov model: Regan, Buš stariji, Klinton, Buš mlađi, Obama i Tramp. Varijacije koje su se u odnosu predsednika i potpredsednika javljale nakon Kartera, nisu uticale na dva „osnovna posla“ ovog drugog: visoki (neki bi rekli - prvi) savetnik i specijalista za rešavanje problema. Baveći se teškim pitanjima, američki potpredsednici su, tokom vremena između ostalog brinuli i o: energiji, telekomunikacijama, zaštiti životne okoline, porezima, terorizmu, ratovima i povlačenju vojske SAD iz ratova. Trampov potpredsednik Majk Pens je imenovan za šefa radne grupe (Task force) Bele kuće protiv kovida-19.

Iako su potpredsednici tokom poslednjih nekoliko decenija od mandata Kartera i Mondejla funkcionisali bez predsedničke sukcesije, kancelarija zapravo nije ni razvijana zbog nasleđivanja i preuzimanja funkcije, već da bi izabrani predsednik bio što uspešniji.


Bez obzira na promenjenu ulogu potpredsednika kroz vreme, situacije u kojima se dva lidera nacije ne slažu nisu isključene. Tako je predsednik Džordž Buš mlađi 2004. zauzeo stav koji favorizuje ustavni amandman za ograničavanje braka na zajednicu muškarca i žene, dok je potpredsednik Dik Čejni smatrao da države moraju biti slobodne da dozvole istopolne brakove.


Sama uloga naslednika je, uprkos svemu, ostala važan zadatak potpredsednika i ustavna kategorija. Do sada su Sjedinjene Države imale 45 predsednika, a devet od njih (jedna petina) su bili potpredsednici koji su po slovu Ustava postali lideri kada je njihov šef umro (u osam slučajeva), odnosno, u jednom slučaju, kada je predsednik Nikson podneo ostavku, nakon koje ga je zamenio potpredsednik Džerald Ford.

Počevši od 1940. godine i kandidature Frenklina Ruzvelta za treći mandat, ustanovljen je običaj da predsednički kandidati imaju vodeću ulogu u izboru potpredsedničkih partnera. Već decenijama unazad kandidati za predsednika nominuju potpredsedničke, nekoliko nedelja ili meseci pre nacionalne predsedničke konvencije koja ih potom potvrđuje.

Oni koji učestvuju u trci za predsednika prave dugačku listu mogućih partnera, a zatim je sužavaju. Rade se opsežne provere mogućih saboraca u trci, kako bi se utvrdilo da li su lično i politički kompatibilni, te da li je u pozadini potencijalnog kandidata za potpredsednika nešto što bi ga moglo diskvalifikovati. Kandidatura za drugo ime na listi se najčešće odmah prihvata jer joj prethode ozbiljne unutarpartijske konsultacije.


Tekst je napisan na osnovu predavanja dr Džoela Goldstina (Joel Goldstein), profesora prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Sent Luis (Saint Louis), koje je održao novinarima u okviru programa „Izbori 2020: Virtuelno izveštavanje“ u organizaciji Forin pres senters američkog Stejt Dipartmenta (Foreign Press Centers) i saradnji sa Meridijan Internešenal (Meridian International).

 

dr Džoel Goldstin

dr Džoel Goldstin 


PROČITAJTE JOŠ:
 


// Broj komentara: