Zbog dostupnosti recepata za kuvanje piva na internetu, kao i nabavke opreme za kućno pivarstvo, moguće je da na Kosovu trenutno ima desetak kućnih pivara, ali meni su poznata tri: u Štrpcu, Čaglavici i Gračanici. Tradicija koja je kod kosovskih Srba zamrla s početkom dvadesetog veka, nastavlja se sto godina kasnije.

Pivo = piće

Istorija kaže da su pre pet hiljada godina ovaj napitak počele da proizvode žene u Mesopotamiji i Egiptu, o čemu svedoče hijeroglifi na kojima se detaljno predstavlja proces proizvodnje piva. I ostali narodi, uključujući naše pretke, su prigrlili ovaj ječmeni užitak. Reč koju danas koristimo na srpskom jeziku izvire iz staroslovenskog, a znači - piće. Dakle, osnovno piće Starih Slovena je bilo pivo, a i u današnje vreme, najveće svetske pivopije su Česi, zapadni Sloveni, sa skoro 150 litara ispijenog piva po glavi stanovnika godišnje.

Pred kraj 20. veka Pećko pivo je bilo najcenjenije u čitavoj SFRJ, ali sam početak rada pivare datira tek od 1971. godine. U našoj neposrednoj blizini, pivare su otvarane tek nakon oslobođenja od Turaka, tako da Niška pivara postoji od 1884., a Skopska od 1924. godine. Ali koje pivo se pilo pre toga?

Kada se u pozne letnje dane prošetate sokacima centralno-kosovskih mesta, uz plotove ćete primetiti biljku puzavicu sa slike (ovaj primerak je, recimo, ubran u Lapljem Selu). To je hmelj, ključni sastojak piva! Doduše, reč je o divljem hmelju, ali sve današnje kultivisane vrste hmelja vode poreklo upravo od ovog, divljeg. Poznato je da se hmelj, osim neznatne primene u farmaceutskoj industriji, koristi isključivo u procesu proizvodnje piva, ili kako bi Stari Sloveni rekli - varenja piva, ili današnjim rečnikom - kuvanja. Pored toga, hmelj je višegodišnja biljka, puzavica, koja se lako razmnožava i širi, i kojoj pogoduju upravo ovakvi, kosovski, hladni vremenski uslovi. Ne bi ga bilo po ogradama naših plotova da naši stari, sve do početka 20. veka, nisu proizvodili domaće pivo u kućnim uslovima, a proizvodili su ga, jer u vreme Otomanskog carstva sigurno nisu imali gde da ga kupe.

"Ječam žela Kosovka devojka..."

A šta tek reći o ječmu, osnovnoj žitarici za proizvodnju piva, koji je u vezi sa Kosovom opevan u pesmi. Ječam se i danas uveliko žanje na Kosovu, no, pretežno zbog komplikovane procedure uslađivanja ječmenog zrna u kućnim uslovima, tradicija kućnog pivarstva koja je preživela tursku vladavinu - zamrla je zbog niske cene industrijskog piva. Ostao nam je hmelj kao zanimljiva ukrasna puzavica po plotovima, i neuslađeni ječam koji se koristi za prehranu domaćih životinja, znači da ga na kraju "svatovski konji pozobaše"...

Kao svojevrsni bunt protiv industrijskog pivarstva, koje u proizvodnji piva pribegava korišćenju aditiva i jeftinijih žitarica (recimo kukuruza, pa se zato u današnjim reklamama za domaća industrijska piva svi zaklinju da "nema tu kukuruza, majke mi!"), šezdesetih godina prošlog veka je nastao pokret kućnih, zanatskih pivara. Pivarstvo u kućnim uslovima je vrlo moguće, i ne tako komplikovano. Doduše, u našim prilikama zvuči vrlo egzotično.

Od sada obratite pažnju kada u svojoj okolini, možda baš na svojoj ogradi, naiđete na biljku sa slike. To je hmelj kojim su vaši čukun-čukundedovi dodavali blagu gorčinu u napitak napravljen od ječma, koji je požnjela vaša čukun-čukunbaka, Kosovka devojka.