Tramp nije izdržao, ali institucije jesu

 

Inauguracija je proslava mirnog prenosa moći u SAD. Kada se pomisli na sam čin, obično se misli na  pompeznu proslavu, paradu, inauguralne balove, događaje koji se obično odvijaju u Vašingtonu. Međutim, predsednička inauguracija se zapravo svodi na ideju da je predsednik položio zakletvu. Kada novi predsednik stupa na dužnost, zaklinje se da će „verno izvršavati funkciju predsednika Sjedinjenih Država i, prema svojim mogućnostima, čuvati, štititi i braniti Ustav Sjedinjenih Država“. To je zapravo zakletva koja je zapisana u Ustavu SAD, u članu II, odeljku 1. Odmah nakon izgovorene zakletve izabrani predsednik i formalno postaje predsednik, a njegov prethodnik to prestaje da bude.

 

Zapravo, svi nosioci saveznih funkcija, bilo da su imenovani ili izabrani, ili samo državni službenici, polažu zakletvu da će štititi i braniti Ustav Sjedinjenih Država. Dakle, u SAD, Ustav je “vladajući dokument” i svi duguju svoju lojalnost njemu, a ne nekoj osobi ili političkoj stranci.

 

Termin inauguracije je menjan tokom istorije. Uopšteno govoreći, ona se pretežno održavala 4. marta. Ideja je bila da prethodno Kongres zaseda i ima neku aktivnosti do trenutka kada predsednik položi zakletvu, što je tada značilo da će on moći da izvrši svoje dužnosti potpisivanja zakona ili angažovanja sa Kongresom. Ali, uprkos činjenici da je Kongres u članu I Ustava, a Predsedništvo u članu II, a da je ideja bila da je Kongres, zapravo, prioritet i lice američke demokratije, kako je vreme proticalo, predsednik je sve više postajao to lice. Frenklin Ruzvelt je zaključio da je čekanje do 4. marta predugo, pa je to promenjeno 20. amandmanom 1933. godine. Ruzvelt je postao prvi predsednik SAD koji je inaugurisan 20. januara, na svojoj drugoj inauguraciji 1937. godine. Od tada, između izbora i inauguracije u SAD protekne oko 75 dana.

 

Bez obzira na razne vrste proslava oko inauguracije, sama ceremonija prilično kratka i jednostavna. Počinje u 11:30, obično ima neke muzike, ljudi se pozivaju na okupljanje, često se pročita neka pesma. Izabrani potpredsednik prvi polaže zakletvu, a razlog tome je izvesnost - ako se nešto dogodi izabranom predsedniku, potpredsednik može odmah da preuzme funkciju. On obično kaže samo: „Hvala vam, dozvolite mi da preuzmem posao, ponosan sam što sam ovde“. Tačno u podne, izabrani predsednik polaže zakletvu, održava govor, sledi blagoslov, i od 19 veka, kada je „Barjak posut zvezdama” postao najpre nezvanična, pa kasnije zvanična himna SAD, on služi kao muzička zavesa kojom se zatvara ceremonija.

 

Tokom istorije, zakletve su polagane na različitim lokacijama. Lindon Džonson je položio zakletvu u avionu koji se vraćao iz Teksasa. U slučajevima atentata, smrti ili iz drugih razloga, neki predsednici su polagali zakletvu na drugim mestima. Mnoge ceremonije su održane na istočnom frontu Kapitola. Do sada je na zapadnoj strani održano devet predsedničkih inauguracija, a planirano je da se tamo održi i inauguracija predsednika Bajdena. 

 

 

 

 

Od 1901. godine JCCIC (Joint Congressional Committee on Inaugural Ceremonies - Zajednički kongresni komitet za inauguracije) odgovoran je za organizaciju i izvođenje ceremonije, kao i logistiku oko samog Kapitola. Izabrani predsednik osniva neprofitni predsednički inauguralni odbor koji pokriva troškove svih svečanosti: parada, balova i svih drugih događaja i aktivnosti koje nisu upriličene na Kapitolu.

 

Ovogodišnja inauguracija će, evidentno, izgledati puno drugačije od prethodnih. Ne planiraju se nikakvi balovi, a sama parada će verovatno biti virtuelna. Precizniji detalji su još uvek nepoznati i biće objavljeni u narednim danima.

 

 

Iako su SAD do sada uvek imale mirne tranzicije i miran prenos moći, inauguracije nisu uvek proticale glatko. Bilo je i u prošlosti slučajeva da se odlazeći predsednici ponašaju kao loši gubitnici koji pokušavaju da “zagorčaju život” dolazećem kolegi. 

 

Džon Adams nije prisustvovao inauguraciji Tomasa Džefersona, a Belu kuću je napustio u četiri ujutro. Sin Džona Adamsa, koji je takođe bio predsednik Sjedinjenih Država, Džon Kvinsi Adams, nije prisustvovao inauguraciji Endrjua Džeksona. Endrju Džonson, iako je bio republikanac, nije prisustvovao inauguraciji kolege republikanca, Julisisa S. Granta.

 

Sve ovo se događalo usled poremećenih ličnih odnosa predsednika. Međutim, SAD nikada ranije nisu imale predsednika koji je na neki način odbio da prizna validnost izbora. Svi (bivši) predsednici su odstupili sa položaja znajući da nisu bili pobednici na prethodnim izborima.

Villiam Henri Harison je proveo najkraće vreme na toj funkciji. Slučajno ili ne, on je održao i najduži inauguralni govor, a pretpostavlja se da je upravo tokom tog govora dobio upalu pluća, pozlilo mu je i umro je samo 32 dana kasnije. Bilo je vrlo hladno tog marta kada je održao svoj govor, pa je kao rezultat toga većina predsednika od tada držala prilično kratke govore, imajući u vidu činjenicu da je hladan zimski dan, da to rade napolju, pa su želeli poštede i sebe i svoje pristalice preteške ceremonije i ozbiljnijih nazeba.

 

Julisis S. Grant je svojevremeno planirao da u ceremoniju uključi stotine kanarinaca, misleći da će pevati. Ptice su unete na Kapitol, ali pošto je bilo vrlo hladno, one su se smrzle i nisu pevale u čast predsednikove zakletve.

 

 

Prvi predsednički govor je obično poziv na jedinstvo, budući da su SAD nedavno izašle iz predizborne kampanje i emocije su i dalje uzburkane. Iako je tranzicija od 75 dana vreme da se te emocije stišaju, prvi predsednički govor se doživljava kao trenutak kada predsednik može da dopre do onih Amerikanaca koji ga nisu podržali na izborima. Predsednici obično pozivaju na jedinstvo, na osećaj tolerancije za svoje političke protivnike, šalju poruke napretka na način koji bi svim, ili bar velikoj veći Amerikanaca bio prihvatljiv.

 

Obično nakon ovog govora sledi period koji politička nauka definiše kao “period medenog meseca za predsednika”. Politički protivnici obično utišaju svoje kritike, a ocena odobravanja predsednika obično raste. 

 

Ovaj govor ima svrhu koja se ne ogleda samo u pozivanju na jedinstvo i pružanju ruke pomirenja, već uključuje i izjave o viziji za administraciju. U tom smislu, valja se setiti da je Tomas Džeferson prilikom preuzimanja funkcije rekao: „Svi smo federalisti, svi smo republikanci“. Frenklin Ruzvelt je, govoreći o suočavanju sa velikom ekonomskom depresijom, rekao:, „Jedino čega se moramo bojati je sam strah“. Džon F. Kenedi je izneo šta Amerikanci ne bi smeli: „Ne pitajte šta vaša država može učiniti za vas, već šta možete učiniti za svoju zemlju“.

 

Novoizabrani predsednik Džo Bajden je najavio da će njegov moto biti biti „America United“ (Ujedinjena Amerika), što spada u neku vrstu tradicije i očekivanog. U njegovom saopštenju za štampu se navodi da to “odražava početak novog nacionalnog putovanja koje obnavlja dušu Amerike, okuplja zemlju i stvara put u svetliju budućnost”. U ovoj rečenici se lako može uočiti određena doza trezvenosti i svečanosti. Samo u poslednjih godinu dana, više od 390.000 Amerikanaca je umrlo od posledica kovida-19. Zemlja ima poteškoća, ali je neophodno pružiti viziju nade i optimizma, podsetiti da će pandemija koronavirusa i ekonomska kriza proći, te da će budućnost biti svetlija.

 

Nakon nedavne opsade Kapitola i mase koja je želela da poništi ili odloži ustavno prebrojavanje izbornih listića, postoji potreba da se politički predstavnici raznih strana okupe. Džo Bajden je rekao da se nada da će biti predsednik onih koji nisu glasali za njega, kao i onih koji jesu. 

 

 

 

 

Dan inauguracije simbolizuje kontinuitet SAD-a, obnavljanje demokratskog procesa, kao i isceljenje koje je ponekad potrebno nakon izborne borbe i kao takav je vrlo važan.

 

 

Novoizabrani predsednik Džo Bajden će na dan ceremonije Amtrakom stići u Vašington DC. Njegovo “klackanje” vozom je u vezi sa činjenicom da je na taj način svakodnevno putovao između Delavera i Vašingtona dok je bio senator. Inauguraciji će prisustvovati svi prethodni živi predsednici, osim, možda Džimija Kartera (iz zdravstvenih razloga), a očekuje se da će tamo biti i potpredsednik Pens. Donald Tramp, dok je još mogao da tvituje, poručio je da ne planira da prisustvuje, što je novoizabranog predsednika Bajdena obradovalo.

 

Predsednički inauguracioni odbor učinio je sve što je moguće da ceremonija bude ozbiljno promišljen događaj. Za prisutvo inauguraciji su potrebne ulaznice i nije javni skup. Izabrani zvaničnici, članovi Kongresa, doslovno će dobiti samo jednu ulaznicu i moći da povedu jednog gosta. Na tribinama neće biti mnogo ljudi. 

 

Balovi su otkazani. Tradicija je da svaka država održi državni bal za predsednika i prvu damu koji zatim odlaze na različite državne balove i plešu na njima. To se ovom prilikom neće dogoditi zbog svih ograničenja okupljanja. Predsednički inauguracioni odbor rekao je da planira da postavi “polje zastava” duž Nacionalnog centra gde obično stoje posetioci. Bezbednost će biti izuzetna, hiljade pripadnika američke Nacionalne garde već su prisutne u Vašingtonu.

 

 

Iako je bilo najava da će dan stupanja na dužnost novoizabranog predsednika Bajdena ujedno biti i početak Trampove kampanje za predsedničke izbore 2024. godine, to, suštinski, nije moguće. Predsedničke kampanje, da bi bile u osnovi legitimne, moraju da uključuju podnošenje prijave Federalnoj izbornoj komisiji. Dakle, kandidati podnose prijave, određuju ime odbora, i u to ime se od njih traži da poštuju finansijska i druga pravila koja se odnose na kampanju.

 

Da bi Tramp krenuo u kampanju, mora da podnese Federalnoj izbornoj komisiji novo ime odbora, poput „Tramp za predsednika 2024“. To bi, u ovom slučaju, moglo biti problematično jer Kongres razmatra načine da spreči i zabrani Trampu mogućnost da se ponovo kandiduje na nekim budućim izborima. U slučaju da on podnese prijavu, Savezna izborna komisija je neće prihvatiti, što bi mu dalje onemogućilo da prikuplja novac kao savezni kandidat.

 

Iako opoziv predsednika Trampa ne mora formalno značiti i njegovo onemogućavanje da se ponovo kandiduje za tu poziciju, sasvim sigurno će značiti gubitak prava na predsednički dnevni izveštaj (Presidental Daily Brief, PDB) na koji imaju pravo svi bivši predsednici SAD. To je izveštaj američkih obaveštajnih agencija o raznim događajima širom sveta. Trampov pristup ovim dokumentima mnoge Amerikance više brine od mogućnosti da se on lično ponovo kandiduje za mesto šefa Bele kuće.

 

 

Donald Tramp se poneo kao loš gubitnik, odbacujući rezultate koje su jasno potvrdile sve savezne države i procenu koju je izneo Kristofer Krebs, zadužen za posmatranje predsedničkih izbora na saveznom nivou, koji je rekao da nije bilo prevara i da su to bili najčistiji izbori, bez stranog mešanja. 

 

Bivši predsednici koji su kroz tranzicije prošli dostojanstveno, doživljavali su kasnije neku vrstu rehabilitacije i dodatno politički kapitalizovali svoje godine na mestu prvog čoveka SAD. Oni koji to nisu dobro uradili, snosili su dalje posledice.

 

Većina Amerikanaca je nezadovoljna Trampovim najnovijim postupcima. Tokom čitavog predsednikovanja, njegove postupke je, prema skoro svim anketama, odobravalo od oko 43 do 46 procenata američke javnosti. Po anketama koje su se pojavile u poslednjih nekoliko dana, a nakon napada na Kapitol, ocena odobravanja predsednika Trampa sada je pala najniže I kreće se od oko 33 do 36 procenata.

 

 

 

 

Njegovi postupci dalje dele Republikansku stranku, pa je jasno da će ona u budućnosti imati dve frakcije: pro-Trampovsku i kontra-Trampovsku. Te dve frakcije Republikanske stranke boriće se jedna protiv druge dok ne bude suštinskog rešenja ili dok se jedna ne odluči da osnuje svoju stranku.

 

Donald Trump ne pomaže, već šteti sebi svim svojim postupcima, a šteti i svojoj političkoj opciji, jer podleže krivičnoj odgovornosti nakon što napusti funkciju. Različiti državni i savezni entiteti istražuju različite delove prošlosti predsednika Trampa, uključujući i njegov inauguracioni odbor iz 2017. godine.

 

 

Administracija Donalda Trampa je podrila autoritet Sjedinjenih Država u mnogim arenama. SAD će morati da pokušaju da se ponovo povežu sa tradicionalnim evropskim saveznicima sa kojima su imale vrlo jake veze pre povlačenja predsednika Trampa iz sporazuma o klimi i iz iranskog nuklearnog sporazuma. 

 

Međutim, američke institucije su, bez obzira na sve probleme, izdržale. Uprkos haosu koji su predsednik Tramp, njegovi advokati, njegova kampanja i njegovi nastupi na društvenim medijima pokušavali da stvore, čak i kada se uzme u obzir opsada Kapitola, činjenica je da su institucije održane. Bilo je republikanskih zvaničnika širom Amerike koji su overili državne glasačke listiće. Preko 700.000 volontera je pomagalo na lokalnom i državnom nivou prilikom brojanja glasačkih listića. Savezna vlada je obezbedila da na izborima ne bude prevara, niti značajnog stranog mešanja. Kongres se, nakon opsade, vratio zasedanju, završio prebrojavanje glasačkih listića i objavio legitimne pobednike.

 

Iako je bilo 147 članova Kongresa koji će se verovatno suočiti sa nekom vrstom problema, bilo sa svojim biračima, medijima, svojim ugledom u javnosti, a možda čak i sa svojim kolegama u Kongresu, američke institucije su se držale kada je to bilo važno. I nastavljaju da drže, a svet nastavlja da prati ovu predsedničku tranziciju u realnom vremenu.

 

U slučaju da ne bude značajnijih problema do 20. januara, a 12. januara su prvi put nakon Američkog građanskog rata savezne trupe spavale na Kapitolu kako bi ga zaštititile od mogućeg nasilja, američki autoritet u međunarodnoj areni će, zapravo, nakon svega, biti jači.

 

Sve što te ne ubije, to te ojača… ili, možda, ne? Ako je suditi po bivšoj Jugoslaviji, (mogući) scenario nije preterano optimističan.