Onog dana u ponedeljak, posle celodnevnih tenzija koje su se, kako reče koleginica Sandra, osećale u vazduhu "toliko snažno da ste mogli da ih sečete nožem", dogodilo i ono najgore - sukob okupljenih Srba i pripadnika Kfora. Onih vojnika od kojih, inače, Srbi na Kosovu očekuju jedinu fizičku zaštitu. Možda će zvučati nepristojno i neprofesionalno s moje strane, ali mislim da su toga dana najbolje prošli kosovski specijalci i novoizabrani gradonačelnik Zvečana. Oni, specijalci, izuzev malo "kuvanja" u oklopnim vozilima nisu doživeli nikakvu fizičku bol. Za gradonačelnika ne znam, nisam ga videla.
Mi jesmo. I fizičku, a boga mi i duševnu, što bi se reklo. Mladi kolega Dimitrije je povređen u nogu od šok bombe, nekoliko nas novinarki koje smo se u trenutku intervencije Kfora našle između kordona i ljudi koji su posedali na tlo, umalo nisu pregazili i polupali. Koleginica Ana je najstrašnije izvređana od strane nekih, pa ne znam ni kako da ih imenujem, ali za jednog sam saznala da je profesor a drugi teži da postane političar. Budimir je isprozivan, Bojanu (mom snimatelju) su udarili kameru jer im se nije dopalo u kom pravcu snima, meni dobacili da sam špijunka a specijalci me izbacili iz zgrade opštine. Andriju su takođe izbacili, kao i jednu mladu novinarku čije ime, nažalost, ne znam. Ivanu nisu dozvolili ni da uđe. Tatjana je, kao i svaka dama, izašla sama. Katarina jedva preživela od stresa jer nije znala gde joj je kolega snimatelj i da li je povređen, a i ja sam svog jedva pronašla. Kolege Albance su ovih dana vređali na etničkoj osnovi, razbijali automobile, ispisivali spejem razne poruke...
Ipak, jedan čovek, zove se Mladen i vlasnik je kafića u Zvečanu je, ni kriv ni dužan, ispao najveća žrtva. Žrtva trovača na društvenim mrežama. Prozivaju ga da je izdajnik, da je pobegao iz kafića kada su se Srbi borili, da je dopustio "šiptarskim novinarima" da iz njegovog lokala snimaju, te da im je pokazao put kako da izađu iz Zvečana. Taj Mladen, vrlo mlad momak, je istoga dana bio samo gazda lokala. Otvorio je na nagovor novinara kojima je bio potreban prostor odakle bi mogli da pošalju izveštaj, sednu da popiju kafu, odu u toalet, iskoriste struju da napune ispražnjeni mobilni telefon. On je bio dobar domaćin kako za novinare srpskih redakcija, tako i za svoje sugrađane ali i za albanske novinare koji su iz istog razloga boravili u njegovom objektu kao i mi. Međutim, to poslednje je nekome zasmetalo i krenuo je da targetira Mladena. Kao što se loše vesti brzo šire tako i ova zlonamerna objava, pa je Mladen trenutno vrlo uznemiren i uplašen za svoju bezbednost.
Ono što je dobro u svemu ovome je što su novinari srpskih redakcija, složno i bez obzira na razlike u pogledu izveštavanja, uređivačke politike pa možda i političkih opredeljenja, odlučili da mu pruže podršku. To su pokazali odlukom da se oglase putem saopštenja i fotografisanja ispred kafića. Pridružili su se i drugi, oni koji ovih dana nisu bili u Zvečanu.
Moram da naglasim da bez obzira na sve razlike, pa i te etničke, novinari međusobno sarađuju - Srbi i Albanci. Ne svi i ne uvek ali kada je frka, kao ova, drže se i pomažu jedni drugima. Novinarska udruženja takođe reaguju kada se kolegama nešto loše desi, pružaju podršku, makar putem saopštenja. To se pokazalo i ovoga puta posle incidenata u Leposaviću, Zvečanu...
Verujem da bi političari trebalo da se ugledaju na nas. Možda svega ovoga ne bi ni bilo.
Mada, ima nekih pomaka. Onoga dana, u ponedeljak, svojim očima sam videla da su se oko nekih stvari usaglasili Rakić, Simić i Milović sa političkim neistomišljenicima Jovićem i Arsenijevićem, da su predložili da zajedno pregovaraju sa Kforom. Da su ovoga puta kao pitali i narod. A narod... ljut, razočaran. Psovke, uvrede i poneka flaša u pravcu Rakića. Atmosfera nategnuta, kao s početka teksta i Sandrinom procenom.
Buuuummm! Krenuo je Kfor nakon natezanja oko neuspelog oslobađanja specijalaca koji su prokuvali u oklopnim vozilima. Srbi sede na betonu. Odjednom Kforovci ih gaze, sa druge strane lete flaše, kamenice... Ovamo topovski udari, šok bombe, suzaaaaavvvaaac. Uh, taj suzavac. Rasplakao me je baš.
Pita me Andrija, "pa zar nisi osetila do sad?". Rekoh, "jesam bre, bacao Kurti u Skupštini zbog ZSO, ali ovo... do sad nisam ovako". Stvarno.
Ali, u toj bežaniji nađoše se neke fine medicinske sestre iz Doma zdravlja Zvečan, profesionalnke, polile me fiziološkim rastvorom, kao i jedan Igor (danas smo se opet sreli i upoznali) koji je takođe, koleginici Mileni i meni pomogao rastvorom. Progledasmo. Inače, Igor je iz lokalnog fudbalskog kluba, ne znam šta je tamo ali nije ni bitno. Brižan je i plemenit, kao s početka ovog teksta. Pa, možda i Milenin i moj heroj, naravno pored Mladena. Upoznala sam i jednu divnu Miru P. koja mi je pohvalila manikir. Vrlo hrabra žena. Nažalost, greškom nisam sačuvala njen kontakt da kad ponovo dođem u Zvečan popijemo kafu.
Sandra je "proslavila" rođendan na protestu, popile smo samo po jedno pivo. Samo po jedno. Katarina je to, nažalost, propustila. Neke kolege su se upoznale, komunicirale, sprijateljile, sa nekim političarima koji nas inače izbegavaju smo uspeli da porazgovaramo, pa i da im skrenemo pažnju na to ignorisanje da nije u redu i nije profesionalno. Ali, avaj, tu nema popravke.