„U Novom Brdu kao što sam rekla, pošto sam ja studirala i retko je bio prevoz za tamo, mojima je trebalo nekad potrepštine, lekove i bilo šta od namirnice, te komšije su uvek ali baš uvek izašle u susret meni i njima. Šta god da je trebalo i za namirnice i za lekove i mene da odvezu do tamo. Kada je neki naš praznik oni su nas ispoštovali. Bez obzira što ne slavimo iste praznike, poštovali su se jako kao i moji njih“.
Međusobno poštovanje između ove dve porodice Srpske i Albanske preraslo je vremenom u jedno divno prijateljstvo.
„Njihova dva sina su mlađa od mene i mi smo se jako družili i dan danas smo u kontaktu ali malo ređe jer više nije situacija kao nekad što je bila. Uvek mi je drago kad se čujemo i kad se vidimo, kad odem tamo, jer ja trenutno ne živim u Prištini zbog posla trenutno živim u centralnoj Srbiji“.
Svetlana će posebno pamtiti jedan trenutak kada je porodica o kojoj govori u pitanju.
„Jedan od momenata koji nikada ja kao dete kada samostala tu da studiram sama u Prištini, neću da zaboravim kada mi je trebalo za školovanje moji su imali mala primanja ali mi je trebalo za školovanje nešto gde su oni jedno potrčali i izašli mi u susret i pozajmili pare meni i mojima, ustvari neću da kažem pozajmili već su mi poklonili, zato što to od mojih nisu hteli da uzmu“.
Ova Albanska porodica iz Prištine primer je da biti dobar čovek stvar vaspitanja te da se takve stvari nauče u kući.
„Bili su mi kao da su moji roditelji tu ,komšinica mi je bila kao majka druga, nikad ništa nije napravila ili spremila a da mi nije donela, da nas nisu ispoštovali mi njih i oni nas“.
Pored Svetlane kontakt sa pomenutom porodicom održavaju i njeni roditelji.
„Jako mi je drago zbog svega toga i dan danas zato što smo ostali u tako dobrim odnosima i što ja danas nisam tamo ređe idem, ali moji su tamo i oni su dan dans u kontaktu. Malo se ređe viđaju jel su stariji i jedni i drugi, ali uvek mi je drago kada odem tamo i kad se vidimo i kad se čujemo. Stvarno mogu da kažem i da su nekad zaista bili bliži, bliže sam ih primila ka srcu, nego što su neki Srbi komšije koje maltene se nismo javili u zgradi jedni drugima“.
Svetlana ističe da ne postoji praznik ili bitan datum kako za jednu porodicu tako i za drugu ,a da jedni drugima ne upute poziv ili čestitke.Ponosna je kako kaže na ovo ponzanstvo i volela bi da često čuje priče slične njenoj.
-----------------------------
Sadržaj je plasiran u okviru projekta "Dobri ljudi u vremenu zla" koji sprovodi Centar za mir i toleranciju a podržan od strane Ambasade Švajcarske u Prištini. Projekat teži kreiranju pozitivnog javnog diskursa za proces pomirenja na Kosovu. Stavovi izrečeni u plasiranim sadržajima ne odražavaju stavove Centra za mir i toleranciju i Ambasade Švajcarske.