Blog

Srpsko proleće

Svi pomažu, izvućiće se oni i bez mene, pa preživeli smo sankcije, bombardovanje, ratove. Da preživeće oni i bez mene, ali kako ću ja da nastavim?
Srpsko proleće

"Celog svog života trudimo se da steknemo, a ljudi nas pamte ne po onome što smo imali već kakvi smo bili. "

Maj 2014. godine i poplave u Srbiji. Dan žalosti, tuga i nesreća. Humanost. Ne možeš da budeš ili ostaneš ravnodušan. Svestan si da moraš da pomogneš, nije dovoljno samo saosećanje.

Ali gde baš maja. Imam izdatke za prijemni ispit na fakultetu, pa tu je mala matura, pa velika matura, svadbe, krštenja, sahrane i daće, zakazano je to ranije ne može da se odloži, a o kreditima da ne pričam, tu su i neki čekovi izdati a ne realizovani...

Da li da opteretim onaj opterećen minus? Svi pomažu, izvućiće se oni i bez mene, pa preživeli smo sankcije, bombardovanje, ratove. Da preživeće oni i bez mene, ali kako ću ja da nastavim? Ako znam da sam tog maja 2014. godine ćutala i nisam pomogla. I onda se sećam.

Sećam se mog predsednika suda kada sam se doselila u Prištinu i trebala da počnem da radim, a nisam imala adresu na koju treba da se prijavim. I onda je čovek pomogo. Nisam imala posla, novca, niti porodicu sa vezama iza sebe, nisam bila u poziciji ni na koji način da vratim, a on je saslušavši me okrenuo telefon načelnika Sup Priština i prijavio me na adresu suda.

Zahvaljujući ovoj pomoći ja sam počela da radim i živim na KiM, rodila ćerku i pišem ovaj blog. Sećam se svih onih ljudi koji su me 2000. godine bez ikakve nadoknade vozili do posla u Kosovu Polju kolima u konvoju. Sećam se pripadnika Kfora iz Finske koji su me januara 2000. godine sačekali na Merdaru i dovezli do sela posle izvršene operacije u Nišu.

Sećam se.... I više mi nisu bitne stvari iz prvog dela ovog posta. Više ništa nije bitno, već samo ta žena, neka majka koja ne čeka, ne očekuje, a kojoj ću da pomognem.

 


// Broj komentara: